Додик за СоС: Бошњаци са лидером попут Бакира могу сигурније да се осјећају у Бањалуци него у Сарајеву

• Обрадовао сам се, наравно, као и цијела Српска потом, кад ми је Сергеј Лавров рекао да жели да амбасада РФ у БиХ отвори Одјељење у Бањалуци. То у нашем народу јача самосвијест и самопоуздање јер ће једна пријатељска велика сила имати у Републици Српској свога сталног представника. Сада се већ увелико гради Српско-руски духовни центар, па ће Главни град Српске – кад буде и Одјељење руске амбасаде – имати и духовну и свјетовну везу за братском Русијом
• Што се тиче „страховитог оружја“ које су Изетбеговићу показали у Бугојну, нисам сигуран да му нису подвалили неко ловачко оружје, јер је вјероватно тражио нешто чиме би се похвалио у предизборној кампањи. Он је рат провео са оцем у трезору Народне банке у Сарајеву, а не на фронту, па се не разумије у војне ствари. Хвали се дометом гранате од 2000 метара, а толико има и најобичнија пушка
• Стереотипи о Србији и њеној политици, посебно овдје у региону се не мијењају иако се на челу Србије промијенило неколико политичких гарнитура. Значи: није до Србије. Велика Србија им се привиђа иза сваког ћошка… Борба против замишљене велике Србије трајаће колико и борба против тзв. малигног руског утицаја, јер се и и једна и друга хране одсуством реалности
• Како ће изгледати ревитализација српског бића у Црној Гори још не знамо, али се надамо да ће готово обесправљена заједница аутохтоних Срба Црне Горе повратити своја одузета права… Ми смо један културни простор без обзира на то ко је власт у нашим државама. Нас обједињује иста Српска православна црква, а хоће ли бити и институционалног повезивања – видјећемо. Ја лично бих волио да до тога дође
• Све док се не вратимо у Дејтоном зацртане оквире, биће могуће изналазити нове механизме за `кроћење Републике Српске`. Сваки до сада кориштени механизам је девијација институција из Дејтонског споразума. Нити је ОХР имао овлаштења да ради шта је радио и ради и даље, нити Уставни суд има право да одлучује о питањима о којима одлучује, нити су НАТО интеграције усаглашене међу народима и ентитетима да би неко од нас имао обавезе у том правцу
• Неки из свијета чиниће и даље све да пронађу подобну гарнитуру из Републике Српске да саучествује у демонтажи Дејтонског споразума. На нама је да стално држимо љествицу на оној висини испод које више нико неће моћи да иде. Можда сам наиван, али вјерујем да у новим генерацијама политичара неће наћи још једног Иванића или Шаровића

НЕ ВЈЕРУЈЕМ да постоји политичар који се може назвати бившим, посебно не ако је образован за тај посао, што је мој случај. Можете бити бивши предсједник или премијер, али никада бивши политичар. Зато је немогуће да се потпуно повучем из политике без обзира на резултате неких наредних избора – рекао је српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик у интервјуу информативно-политичком порталу „Све о Српској“.

* Информишући јавност о садржају телефонског  разговора са министром Лавровим, поменули сте његову жељу да Русија отвори одјељење своје амбасаде у Бањалуци. Каква је била ваша реакција на то?

– Обрадовао сам се, наравно, као и цијела Српска потом. Нашем народу јача самосвијест и самопоуздање јер ће једна пријатељска велика сила имати у Републици Српској свога сталног представника. А Русија је и велика сила без које се ништа не може рјешавати на Балкану и наш освједочени пријатељ. То потврђује и разговор са министром Лавровим и  његова најава.

Одавно постоји наша жеља да се у Бањалуци отвори нешто као руски културни или информативни центар. Као кинески Конфучијев институт, на примјер. Али, ево, сада се већ увелико гради Српско-руски духовни центар, а имаћемо и Одјељење руске амбасаде. Главни град Српске тако ће имати и духовну и свјетовну везу за братском Русијом. Зашто не сутра и конзулат када га већ имају САД и неке друге земље?! Овдје је људима неприродно да конзуларне послове везане за Русију обављају преко Сарајева.

* Бакир Изетбеговић је открио да у Бугојну има неко „страховито оружје“ којим ће да брани Босну. Оштро је реаговао је ХДЗ за БиХ и то повезао са исламским тероризмом. Вучић се нашалио, рекавши да је заинтересован да га купи. Какво је ваше мишљење?

– Нисам сигуран да Бакиру нису подвалили неко ловачко оружје, јер је вјероватно тражио нешто чиме би се похвалио у предизборној кампањи. Он је рат провео са оцем у трезору Народне банке у Сарајеву, а не на фронту, па се не разумије у војне ствари. Хвали се дометом гранате од 2000 метара, а толико има и најобичнија пушка. Са таквим лидером Бошњаци могу сигурније да се осјећају у Бањалуци него у Сарајеву, чак и ако има намјеру да пуца на Српску.

* Да ли је борба водећих западних земаља против тобоже „малигног руског утицаја на Балкану“ у функцији држања српског простора под сталним притиском, онемогућавања Београда и Бањалуке да у развијању односа и сарадње са Москвом оду још даље, а и блокирања градње крака Турског тока који би гасом напајао наш дио Европе?

– Постоје политиколози који заступају тезу да ће хладни рат да се оконча тек уједињењем Кореје. Све  што се десило након пада Берлинског зида упућује на оправданост постојања те тезе. Руска Федерација у перцепцији западног свијета остала је с друге стране завјесе и чини се да се ту у догледно вријеме неће много шта промијенити. Што се тиче вашег питања око изградње крака Tурског тока, могу само да кажем да и на том питању западне државе пројављују двоструке стандарде, јер оно што је нпр. дозвољено Њемачкој кроз Сјеверни, нама није дозвољено кроз Јужни ток. И нису у питању само Србија и Република Српска већ и неке државе чланице ЕУ, наравно много мање моћне од Њемачке. Међутим, тзв малигни руски утицај за западне државе није само питање енерегетике, које је сигурно једно од значајнијих.

У питању је уопште присуство Руске Федерације на подручју Балкана као једне велесиле, која је на овим просторима задржавала утицај вијековима. Причу о малигном руском утицају лансирали су они који су отворили своје ТВ у региону, имају своје НВО, финанисрају и домаће НВО, преко тзв. меке моћи на много начина обликују друштвену стварност у региону. Од свега тога ништа руско не видим овдје, па ни „малигни“ руски утицај.

* Јесу ли са дубинским и далекосежним промјенама у Црној Гори створене бар неке важне претпоставке за функционисање српског културног простора унутар некадашње Југославије и за координацију понечега у домену спољне политике и најважнијих националних интереса?

– Црна Гора је након тридесет година на изборима промијенила власт, што је већ само по себи велика ствар, јер та промјена није могла доћи без мобилизације Срба у Црној Гори. То је велики политички капитал који цијели свијет мора да призна тамошњим Србима. Како ће изгледати ревитализација српског бића у Црној Гори још не знамо, али се надамо да ће готово обесправљена заједница аутохтоних Срба Црне Горе повратити своја одузета права у земљи која је и њихова колико свих других који су протеклих 30 година баштинили много више права од Срба.

Ми смо један културни простор без обзира на то ко је власт у нашим државама, нас обједињује иста Српска православна црква, и у том смислу тај културни простор функционише. Хоће ли бити и институционалног повезивања – видјећемо. Ја лично бих волио да до тога дође.

* Они који у `политичком Сарајеву` имају највеће очи – кад су Срби, Српска и Србија у питању – већ су споразум који је Александар Вучић потписао у Бијелој кући прогласили за корак ка стварању `велике Србије`. Хоће ли та фобија и манипулација надживјети и борбу Запада у српским земљама против тобожњег `малигног руског утицаја`?

– Стереотипи о Србији и њеној политици, посебно овдје у региону се не мијењају иако се на челу Србије промијенило неколико политичких гарнитура. Значи: није до Србије. Велика Србија им се привиђа иза сваког ћошка, па је више и дегутантно коментарисати реакције које долазе из Сарајева на ту тему. Србија води мирољубиву политику у којој је добросусједска сарадња у врху спољнополитичких приоритета. Та борба против замишљене велике Србије трајаће колико и борба против тзв. малигног руског утицаја, јер се и и једна и друга хране одсуством реалности.

Ни велика Србија ни малигни руски утицај не постоје, али о њима се прича, пише, неки граде и каријере. И како сада да убиједите људе  од којих многи  примају и апанаже за то да тога уопште нема? Тешко. Кажу да је вријеме најбољи судија, некима ништа сем времена не може помоћи.

* Је ли се догађало да се насмијете ономе што долази из `политичког Сарајева`? Олакшавају ли Вам понекад посао Изетбеговић, Џаферовић, Комшић и главне западне амбасаде?

– Теме које су на дневном реду не остављају ми простор за смијех. Да све то гледам са стране, сигурно је да бих се и насмијао понекад. Нити су Џаферовић и Комшић бирали мене, нити сам ја бирао њих, нити би једни друге у овом животу икада изабрали. Али, то је политика, не бива увијек онако како бисмо ми жељели. Трудим се да радом у Предсједништву дам прагматичан допринос, да не пропустим било какву иницијативу која би ишла против интереса Републике Српске. Да будем српски члан Предсједништва, не да се само тако зовем.

* Утисак је да и Ви и СНСД  имате среће са својом данашњом опозицијом која се превише петља са свима који чине `босански блок` и центрима који их спонзоришу (углавном са Запада)? Само, не би ли за Републику Српску и њену будућност било боље да је Српска демократска странка, прилагодивши се промјењеним условима и без илузија да може бити нека врста свесрпског фронта као у вријеме рата, национална и релевантна као под вођством Радована Караџића?

– Да сте ме ово питали прије неколико година, мој одговор би био – наравно да би. Али данас, када СДС не личи на партију која је била окосница националног окупљања Срба у Републици Српској, партију која је изгубила националну политику, партију чији предсједници су се декларисали као носиоци пробосанског политичког концепта, онда је и мој одговор другачији.

Превише је компромиса направила СДС у посљедњих десет година са интересима Републике Српске да би са њима правили, како рекосте, свесрпски фронт. СДС, бар та партија из вашег питања,  не постоји више у Републици Српској али постоје друге партије које нису спремне да калкулишу са националним интересима.

* Притисци на Српску почели су преко ОХР-а и посебно Педија Ешдауна, па је онда штафетну палицу преузео Уставни суд са контролним пакетом странаца, сада игру предводи НАТО. Успјели сте да блокирате сва три механизма кроћења Републике Српске. Шта ће бити четврти механизам?

– Све док се не вратимо у Дејтоном зацртане оквире, биће могуће изналазити нове механизме за,  како рекосте, кроћење Републике Српске. Сваки до сада кориштени механизам је девијација институција из Дејтонског споразума. Нити је ОХР имао овлаштења да ради шта је радио и ради и даље, нити Уставни суд има право да одлучује о питањима о којима одлучује, нити су НАТО интеграције усаглашене међу народима и ентитетима да би неко од нас имао обавезе у том правцу. Тешко ми је сада рећи шта ће бити следећи механизам, али оно што знам јесте да неће бити ни уставан ни законит. Томе нас учи искуство.

* Има ли наде да ће тзв. међународна заједница послије 30 година јалових покушаја одустати од пројекта да Српску утјера у унитарну БиХ? Или пак има основа њихово очекивање да ће у наредним деценијама пронаћи подобне и кооперативне  политичаре који ће попустити под притисцима?

– Међународној заједници се не жури и сигуран сам да они имају и вријеме и ресурсе да као и претходних 25 година овај простор држе као замрзнути конфликт у којем ће покушати да интервенишу у складу са својим интересима. У међувремену учиниће све да пронађу подобну гарнитуру из Републике Српске да саучествује у демонтажи Дејтонског споразума, а све под изговором ЕУ интеграција, које овако лијепо звуче.

На нама је да стално држимо љествицу на оној висини испод које више нико неће моћи да иде. Можда сам наиван, али вјерујем да у новим генерацијама политичара неће наћи једног Иванића или Шаровића, који су за само четири године власти у Сарајеву нанијели много штете Републици Српској. Убијеђен сам да ће смјена генерација на политичкој сцени Републике Српске донијети патриоте, који ће могуће имати другачији приступ проблемима него што га имам ја или ова гарнитура људи. Али, да у њихов патриотизам нећемо сумњати. У том случају Република Српска не би имала разлог да брине!

* Разговарамо непосредно уочи градских и општинских избора у Српској, а ви сте успјели да око СНСД окупите водеће политичаре из опозиције попут Чавића, Петровића, Мићића и др., од којих су неки били и дуго непобједиви локални лидери. Да ли и на изборима важи спортско правило да је тешко добро заиграти против слабог противника, или вас мотивише амбиција да ваша коалиција освоји апсолутну побједу од 100 одсто?

– Тачно је да је тешко дати максимум ако преко пута себе имате слабог противника, али онда кажете себи није битна љепота игре, немамо такмаца за то, идемо на резултат. Мислим да не постоји политичар у свијету који из избора гледа било шта друго осим резултата. Та љепота надметања о којој говорите је између два изборна циклуса. То је вријеме у којем сви имају прилику да покажу идеје и планове, а они који су у прилици – да их и реализују.

Шта је разочаравајуће у политичкој сцени Републике Српске годинама? Све се свело на то шта је рекао Додик или шта је наводно урадио. Да су више времена посветили одговорима на питање шта мисле они да ураде, вјерујем да би и њихов резултат био другачији. Али, свако има право на своје процјене шта и како треба шта да уради.

* Послије оволико изборних побједа у низу, да ли можете да замислите да 2022. изгубите власт? Да ли би то била инспирација за борбу из опозиције и још један велики повратак као 2006, или бисте се повукли из политике? 

– Ја сам у свом политичком животу и добијао и губио изборе. Истине ради, чешће добијао, и немам никакав комплекс по том питању. Све док политика партије коју водим буде добијала на изборима ја ћу бити у служби и народа и Републике Српске. Ни улазак у политику ни излазак из ње нећу доживјети као крај или почетак свијета. Не вјерујем да постоји политичар који се може назвати бившим, посебно не ако је образован за тај посао, што је мој случај.

Можете бити бивши предсједник или премијер, али никада бивши политичар. Зато је немогуће да се потпуно повучем из политике како сте насловили у питању, без обзира на резултате избора.

* На крају и нешто лично. Шта је на Вас политички пресудно утицало? Који догађаји, које личности?

– Грађански рат који се водио на територији БиХ је сигурно она тачка на којој се ломио и мој политички развој и мислим да је то случај са свим политичарима моје генерације. Увијек сам припадао оним политичарима који су били  за рјешавање политичких проблема политичким путем. Што се тиче конкретних изазова на које сам наилазио било их је толико да бих набрајајући сигурно изоставио многе.

У посљедњих 25 година овдје није било лако ништа урадити, и многи догађаји су остали тек до пола испричани. Знам само да обични људи могу да виде ток само једног састанка на којем се ломила судбина Републике Српске да би тек онда схватили да политика није питање само привилегија. Да је то једнако одговорно и тешко као и било који посао од чије ефикасности зависи судбина више људи.