Сарајево би да српске цивилне жртве рата уведе у оквир који Бошњацима одговара

• Народна скупштина Републике Српске расправљаће ових дана и о Нацрту закона о заштити жртава ратне тортуре. У случају да буде усвоји, по први пут након рата, Рада Драгичевић, чију су 9-годишњу кћерку силовали и убили муџахедини, а њој пуцали у леђа, и још преко 500 жена сличне судбине – моћи ће коначно да остваре право на социјалну и здравствену заштиту, надокнаду у виду пензије и још неке бенефиције
• Међутим, из Сарајева је одмах отворена паљба са оптужбама да ће тај закон дискриминисати све несрпске жртве ратне тортуре. Још се тражи да та „материја” буде уређена само на нивоу БиХ и једним законом
• Тако би једнострана прича о рату из бошњачке перспективе добила додатни легитимитет, јер би тиме и српске цивилне жртве рата биле уведене у категорију неких ширих босанско-херцеговачких жртава, над којима је између осталог и Србија тобоже извршила агресију
• Према попису из 2013. године, на територији ФБиХ је остало укупно 56.500 Срба који чине 2.5% укупне популације. Компарације ради, на територији РС данас стално пребивалиште има 148.477 Бошњака што је 12.5% укупне популације. И ово показује да су веће шансе да ће по основу оспораваног будућег закона своја права успјети остварити цивилне жртве из реда бошњачког и хрватског народа на територији Републике Српске, него што би то могле остварити српске жртве на територији ФБиХ

Пише: Александар ВРАЊЕШ

РАДА Драгичевић данас живи у Власеници у стану који јој је купљен из Буџета Предсједника Републике Српске, са 165 КМ пензије коју је остварила на основу жртве њене деветогодишње кћерке.

Наиме муџахедини су у оквиру злогласне 7. брдске бригаде Армије БиХ, 28. децембра 1992. године упали у тадашњу Радину кућу у Илијашу, одвукли њену деветогодишњу Мирјану у кухињу и тамо су је силовали, а потом рафалом запечатили судбину ове несрећне дјевојчице.

Тог кобног дана муџахедини су пуцали и у Радина леђа, али је нису убили, љекари су је лијечили 6 мјесеци на ВМА.

Данас Рада нема ни социјалну ни здравствену заштиту али ни надокнаду као цивилна жртва рата. Никада нико није одговарао за овај злочин, а тадашњи командант бригаде чији војници су починили злочин, данас је вођа једног од бошњачких удружења ратних ветерана.

Ових дана у току је 23. редовна сједница Народне скупштине Републике Српске, а међу бројним тачкама наћи ће се и Нацрт закона о заштити жртава ратне тортуре. У случају да се овај закон усвоји, по први пут након рата, Рада и још преко 500 жена сличне судбине моћи ће коначно да остваре право на социјалну и здравствену заштиту, надокнаду у виду пензије и још бенефиција које предвиђа овај Нацрт закона.

С друге стране, не сачекавши ни почетак расправе о Нацрту закона, бројни федерални медији су већ отворили паљбу по овом законском рјешењу, тврдећи да је дискриминишући према Бошњацима и Хрватима, те да Нацрт треба у потпуности одбацити.

Да видимо шта то колеге из Сарајева замјере будућем закону.

Прва реакција је стигла са портала „Радио Сарајево”. Новинар Фарук Веле у уводном дијелу свог текста пише да је према садржају Нацрта и реакцијама жртава, у питању еклатантан покушај да се најбројније бошњачке и хрватске жртве агресије и геноцида, дискриминишу, обесправе и изолују.

Овде сад није јасно кад Веле каже „према реакцијама жртава” да ли је он прво контактирао удружења жртава сва три конститутивна народа и сазнао њихове ставове, или он под жртвама види само бошњачке и хрватске, а не и српске.

Прије ће бити да је ово друго, тако да и није чудо што овај новинар у свом тексту разликује жртве првог и другог реда.

Као кључни доказ за горе наведену тврдњу, новинар Веле се позива на члан 7, став 2 Нацрта закона који гласи: „Статус жртве тортуре и право у складу са овим законом не може остварити лице које је било припадник непријатељских оружаних снага и паравојних формација”.

Из овог цитираног става тешко је закључити да би овим законом биле дискриминисане цивилне жртве рата, без обзира на националну припадност. Логично је да се цивилна жртва рата, нпр. Бошњакиња над којом је извршена тортура, не може окарактерисати као припадница непријатељских оружаних снага и самим тим није дискриминисана по овом будућем закону, како то упорно подмећу поједини сарајевски медији.

С друге стране, када је ријеч о припадницима војних формација који су убијали српски народ, чудно је што се у Сарајеву уопште очекује да им Република Српска након свега исплаћује накнаде и бенефиције, а посебно да их закони у РС третирају као жртве ратне тортуре. Они су били непријатељи и Република Српска може само да издваја новац да се одговорни за злочине над српским народом процесуирају пред надлежним судовима.

То би ваљда након 22 године свима требало бити јасно.

Наредна замјерка која се могла чути из федералних медија је да се овај Нацрт закона доноси у Републици Српској у вријеме када је у процедури сличан закон на нивоу БиХ. Чак се у прилогу Алџазире објашњава да би било логично да се накнаде жртвама тортуре исплаћују из буџета БиХ, а не из ентитетског, ваљда да би тиме придобили оне, по њима, „разумније” припаднике српског народа.

У том контексту је интониран и допис које је удружење „Жена-Жртва рата“ на челу са Бакиром Хасечић, упутило Министарству за људска права и избјеглице БиХ, ОХР-у, Савјету Европе и ОСЦЕ-у због, како су навели, „кршења основних људских права и дискриминације на вјерској и националној основи у РС-у“.

Није јасно на коју се тачно одредбу Нацрта будућег закона тачно реферише гђа. Хасечић када говори о дискриминацији на вјерској основи, док је и национална основа спорна јер се у Нацрту, као што је речено, једино ограничавају припадници непријатељских војних формација.

Ипак, предсједница удружења „Жена-Жртва рата“ у писаној изјави за портал „Радио Сарајево” наставља да она као жртва тортуре, одговорно тврди да је ријеч о акту који дискриминише припаднике несрпског становништва у РС што по гђи. Хасечић представаља најгору врсту фашизма.

Дакле, поред чињенице да не може доказати дискриминацију, осим да јој се вјерује на ријеч, Бакира Хасечић подиже љествицу и Нацрт будућег закона ставља на ниво фашизма.

На крају Хасечићева додаје: „Ово што ради ентитет РС везано за доношење закона којим би требало регулисати права жртава тортуре, очигледан је покушај да се спријечи доношење закона о правима свих жртава на нивоу Босне и Херцеговине, без разлике на њихову вјерску и националну припадност“.

Ипак, да је у питању политизација од стране једног удружења које би жељело да има монопол над свим жртвама, без обзира на националност, свједочи нам и изјава предсједнице „Удружења жена жртава рата Републике Српске” Божице Живковић Рајилић за Алџазиру која је истакла да међу чланицама њеног удружења постоје и Бошњакиње и Хрватице, жене које су се вратиле у Федерацију БиХ, жене из Дистрикта Брчко, те да нико не треба да буде изузет овим законом.

Како је могуће онда да постоји дискриминација на вјерској и националној основи?

Очигледно је основни циљ предсједнице удружења „Жена-Жртва рата“ Бакире Хасечић да заговара усвајање јединственог закона на нивоу БиХ који би тиме требао да интегрише и постави цивилне жртве сва три народа у контекст бошњачке интерпретације рата. Тиме би једнострана прича о рату из бошњачке перспективе добила додатни легитимитет, јер би тиме и српске цивилне жртве рата биле уведене у категорију неких ширих босанско-херцеговачких жртава, над којима је између осталог и Србија извршила тобож агресију једнако као и према жртвама из реда Бошњака и сл.

У суштини, то је најважнији разлог зашто се Бошњаци толико противе Нацрту закона о заштити жртава ратне тортуре, о којем ће ових дана расправљати народни посланици у Бањој Луци.

На крају, како је у доста изјава из Сарајева наведено да се залажу за изједначавање права свих жртава тортуре без обзира на националну припадност, важно је да погледамо како је ово питање законски уређено у Федерацији.

Од 1999. године у овом ентитету постоји „Закон о основама социјалне заштите, заштите цивилних жртава рата и заштите породице са дјецом” гдје се у члану 57 описује ограничење ко остварује права као цивилна жртава рата на територији ФБиХ:

„Држављани Босне и Херцеговине који нису и држављани Федерације Босне и Херцеговине, остварују права утврђена овим законом, ако по истом темељу не остварују права у другом ентитету чији су држављани и ако имају пребивалиште или боравиште на територију Федерације”.

Дакле, да би Рада Драгичевић са почетка ове приче остварила право по наведеном закону на основу тога што су припадници бошњачке војске извршили над њом тешке облике тортуре док је живјела у Илијашу, морала би да се прво пресели из Власенице на територију ФБиХ – ентитет из којег је избјегла, који ни данас није процесуирао њене злочинце нити њиховог комаданта који је данас један од вођа бошњачких удружења ратних ветерана.

Уз то, Рада – да би добила надокнаду по основу федералног закона – неопходно је и да прође кроз Комисију коју по члану 79б формира федерални министар рада и социјалне политике и која на крају даје коначно мишљење да ли је Рада Драгичевић, како стоји у тексту закона „жртва сексуалног злостављања и силовања”.

Како су Раду прво држали и тукли војници док су јој у другој просторији силовали и убили деветогодишњу кћерку, а затим и њој испалили рафал у леђа, она вјероватно не би могла потпасти под ову категорију „жртва сексуалног злостављања и силовања” и на крају би вјероватно остала без статуса цивилне жртве рата у ФБиХ.

Нисмо се сусрели ни са једном осудом од стране невладиног сектора ФБиХ према одредбама овог закона, који је према горе наведеном примјеру очигледно дискриминишући по цивилне жртве рата српске националности протјеране из овог ентитета.

Да ли би и то требали споменути федерални медији када нападају Нацрт будућег закона?

На крају, није згорег и да подсјетимо читаоце да према попису из 2013. године на територији ФБиХ је остало укупно 56.500 Срба који чине 2.5% укупне популације.

Компарације ради, на територији РС данас стално пребивалиште има 148.477 Бошњака што је 12.5% укупне популације.

Ако се узме и ова статистика у обзир, као аргумент у одбрану Нацрта закона о заштити жртава ратне тортуре који је тренутно у Народној скупштини РС, јасно је да су веће шансе да ће по основу оспораваног будућег закона своја права успјети остварити цивилне жртве из реда бошњачког и хрватског народа на територији Републике Српске, него што би то могле остварити српске жртве на територији ФБиХ.