- „Видиш, рекао ми је у то вријеме, ти си обавјештајац, али ја, иако гинеколог по струци, знам понешто и из твоје бранше“, почео је Вожд. „Пусти ти „Тајфун“, неће они далеко догурати, у Бањалуци ти ћеш највише посла имати са ДБ Србије“. „Како“, питао сам истински збуњен. „Е, па видиш, мени су, док сам био предсједник Општинског одбора СДС, изрешетали ауто. Није ми требало дуго да схватим да је у мог „југу“ пун шаржер пиштоља испалио „Мали“. Једино што нисам могао схватити било је зашто им је то требало“
- „Запуцам ти ја у Београд и право код газде. Примио ме одмах и чим сам ушао, након што је келнер донио кафу, он ми рече да зна зашто сам дошао и да ме у Крагујевцу чека нов „југо“, а код секретарице могу преузети папире. Нисам се изненадио што је знао за разлог мог доласка, једино сам га питао – зашто сте то урадили, зашто су ми избушили ауто? И знаш шта ми је одговорио? Зато да се ви тамо у Крајини не осилите“
- Када је Караџић одлучио да се ИЦ Тајфун расформира, што је министар МУП-а и спровео у дјело умјесто да се гаси, Тајфун интезивира своју дјелатност, с тим што се више бави МУП-ом Српске и Војском Српске, понајвише генералом Младићем
- Са убјеђењем да су их „Хрвати узели под своје“ – кренули смо у рашчишћавање са одметнутим обавјештајцима. Један од кључних аргумената да раде за непријатеља били су одласци једног од Тајфунових оперативаца у Мађарску, гдје се састајао са колегама из МУП Хрватске, са којима је прије рата радио. Међутим, Када смо прелиставали архиву, чуђењу није било краја. Умјесто доказа о сарадњи са хрватским службама безбједности, открили смо да је Тајфун након распуштања радио за ДБ Србије, само под другим кодним називом – Сигма, односно – да је за рачун ДБ Србије прикупљао информације о политичком, војном и полицијском врху Српске…
Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ
РАДОСЛАВА Вукића званог „Вожд“ упознао сам по доласку у Бањалуку, средином 1994. године. Сједили смо у „Пећини“, у то доба екслузивном бањалучком ресторану смјештеном у адаптираном атомском склоништу.
Уз вечеру и вино прича се „одмотавала“.
„Видиш, ти си обавјештајац, али ја, иако гинеколог по струци, знам понешто и из твоје бранше“, почео је Вожд. „Пусти ти „Тајфун“, неће они далеко догурати, у Бањалуци ти ћеш највише посла имати са ДБ Србије“.
„Како“, питао сам истински збуњен. „Е, па видиш, вјероватно си чуо да су мени, док сам био предсједник Општинског одбора СДС-а, изрешетали ауто. Није ми требало дуго да схватим да је у мог „југу“ пун шаржер пиштоља испалио „Мали“. Јасно ми је било и ко му је рекао да то уради. Једино што нисам могао схватити било је зашто им је то требало.“
Разговор је постајао све интересантнији. Иако сам у Бања Луци био тек неколико мјесеци, знао сам да је „Мали“ истурени обавјештајац ДБ Србије и да је „Група Милош“, коју су србијански безбједњаци у Бањалуци формирали по избијању ратних сукоба у сусједној Хрватској, како би пратили збивања у Републици Српској Крајини (РСК), била под његовим надзором.
„Запуцам ти ја у Београд и право код газде, настављао је Вожд. Примио ме је одмах и чим сам ушао код њега, након што је келнер донио кафу, он ми рече да зна што сам дошао и да ме у Крагујевцу чека нов „југо“, а код секретарице могу преузети папире. Нисам се изненадио што је знао за разлог мог доласка, био је одлично обавијештен о стању код нас, једино што сам га питао било је оно што ме тиштало – зашто сте то урадили, зашто су ми избушили ауто? И знаш шта ми је одговорио? Зато да се ви тамо у Крајини не осилите. Значи, мени је као предсједнику бањалучког СДС-а ДБ Србије избушио ауто да бисмо ми Крајишници схватили да су они главни, и да без њих ништа не можемо. Ето!“
„Вождове“ ријечи и његова логика пале су ми на памет у јесен исте године када смо рашчишћавали са Информативним центром Тајфун.
ИЦ Тајфун је био обавјештајна, а прије би се могло рећи параобавјештајна група са центром у Бањалуци и са двије испоставе – у Броду и Бијељини.
Почетком рата били су један од обавјештајних пунктова 1. крајишког корпуса Војске Републике Српске, али је након пробијања коридора, Командант ВРС Ратко Младић од генерала Талића тражио да се тај центар распусти, односно претпочини органима војне безбједности, што шеф ИЦ Тајфун, поручник Р., није хтио да прихвати.
Мало помало, приближили су се Караџићу који им је издао рјешења да су дио Савјета за националну безбједност, односно, нова обавјештајна служба под директном његовом контролом. Ми у СДБ Републике Српске звали смо их „паралелни“.
У суштини, била је то политичка полиција, која је пратила политичка збивања у Крајини, бавила се политичким лидерима у којима је Караџић видио опоненте. Оно шта се дешавало „иза непријатељских линија“ – није их занимало. Бавили су се искључиво „унутрашњом проблематиком“.
С обзиром да се током „оперативног рада“ нису либили да користе силу, до српског државног врха стизало је све више жалби на њих, те је Караџић одлучио да се ИЦ Тајфун расформира, што је министар МУП-а и спровео у дјело.
Ствари тек постају интересантне, јер по расформирању, умјесто да гаси, Тајфун интезивира своју дјелатност, с тим што се више бави МУП-ом Српске и Војском Српске, понајвише генералом Младићем. Поручник Р. био је вјешт оперативац, изузетан стручњак за оно што се данас у теорији назива „псиоп операцијама“, тако да је Бањалуку држао у страху.
Био сам зачуђен што су шапатом изговарали његово име и назив његове организације, чак и високи официри органа безбједности 1. крајишког корпуса, војне силе која је бројала скоро 100 000 људи.
Ко би се могао оперативно бавити МУП-ом и Војском Републике Српске, односно за кога је Тајфун почео да ради, било је питање које ме мучило?
Са убјеђењем да су их „Хрвати узели под своје“ – кренули смо у рашчишћавање са одметнутим обавјештајцима. Један од кључних аргумената да раде за непријатеља били су одласци једног од Тајфунових оперативаца у Мађарску, гдје се састајао са колегама из МУП Хрватске, са којима је прије рата радио.
Акција је верификована на највишем нивоу и реализована у класичној полицијској операцији. Бањалучка ДБ и Специјална бригада полиције привели су комплетно Тајфуново руководство, а на информативне разговоре су позивана лица.
Пун шлепер оружја, муниције, експлозива и сатних механизама одвезли су специјалци пут Бијељине, а оперативна техника је постала плијен бањалучке ДБ. Уједно, и комплетна архива.
Када смо прелиставали архиву, чуђењу није било краја.
Умјесто доказа о сарадњи са хрватским службама безбједности, открили смо да је Тајфун након распуштања радио за ДБ Србије, само под другим кодним називом – Сигма, односно – да су за рачун ДБ Србије прикупљали информације о политичком, војном и полицијском врху Републике Српске.
Зашто, зашто су то радили (?), питао сам се, знајући да је сарадња између двије службе, наше и ДБ Србије, била регулисана и коректна.
Зашто су нас шпијунирали и у оперативном смислу третирали једнако као и наше непријатеље?
Одговор сам назирао у реченици коју су у сједишту ДБ Србије рекли „Вожду“ – зато, да се Ви тамо не осилите.
Како год, два мјесеца нисам смио прећи у Србију јер сам био означен као неко ко је у Бањалуци похапсио агентуру ДБ Србије.
Недавно, листајући IV том Полицијског досијеа, једне од Шешељевих књига, пронађох факсимиле службених забиљешки ДБ Србије, које је добила Шешељева одбрана током судског процеса у Хагу, а Војвода их сакупио и објавио. Нису се тицале Тајфуна већ контаката које је оперативац из Лознице, по имену Драго Шука, поријеклом из наших крајева, током ратних година имао са високим функционером СДБ Републике Српске. Контакте је остваривао у Лозници, а псеудоним под којим је означавао свог информатора био је „Фоча“.
Не би било ништа необично да је „Фоча“ оперативца ДБ Србије информисао о збивањима с ратишта, односно дешавањима на непријатељској територији. Не, „Фоча“ је достављао информације о служби којој је припадао и плановима руководства Републике Српске.
Значи, опет исто: ДБ Србије се током рата интезивно интересовао за односе у политичком врху Српске, односно за нашу политичку сцену и обавјештајне потенцијале. Вјероватно „зато да се не осилимо“.
Све наведено потврђује старо правило да у обавјештајном свијету нема пријатеља већ да су сви потенцијални противници, и да се и најближи мора „држати на оку“. Наравно, сарадња је пожељна и добро је имати у другим обавјештајним службама партнере, али сарадња треба да буде заснована на равноправним основама.
Јер, појаве се ситуације и дођу времена када велики знају бити веома мали, и када мали постају велики.
Додај коментар