- Да ли смо могли да као народ прођемо боље у времену након пада Берлинског зида? Делује да смо прошли релативно добро, с обзиром на то која се сила ујединила против нас. А још већим успехом може се сматрати то што је Република Српска створена и што и даље постоји. И више од тога: што су Срби у целини и даље најнезависнији фактор у овом делу Европе, па и шире
- Не прети нам опасност поновљеног сценарија из 1990-тих, од неке нове НАТО агресије, бомбардовања, претњи копненом инвазијом, и сличног. Уместо тога, прети нам опасност од коришћења додатно усавршених техника хибридног ратовања и обојених револуција, сличних онима које су на крају успеле да сруше чак и једног америчког предедника
- Биће важно да са српске стране – са обе стране Дрине – буду успостављени јасни оквири борбе против ових нових, хибридних притисака. Изазови за Републику Српску и за Србију биће не само у очувању политичке независности, него и у поновном ступању у арену борбе за нове вредности, каква одликује сва историјски преломна доба
- Ретко кад се у историји једној генерацији пружа квалитативно нова шанса за нови почетак. А сада се појавила. Свега три деценије после тектонских промена које су ставиле Србе у врло неповољан положај долази до нових, подједнако дубоких промена на глобалном плану. Јер, силе које су у успону су нам пријатељи, па чак и савезници, и активно настоје да прошире сарадњу са нама. Западни притисци ће се свакако наставити, али сада смо у много бољој позицији да им се супротставимо. Запад више нема ни ону меку моћ
Излагање Александра ПАВИЋА, на тему „Република Српска – од рађања у униполаризму до пунолетства у мултиполаризму“
РЕПУБЛИКА Српска је настала у време униполаризма, у једном времену које је било веома неповољно по српски народ, геополитички и у сваком другом погледу. Међутим, упркос томе што је тадашњи једнополарни поредак био противник независног српског фактора и српске државне творевине западно од Дрине, она је ипак формирана, упркос највећим могућим притисцима. И не само да је формирана, него је опстала до данашњих дана, и развија се.
Много се говорило о томе да ли су српска руководства са обе стране Дрине у том времену правилно прочитала и разумела дух времена који је завладао после пада Берлинског зида, да ли се могло учинити више да се прилагодимо тој промени и да ли можда нисмо могли да као народ прођемо боље.
Кад се све сабере, делује да смо прошли релативно добро, с обзиром на то која се сила ујединила против нас и, поготово у светлу односа Запада према Србима после петооктобарске револуције у Србији, што је требало да нам разбије све илузије да ће западне силе почети да нас третирају другачије и почети да уважавају наше националне интересе ако на власт дођу прозападни политичари спремни на све уступке који се од њих траже.
Постало је очигледно да је константна западна политика према овом простору била и остала – што слабија Србија и Срби, то стабилнија (по западним мерилима и интересима) Југославија, односно Југо-сфера, и да се сваки српски уступак третира не као знак добре воље и отворености за компромис већ као знак слабости и увертира за тражење нових уступака, у недоглед.
У том светлу се може сматрати још већим успехом што је Република Српска створена и што и даље постоји. И више од тога: што су Србиу целини и даље најнезависнији фактор у овом делу Европе, па и шире.
Време нових глобалних тектонских промена
Чини се да се свет сада суочава са новим тектонским променама, на нивоу оних које је донео пад Берлинског зида.
Време короне је убрзало глобалну кризу, а поготово кризу – финансијску, институционалну, друштвену, моралну – западног света. Време после короне – ако у догледно време уопште буде времена када више неће бити неке”короне”– означиће покушај успостављања једног новог поретка, на што већем делу земаљске кугле, а по могућству и у читавом свету.
На другој страни ће стајати снаге које ће се борити за утврђивање новог мултиполаризма, заснованог на равноправној сарадњи, без присиле и ”безалтернативних” диктата.
Донедавно је, не само код нас, у оптицају био термин”нови светски поредак”. То није била никаква теорија завере, већ речи које су се јавно чуле из уста председника Сједињених Америчких Држава Џорџа Буша старијег почетком последње деценије 20. века.
Укратко, то је био пројекат глобализације вредности такозване либералне демократије и Вашингтонског споразума, којим су фактички легитимизовани агресивни западни интервенционизам и неоколонијализам широм света у име ширења ”демократије”, ”људских права” и ”слободног тржишта”, односно слободног протока људи, робе и капитала у интересу првенствено западних мултинационалних корпорација и наднационалних институција и организација.
Током последње три деценије, после почетног муњевитог успона, тај модел се не само истрошио него и искомпромитовао, после силних крвавих и неуспешних западних војно-политичких интервенција и финансијских манипулација и ексцеса који су довели до масовног економског раслојавања на штету средње и радничке класе, а у корист уског круга све богатијих људи и корпорација – где год је тај модел прихваћен или наметнут.
Они који су махом одговорни за тај неуспешни пројекат а који су, у исто време, од њега извукли највећу корист, не одустају од својих визија, планова и амбиција. Свесни су, међутим, да морају да нађу ново паковање за суштински исти производ.
Сада је у оптицају један нови термин који полако нормализује (поготово) у западној јавности – тзв.”велико ресетовање”.
То је концепт који се форсира преко Светског Економског Форума и његових публикација и конференција, а који подразумева глобалну економску прерасподелу и управљање ресурсима, опште ”озелењавање” националних привреда и прихватање тзв. Четврте индустријске револуције, која ће брисати границе између људи, технологије, робота и вештачке интелигенције.
На жалост поменутих западних елита, за разлику од краја 1980-их и почетка 1990-их, незападни актери су на глобалном нивоу постали знатно моћнији и независнији. То се на првом месту односи на Русију и Кину, као и Индију. Ту су и водеће земље источне Азије, као и Турска и Бразил.
Ове земље, а поготово прве три, постале су довољно јаке да Запад више не може да се нада да би могао да им диктира правила онако како је то могао пре 30 година.
Овенчан ореолом ”победника” у Хладном рату и очигледном превагом свог политичко-економског модела, тадашњи Запад је могао лагодно да намеће не само правила него и темпо, са свешћу да његов модел настоје да копирају или бар делимично примене и други.То, међутим, више није случај.
Но, без обзира на свој релативно слабији положај у односу на остатак света, западне елите неће тако лако одустати од својих настојања. Не нужно зато што нису у стању да се суоче са новом реалношћу, већ и зато што заправо и немају велики избор ако желе да задрже своју глобалну релевантност и, уопште, своје све крхкије и нестабилније неолибералне системе.
Неки нови, односно препаковани глобализам је једино средство преко којег Запад може да покуша да наметне своју још увек велику моћ и интересе другима, под фирмом неког новог универзализма, чији би он, разуме се, био главни тумач, а по могућству и извршитељ. Уместо међународног права, покушава се и покушаваће се наметнути ”поредак заснован на правилима”. А зна се ко би требало да пише та правила.
Нови притисци на Србе
Како ће се то односити на Србе са обе стране Дрине?
Током Трампове администрације, притисци на Србију и Србе су приметно ослабили, из једноставног разлога што Трамп очигледно није био припадник ”дубоке државе” која је овладала Сједињеним Државама и политичким Западом уопште после пада Берлинског зида. Трамп није, стога, имао ништа идеолошки против Срба као реметилаца ”новог поретка”, а ни против православља или хришћанства уопште.
Не мање важно, за разлику од наводно секуларних западних либерала, није био ни ватрени ”заштитник” ислама, а поготово не радикалног ислама, ког је често истицао као великог непријатеља не само Сједињених Држава него и демократије уопште.
Као што је познато, Трамп је изгубио изборе у новембру 2020, мада је прецизније рећи да је, у једном врло спорном изборном процесу, уклоњен из Беле куће. Ово је важно напоменути не због наклоњености Трампу, већ због тога што се аргументовано може тврдити да је у САД успешно спроведена својеврсна обојена револуција.
И, још више: да су се на власт поново вратили људи који су и сами учествовали у организовању и пројектовању обојених револуција широм света. Што, опет, значи да се може очекивати да ће се они врло радо вратити том опробаном приступу према земљама и лидерима који им нису по вољи.
Дакле, не прети нам опасност поновљеног сценарија из 1990-тих, од неке нове НАТО агресије, бомбардовања, претњи копненом инвазијом, и сличног. Уместо тога, прети нам опасност од коришћења додатно усавршених техника хибридног ратовања и обојених револуција, сличних онима које су на крају успеле да сруше чак и једног америчког предедника.
Сведоци смо мере у којој је глобална сила попут Русије константно изложена сличним покушајима – од афере Скрипаљ, до афере Наваљни, до недавно разоткривеног великог британског пројекта медијског подривања Русије, па и посредних притисака на њу, преко дестабилизације Украјине (Донбас и Крим) и покушаја обојене револуције у Белорусији.
Можемо бити сигурно да ће се овакви и слични напори само појачавати, упркос недавним уверавањима новог шефа Стејт департмента Ентонија Блинкена да се САД више неће бавити ”наметањем демократије” путем војних операција или насилног свргавања режима.
Јер, ваља приметити – Блинкен нигде није искључио примену других, ”мирнијих” метода, који и одликују обојене револуције. У том светлу треба посматрати и потезе попут недавне одлуке Стејт департмента да издвоји два и по милиона долара за ”развој медија и цивилног друштва” на Балкану.
Дакле, овакве ствари се већ активно раде и тек ће се радити, поготову што се западна медијска машинерија током и после америчке изборне кампање додатно хомогенизовала. То се односи и на глобалне друштвене мреже, које су се већ више пута показале као пар екселанс инструмент обојених револуција, а сад показују способност наметања медијске цензуре и контроле наратива на глобалном нивоу.
Још један показатељ правца у којем ствари иду је повратак у Белу кућу Кеса Санстина, иначе мужа Саманте Пауер, нама добро познате као једне од пропагатора лажи о ”геноциду” у Сребреници и потоњег амбасадора САД у УН. Санстин се још за време Обамине администрације залагао за то да америчка влада треба активно да ради на сузбијању ширења ”теорија завере”, чак и путем инфилтрирања группа које их пропагирају.
”Теорије завере” су, наравно, друго име за све наративе који не одговарају оним званичним које власт жели да успостави и пропагира путем корпоративних мас-медија, попут лажи о Садамовом ”оружју за масовно уништење”, Милошевићу као ”балканском касапину” Хашиму Тачију као ”Џорџу Вашингтону Косова”, ”руском малигном утицају” или кинеском ”геноциду” над Ујгурима у Синђангу.
Дакле, можемо очекивати да ће се, ако наставимо да пружамо отпор политикама које су у супротности са нашим националним интересима, активно радити на ширењу нових и оживљавању старих наратива по којим су Срби кривци за све ратове 1990-их година, да су агресори, да су геноцидни, да су реметилачки фактор, и слично.
Поготово с обзиром на чињеницу да је, у међувремену, Србија постала центар из којег се шири већ поменути”малигни” руски, а све више и кинески утицај, а да главни западни центри моћи у Вашингтону и Бриселу гледају на Русију као непријатеља а на Кину у најмању руку као најопаснијег стратешког супарника.
За разлику од 1990-их година, Запад не нуди онај исти демократски идеал који је, оправдано или не, представљао идеал којем је остатак света требало да тежи. Напротив, свет ”великог ресетовања” пре представља сушту супротност тој идеалистичкој и идеализованој визији. Поредак који се сада полако али сигурно успоставља на Западу је свет у ком се, под фирмом борбе против пандемије, полако укидају демократска права по којим је Запад био познат и која су, што је још важније, чинила основ његове меке моћи. И то је важно приметити и јавно констатовати.
Јер, Срби су као народ – а и не само Срби– током 1990-тих били у цивилизацијској дефанзиви. Постојао је победнички Запад, који је свима могао да намеће свој наратив и своје вредности, и остатак света, где нико није имао довољно самопоуздања а ни довољно велику тежину да се том истом Западу супротстави.
После пада Берлинског зида, у светском јавном мњењу је преовладао став да су победиле слобода, демократија и слободно тржиште. Ко је у свету тада могао, а и хтео, томе да контрира? Чак се и теза о крају историје и коначној победи либералне демократије и њених вредности, коју је изнео Фукујама, третирала крајње озбиљно.
Овај победнички наратив је заправо дао западним силама потребни легитимитет – чак и у одсуству легалитета! – да политички и војно интервенишу широм света, па и код нас, и да намећу своје вредности, подобне политичаре и режиме. То им је, у исто време, омогућавало и да сатанизују своје најтврђе противнике, чак и без икаквих доказа, па тако и Србе и њихове политичке лидере из 1990-их.
Међутим, садашње Сједињене Државе су, поготово после недавних председничких избора, пуних нерегуларности и нерашчишћених оптужби за масовну крађу гласова, после којих је Вашингтон претворен у оружани камп, изгубиле добар део своје меке моћи.
Ни остатак Запада не стоји много боље, с обзиром на спремност његових политичких елита да, под видом борбе против корона вируса, суспендују разна демократска, грађанска, па и људска права. Све то значи да ће западним силама бити знатно теже да намећу свој наратив и своје вредности на ”мекан начин” него што је то био случај пре мање од три деценије.
Није више довољно да се појави неки западни званичник па да ”домороци” падну у несвест од дивљења. Утолико се може очекивати да ће западни методи постати још сировији и агресивнији.
Српски одговор на нове изазове
Стога ће бити важно да са српске стране – са обе стране Дрине – буду успостављени јасни оквири борбе против ових нових, хибридних притисака. Изазови за Републику Српску и за Србију биће не само у очувању политичке независности, него и у поновном ступању у арену борбе за нове вредности, каква одликује сва историјски преломна доба.
Сведоци смо да се и у Европи и на америчком континенту јављају све јачи отпор и новом ”коронапоретку”, којим се, преко подобних ”експерата” покушавају суспендовати – можда и трајно – демократске институције и демократске процедуре,и наметнути неоглобалистичке политике”великог ресетовања” привреда и друштава широм света.
Српски допринос у тој глобалној борби се већ може назрети, у мултиполарном опредељењу за сарадњу и са Истоком и са Западом, и у очувању основних индивидуалних слобода. Дакле, унутар Босне и Херцеговине, док год она буде постојала, Република Српска може да се профилише као оаза слободе и очувања опције слободног стратешког избора, у времену које прети да постане орвеловско у сваком погледу.
На сличан начин се Србија већ глобално профилисала као држава која не робује стереотипима или блоковским обрасцима, већ, због своје стратешке флексибилности, успева да обезбеди вакцине за своје становништво, па чак и да помогне суседима, који су сви везани искључиво за Запад.
А у обе српске државе, режим борбе против пандемије је иначе доста либералнији него у већини западних држава, што није остало непримећено, поготово код оног дела западног становништва и елита које се и саме противе новом ”корона поретку” и ”великом ресетовању”.
Да закључимо: ретко кад се у историји једној генерацији пружила квалитативно нова шанса за нови почетак. Свега три деценије после тектонских промена које су ставиле Србе у врло неповољан положај долази до нових, подједнако дубоких промена на глобалном плану.
Овог пута, силе које су у успону су нам пријатељи, па чак и савезници, и активно настоје да прошире сарадњу са нама. Западни притисци ће се свакако наставити, али сада смо у много бољој позицији да им се супротставимо. Запад више нема ону меку моћ, онај ореол победника и моралног арбитра који му је омогућавао да скоро без напора придобија глобалне симпатије и обезбеђује једностране уступке у своју корист.
Изазови за Републику Српску у времену које долази су вишеструки:
– ослобађање од хипотеке једнополарног пропагандног наратива, по ком су Срби демонизовани као ”агресори”, главни кривци за распад СФРЈ и главни ”реметилачки фактор” у БиХ;
– очување и јачање свесрпских веза у условима појачаног западног притиска да се ослабе или прекину везе са старим/новим важним стратешким савезницима, на челу са Русијом и Кином;
– суочавање са повратком тзв. либерал-интервенциониста у Белу кућу, који ће настојати да ”заврше посао” на Балкану тако што ће се агресивно залагати за унитарну БиХ, уз помоћ новијих, тзв. хибридних метода, укључујући и сценарио нових ”обојених револуција” или локалних дестабилизација уперених против власти у Бањалуци, па и Београду;
– читање и разумевање духа новог времена и промена које су на нивоу оних узрокованих падом Берлинског зида, сагледавање различитих цивилизацијских понуда које долазе са Истока и Запада, и опредељивање између визија дистопијског ”великог ресетовања” које нуде глобалистичке западне елите и мултиполаризма који нуде источне силе, на основу равноправне сарадње и узајамне користи.
Република Српска ће, наравно, наставити да се бори за очување и повратак одузетих дејтонских надлежности. Али се, треба поновити, сад такође отвара нова прилика за проактивно деловање и активно укључивање у ширу, регионалну па и глобалну борбу за успостављање нових међународних односа, и афирмисање нових, односно старих вредности.
Србима је љубав за слободу и независност урођена, то је својеврсни српски ”бренд”. У неизвесном и опасном времену које долази, Срби и у Републици Српској и у Србији – заједно са свима другима који деле исте вредности, и у БиХ и у региону уопште – имаће прилику да много тога новог понуде, и себи и другима.
Од активног и релевантног учествовања у изградњи истински мултиполарног новог света, до очувања сувереног капацитета за прављење спољног стратешког избора, и очувања слободе – али и унапређења правде и праведности – на унутрашњем плану.
Додај коментар