Танасковић: За Србе је добро што Ердоганов неоосманизам није атлантистички

• Турска постаје све озбиљнији привредни партнер Босне и Херцеговине на начин који доноси обострану, а и ширу, далекосежну и дугорочну корист, што је за безрезервну похвалу и за искрено радовање
• Да ли је Турска одустала од своје неоосманистичке доктрине и на њој изграђене спољнполитичке праксе или Срби у Босни и Херцеговини сада другачије сагледавају своје виталне интересе? Ни једно ни друго, али се ипак нешто битно променило
• Ердоган je прионуо на диверзификовање турске спољне политике и економских веза, чиме је пореметио раније (привидно) идиличне односе са САД, додатно се удаљио од ЕУ (а и она од њега), приближио Русији, ојачао (пан)исламистичку димензију и евроазијске векторе турског међународног наступања, прагматизам надредио идеолошким оптерећењима и кренуо у низ одважних, али и ризичних подухвата
• Могу ли Ердоган и Турска издржати и истрајати на том несумњиво тежем и неизвеснијем путу ка жељеној државној величини на глобалном плану? Оно што је, рекао бих, већ сада јасно јесте да свима којима су стабилност и просперитет Балкана заиста на срцу, а поготово Србима, Ердоганов реалистични, прагматични и конструктивни неоосманизам неупоредиво више одговара од оног „наивног“ Озаловог атлантистичког

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

У МЕДИЈИМА се ових дана појавила вест да ће Председавајући Председништва Босне и Херцеговине Милорад Додик и председник Турске Реџеп Тајип Ердоган 16. марта у Анкари потписати споразум двеју држава о сарадњи на инфраструктурним и грађевинским  пројектима, којим ће бити обухваћен и пројекат изградње аутопута Београд-Сарајево-Београд.

Нешто од онога о чему су са турским председником маја 2019. године разговарали чланови Председништва Милорад Додик и Шефик Џаферовић стигло је, ето, до потписивања споразума чији је значај регионално од највећег значаја.

Турска постаје све озбиљнији привредни партнер Босне и Херцеговине на начин који доноси обострану, а и ширу, далекосежну и дугорочну корист, што је за безрезервну похвалу и за искрено радовање.

С обзиром на то да је однос Турске према Босни и Херцеговини у време распадања Југославије и, посебно, грађанског и међунационалног рата који је на њеној територији вођен, а и извесно време после његовог окончања, у српским очима био оптерећен хипотеком промуслиманске/пробошњачке пристрасности, ваља се запитати до какве је у међувремену промене набоље дошло. Да ли је Турска одустала од своје неоосманистичке доктрине и на њој изграђене спољнполитичке праксе или Срби у Босни и Херцеговини сада другачије сагледавају своје виталне интересе?

Ни једно ни друго, али се ипак нешто битно променило.

С обзиром на то да Срби никада никаквог интереса, а ни капацитета, да раде о глави великој и моћној Турској нису могли имати, биће да је до промене курса (не и стратегијске доктрине) дошло на турској страни. Реџеп Тајип Ердоган је одлучио да у светлу измењене међународне и регионалне коњунктуре, односа снага и диверзификовања међународног наступања Турске, делимично ревидира турску балканску политику која у претходној фази израженије дипломатске наметљивости и туторске селективности, праћене повремено неодмереном реториком, није производила жељене резултате.

Равноправно уважавајући све партнере на Балкану, укључујући (нарочито) и Србију, са којом је у последње време дошло до свестраног узлета односа, благодарећи и успостављеној атмосфери поверења и подударности развојних визија између председника двеју држава, Турска се данас у већини балканских земаља доживљава као важан и поуздан чинилац регионалних једначина.

Парадоксално, неки, и на Балкану, а и у Турској, сматрају да је овакав Ердоганов уравнотежен и смирен приступ својеврсна „издаја“ изворног неоосманизма и да ће нарушити конзистентност позиционирања Турске на Балкану, јер је Турска, наводно, престала да разликује пријатеље од оних других који то по дефиницији нису и истински не могу бити.

У чему је ствар?

Одговор на постављено питање или бар смер у коме би се он могао тражити наговестила је занимљива расправа о недавно објављеној студији младог, већ афирмисаног турског политиколога Ахмета Ердија Озтурка „Религија, идентитет и моћ. Турска и Балкан у XXI веку“.

Озтурк живи и ради у Великој Британији, а истраживачки и предавачки је присутан и у другим европским универзитетским срединама. Књига му је објављена у Единбургу, а расправу је 5. марта он лине организовао Центар за турске студије, „независна и непристрасна организација“ са мисијом „грађења мостова између Турске и Уједињеног Краљевства“.

Аутор је, иначе, од 2014. године био на студијском боравку у Љубљани, сарађивао је са Славојем Жижеком, обавио је опсежна теренска истраживања на Западном Балкану, а као ситуационе предлошке за своје анализе одабрао је интеракцију са Турском и однос према њој у Бугарској, Македонији и Албанији.

Поред аутора, у разговору о књизи и о питањима која она покреће учествовао је и познати турски новинар, публициста и спољнополитички експерт старије генерације Џенгиз Чандар.

Чандар је од 1991. до 1993. године био специјални спољнополитички саветник председника Тургута Озала, што његовим исказима и оценама прибавља посебну занимљивост, аутентичност  и тежину.

На овај кратак осврт подстакао ме је баш начин на који је Џенгиз Чандар упоредио, и контрастирао, Озалов и Ердоганов неоосманизам, при чему је, условно речено, „еродганизам“ оквалификовао као битно одступање од изворног неоосманизма.

Мада то није изричито рекао, јер је настојао да буде што објективнији, његове симпатије су на страни политике отварања Турске из Озаловог времена, за које је управо он 1992. године сковао термин „неоосманизам“.

Чандар, и сам пореклом из „Румелије“, повезао је Тургута Озала са Саљијем Беришом, са Алијом Изетбеговићем, са Ибрахимом Руговом…

Уосталом, и Озтурк, аутор студије о којој се расправљало, заступа тезу да је Ердоган са својом Партијом правде и развоја створио и наметнуо нови концепт турске политике, који је дефинисао као „принудни пројекат етнонационалистичке унификације и сунизације“, у коме има елемената неоосманизма, али више као одблесака из дубине, а мање саставница главног тока.

Запазио је чак да би се, евентуално, могло говорити о „новом неоосманизму“, док би, уз њега, па и пре њега, основна својства „ердоганизма“ били секташки исламизам (=сунификација), национализам и властодржачка ауторитарност, односно примена принуде.

Обојици је заједничко признавање чињенице да је Ердоган удахнуо нову виталност аутономној турској политици, али и својеврсни жал за годинама непосредно после „пада Берлинског зида“, кад је изгледало да се турско друштво неповратно демократизује и вестернизује у складу са западним либералним стандардима и да ће се осамостаљена и самопоуздана Турска, ослобођена улоге „источног бедема“ НАТО-а,  потпуно интегрисати у униполарни свет под доминацијом САД.

У поређењу са тадашњим (показало се ефемерним и варљивим) извесностима, Озтурку се Ердоганова садашња политичка линија чини двосмислена („амбивалентна мека моћ“) и авантуристичка, док Чандар закључује да се Турска постепено све више удаљава од Запада и креће се ка геополитичким хоризонтима евроазијства.

Оригинална студија Ахмета Ердија Озтурка о Турској и Балкану у XXI веку заслужује озбиљно читање и развијенији критички одзив, јер прилику коју он својим занимљивим поставкама нуди никако не би требало пропустити. Надам се да ће научни дијалог са овим амбициозним политикологом ускоро бити успостављен.

За нас је у овом тренутку, кад ће, поред осталог, у Анкари бити потписан споразум о изградњи аутопута Београд-Сарајево-Београд, посебно интересантан начин на који је Џенгиз Чандар носталгично проговорио о Озаловом „простодушном“ неоосманизму, у поређењу са Ердогановим „прагматичним“, али и бременитим неизвесношћу, како за Турску тако и за Балкан.

Сећајући се рађања неоосманистичког концепта, Чандар са враћа у ране деведесете године и помиње Озалову посету Бугарској, Албанији и Македонији… Прича како су се муслимански верски службеници, прваци свих националности и многобројни грађани били сакупили у просторијама скопског Мешихата, да поздраве „повратак Османлија“, али у програму председниковог боравка посета верским институцијама није била предвиђена, како се не би нарушио дух секуларности.

У МИП Турске, где је посета припремана, у складу са кемалистичком праксом и погледом на свет, није било расположења за повезивање вере са политиком, а прибојавали су се и нелагодности коју би одлазак у Мешихат могао изазвати код председника Македоније и (бившег) комунисте Кире Глигорова. Као да нису знали да, што се Глигорова тиче, могу бити потпуно мирни.

Није ли се он, уосталом, по подршку назависности Македоније упутио прво у Анкару, па чак дозволио себи да изјави како су Македонци захвални Турцима, јер су као народ једино у Османском царству сви живели у једној држави!

И Озал је, на Чандаров наговор, одлучио да оде у Мешихат… Генерал из његове пратње остао је напољу, али га је председник натерао да се прикључи „новој реалности“ .У Тирани су му албанска деца певала на турском, а у Загребу је посетио школу коју је основао покрет Фетхулаха Гулена… Балкан као један велики „Мешихат“!

Неоосманизам је био надахнут Балканом, а не Блиским Истоком или Кавказом, истиче Чандар. И треба му веровати, јер он то зна из прве руке.

Нарочиту пажњу привлачи Чандарово тумачење суштине и природе Озаловог (и његовог тадашњег) изворног неоосманизма.

Ставља га у контекст великог глобалног преокрета насталог поразом комунизма и престанком хладног рата, односно укидањем биполарности света, што је и реално и логично. Свет је постао униполаран, са Америком као једином суперсилом и центром свеукупне политичке, економске и културне гравитације, а Турска је у таквом свету, ослобођена стега које јој је наметала улога“жандарма“ Атлантског света на стражи према СССР, желела да нађе своје достојно место.

Тургут Озал је, казује Чандар, био прозападно оријентисан државник, али са снажним осећањем за османско цивилизацијско наслеђе, па је сматрао да би највећи прилог који Турска може принети новом (американоцентричном) светском поретку, а и поновном освајању сопствене величине, био у предводничком увођењу бивших социјалистичких држава са простора који су некада били део Османског царства у блаженство униполарног света.

Озалов неоосманизам, тврди Чандар, није био примарно политички, већ културно инспирисан и осмишљен, био је наиван, полазио је од визија безобалне мистичке духовности Ахмеда Јесевија (XI/XII в.), којима је требало обухватити и прожети читав туркијски свет („Од Јадрана до Кинеског зида“ – говорио је).

После Озалове смрти (1993), за коју неки тврде да није била природна, наступила је идејна празнина и за Турску је изгубљена читава једна деценија на Балкану, вајка се Чандар, јер МИП Турске и моћна турска рмија, одани кемалистичком секуларизму, нису имали довољно слуха за вапаје муслиманске браће из негдашње Румелије, све док Ердоган и његова АК партија нису освојили власт и почели да изграђују и спроводе своју верзију робусног неоосманистичког пројекта.

Онима међу Србима који се сећају држања самог Озала, а и дипломатских, пропагандних и војних активности Турске током рата у БиХ, тешко је да прихвате тврдње о „наивном“неоосманизму, али то за ову прилику није најважније. Битно је то да нам Чандарова објашњења пружају елементе за боље разумевање порекла разлике између изворног и Ердогановог неоосманизма, односно „ердоганизма“.

Током деведесетих година минулог столећа, свет је био униполаран, са Америком у центру и на врху. Тургут Озал је сматрао да Турска може обновити своју некадашњу величину и значај једино „под америчким кишобраном“ и да ће јој привилеговано савезништво (па и глобално послушништво) са САД отворити просторе привредног јачања и ширења политичког утицаја, омогућавајући јој да искористи многе своје компаративне предности, оне које је Ахмет Давутоглу синтетички изразио синтагмом „стратегијска дубина“.

У том склопу, Озал је уверио Била Клинтона да су му он и Турска најпоузданији повереници за обуздавање „балканских духова“( Капланова чувена књига била је главна „балканолошка“ лектира америчког председника).

У то време настајале су, примера ради, и дириговане студије бившег агента ЦИА-е, стручњака за турске и блискоисточне теме Грахама Фулера, у којима је наговештавана средишња улога Турске на великој евроазијској шаховској табли. Заиста, Озалов неоосманизам је био атлантистички, али не превасходно зато што је овај чврсти исламски верник, а економски либералиста, лично био прозападно оријентисан, већ зато што се неоосманистички пројекат у тој фази најизгледније могао остваривати у садејству са Вашингтоном.

Да то за Србе на Балкану није било повољно, никоме не треба доказивати. А данас?

Данас свет више није униполаран, што је Реџеп Тајип Ердоган већ поодавно схватио и прионуо на диверзификовање турске спољне политике и економских веза, чиме је пореметио раније (привидно) идиличне односе са САД,  додатно се удаљио од ЕУ (а и она од њега), приближио Русији, ојачао (пан)исламистичку димензију и евроазијске векторе турског међународног наступања, прагматизам надредио идеолошким оптерећењима и, у складу са својим разумевањем турског државно-националног интереса, кренуо у низ одважних, али и ризичних подухвата.

Повременим изјавама, „Султан“ даје до знања да неоосманизам остаје дубинска константа и позвање турске политике и националног менталитета, али да се ка његовој далекој, идеалној мети у овом одсечку историјског времена успешније креће самостално уважавајући сложеност и међузависности вишеполарног света него искључивим везивањем за један (било који) центар светске моћи и парадигму коју он својим следбеницима беспоговорно задаје или настоји да наметне.

Могу ли Ердоган и Турска издржати и истрајати на том несумњиво тежем и неизвеснијем путу ка жељеној државној величини на глобалном плану?

Ко то може са сигурношћу знати?

Оно што је, рекао бих, већ сада јасно јесте да свима којима су стабилност и просперитет Балкана заиста на срцу, а поготово Србима, Ердоганов реалистични, прагматични и конструктивни неоосманизам неупоредиво више одговара од оног „наивног“ Озаловог атлантистичког.