- Пети октобар се везује за свргавање Слободана Милошевића, али је уједно постао и синоним за насилно освајање власти, односно за „обојену револуцију“. Отуда широка лепеза синтагми које означавају исто: Петооктобарска револуција, Петооктобарска контрареволуција, Петооктобарски државни удар, Петооктобарски пуч, Петооктобарска окупација, Петооктобарске демонстрације, Петооктобарске промјене, Булдожер револуција…
- Земља која је тергетирана најприје се премрежи невладиним организацијама финансираним страним новцем. Затим се купују медији или оснивају нови, односно, купује се утицај у медијима. Амбициозни а неостварени политички лидер, или више њих, добијају подршку у страним амбасадама и то врло конкретну. Тада игра може да почне. Незамјењива „батина“ којом се неподобна влада удара су оптужбе за корупцију и криминал. Затим се напада полиција…
- Да ли ће млади поново бити ти на које ће се политички опоненти Милорада Додика ослонити? Када слушате лидере партије Младена Иванића, друштвена група која се најчешће спомиње као она коју треба освојити је – академска заједница
- БН телевизија је откупила ауторска прва од РТС за приказивање серије „Породица“ и иста ће се приказивати од 3. априла. И то нешто говори. У друштву које је до крајности исполитизовано – ништа се не дешава случајно
Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ
СЕРИЈА „Породица“ у којој се приказују посљедњи дани породице Милошевић у вили Мир у Београду, односно вријеме уочи изручења Слободана Милошевића Хашком трибуналу, изазвала је жучне реакције у јавности.
Већ након прве епизоде ове серије емитоване на Радио-телевизији Србије (РТС), почели су да се јављају актери тог времена и дају своје оцјене, како серије која се тек почела приказивати, тако и самих догађаја.
Сасвим одвојено од умјетничких вриједности овог пројекта теку и расправе о догађају који је прије пуних 20 година и те како утицао на расплет (или заплет, како хоћете) политичке сцене Србије.
Милошевић је, очито, сметао новим властима и код њих стварао бојазан да би његова партија могла консолидовати редове и вратити се на власт. Рјешење које су видјели лидери ДОС-а, коалиције сачињене од 19 странака, било је да се Милошевић експресно изручи Хашком трибуналу и тако „отворе врата демократизацији Србије“.
Није до краја остало разјашњено да ли је кандидат ДОС-а за предсједника СР Југославије заиста освојио преко 50 одсто гласова у првом кругу, али је велики протест, за који су медији процијенили да је окупио око милион грађана, био печат Коштуничиној побједи.
Власт је преузимана полунасилно, у неким фабрикама директоре су смјењивале наоружане групе. Ђинђићева влада извршила је низ економских промјена, које су се првенствено манифестовале кроз приватизацију предузећа.
Слободан Милошевић ухапшен је 1. априла, а 28. јуна изручен је Хашком трибуналу.
Услиједили су унутрашњи сукоби у ДОС-у. ДСС Војислава Коштунице и Демократска странка премијера Ђинђића међусобно су се оптуживале, нарочито након убиства Момира Гавриловића, бившег радника Службе државне безбједности, непосредно након разговора с предсједником Коштуницом.
У фебруару 2003. године укинута је СРЈ и проглашена Државна заједница Србија и Црна Гора, што је значило да је Коштуница остао без функције предсједника СР Југославије. Његова партија постала је дио опозиције.
Исте године 12. марта убијен је Зоран Ђинђић.
Свему је претходио Пети октобар.
Пети октобар јесте назив који се, истина, везује за свргавање Милошевића, али је уједно постао и парадигма за нове технике освајања власти.
Постоји широка лепеза синтагми које у различитим нијансама означавају исто: Пети октобар, Петооктобарска револуција, Петооктобарска контрареволуција, Петооктобарски државни удар, Петооктобарски пуч, Петооктобарска окупација, Петооктобарске демонстрације, Петооктобарске промјене, Булдожер револуција…
Да ли је конотација позитивна или негативна – зависило је од угла посматрања. Међутим, како је вријеме одмицало Пети октобар је постајао синоним за насилно освајање власти, односно за „обојену револуцију“.
Невладина организација Канвас са сједиштем у Београду често је као свој патент истицала покрет „Отпор“, који је за потребе својих налогодаваца у различитим „бојама“ извозила широм свијета. Негдје је Отпор имао више, а негдје мање успјеха.
Разумљиво је да су руске службе безбједности препознале опасност, и супротставиле се техникама пред којима су многе уређене државе са добрим системима безбједности поклекле, али је многима остало нејасно како се 2018. године Република Српска одупрла техникама које су срушиле власт у Грузији и Украјини, на примјер.
Дуго експлоатисана синтагма „обојена револуција“ све чешће уступа мјесто „хибридном рату“, „хибридним дејствима“ и слично. Међутим, ради се о једном те истом.
Земља која је таргетирана најприје се премрежи невладиним организацијама финансираним страним новцем. Затим се купују медији или оснивају нови, односно, купује се утицај у медијима.
Амбициозни а неостварени политички лидер, или више њих, добијају подршку у страним амбасадама и то врло конкретну.
Тада игра може да почне. Незамјењива „батина“ којом се неподобна влада удара су оптужбе за корупцију и криминал. Затим се напада полиција, односно министар унутрашњих послова. То је примјер из уџбеника.
Иако је министарство унутрашњих послова наизглед најјача карика у ланцу владиних служби, та институција је врло рањива јер је непрекидно под надзором јавности, а у низу земаља и под паском међународне заједнице.
Сцене премлаћивања и привођења увијек наилазе на осуду. Мало ће се ко запитати да ли су сцене које пласирају медији прошле кроз тријажу.
Нижу се оптужбе, ствара се атмосфера за мирне протесте.
Зачкољица је у томе што „мирни протести“ у финалној фази постану насилни, а мета је увијек иста – Народна скупштина. Јер, забога, скупштина је народна, логично је да народ може да запосједне своју институцију.
Али, оцјене догађаја увијек зависе од мјеста гдје се дешавају.
Када су демонстранти провалили у зграду народне скупштине у Грузији, догађај је у мејнстрим медијима представљен као „празник демократије“.
Када су демонстранти насилно продрли у зграду америчког Конгреса, окарактерисани су као терористи, а неколико њих је тај чин платило главом.
Тим поводом на друштвеним мрежама је регистрован велики број злурадих коментара у смислу да су се „обојене револуције вратиле кући“.
Да ли су обојене револуције „одселиле“ из Републике Српске?
Оне, истина, никако да се у Српској „приме“, али се тог метода незадовољници нису одрекли.
За масовнија окупљања грађана највећа препрека је пандемија, односно епидемиолошке мјере. Током 2018. године циљна група за анимирање на протесте биле су рањиве друштвене групе, првенствено тинејџери.
Да ли ће 2022. година, када се надамо да ће вирус корона бити надвладан, бити погодна за нове масовне протесте у Бањој Луци? Вјероватно хоће.
Да ли ће млади поново бити ти на које ће се политички опоненти Милорада Додика у наведеном смислу моћи ослонити?
Када слушате лидере партије Младена Иванића, друштвена група која се најчешће спомиње као она коју треба освојити је – академска заједница.
БН телевизија је откупила ауторска прва од РТС за приказивање серије „Породица“ и иста ће се приказивати од 3. априла. И то нешто говори.
Јер, у друштву које је до крајности исполитизовано, ништа се не дешава случајно.
Додај коментар