Павић: Нови дани за мегдане већ долазе – треба само пратити знаке времена

• Снага Запада се осипа, снага Истока расте. Не само то, него се и снага западног наратива, магнетна снага његове меке моћи, већ приметно окрунила.  Упркос разним притисцима, постоји све већи простор за суверено деловање
• Ако се до пре пар година и могао понудити смислен изговор за превелику кооперативност према агресивном западном наметању политичких диктата и (анти)друштвених вредности, то је време сада истекло
• Ако смо успели током последње три деценије да као народ (са обе стране Дрине, па све до Боке) очувамо какву-такву независност – свакако већу него било који други бар у овом делу Европе – када је западни фактор био на врхунцу моћи, била би не само историјска иронија, него и истинска национална трагедија када бисмо сада поклекли
• Као и унутар титоистичке Југославије, заглављени смо у политичком механизму са онима који на нас већински гледају као непријатеље и желе наше уништење или коначни историјски пораз. Нисмо више у истој држави, али смо део истих ”евро(атлантских) интеграција”, унутар којих треба да глумимо да сви желимо (поново) да живимо заједно, где ћемо се сви дивно слагати пошто нације, вере и традиције више нису битне, већ само капитал, трговина и профит

Пише: Александар ПАВИЋ

ГЛАВНА теза претходне колумне је била да је истина о ратовима 1990-их супротна званичној, пропагандној верзији, по којој су Срби главни кривци, агресори и починиоци геноцида, а сви остали у бившој СФРЈ невине жртве.

Укратко, 1990-те су биле својеврсна реприза Другог светског рата на овим просторима, с тим што су српски непријатељи или вештачки створене нације, били (и остали) организовани не око Трећег рајха већ око тада неприкосновеног НАТО пакта и земаља и наднационалних кругова који њиме управљају.

Ти ратови југословенске сукцесије су, за сада, заустављени – мада, очигледно, само на бојном, али не и политичком пољу. И, опет, постоје паралеле са стањем после Другог светског рата.

На пример, као и унутар друге, титоистичке Југославије, заглављени смо у политичком механизму са онима који на нас већински гледају као непријатеље и желе наше уништење или коначни историјски пораз. Нисмо више у истој држави, али смо део истих ”евро(атлантских) интеграција”, унутар којих треба да глумимо да сви желимо (поново) да живимо заједно – само унутар много ширих интеграција, где ћемо се сви дивно слагати пошто нације, вере и традиције више нису битне, већ само капитал, трговина и профит.

И, наравно, геј параде и (транс)родна равноправност. (А ко друкчије каже, тај клевеће и лаже.)

Штавише, унутар тог процеса, не само да опет треба да изигравамо приврженост некој новој, постмодерној верзији ”братства и јединства” (нпр. ”родне неутралности и јединства у различитостима, осим оних заснованих на било каквим вредностима”), већ треба чак и да се, у редовним интервалима, ритуално посипамо пепелом за измишљене оптужбе и клевете, које су против нас лансирали не само нови-стари џелати већ и спољни агресори, у масовној псиоп операцији пројекције кривице без преседана на овим просторима.

Могло би се рећи да ово стање представља, бар по обиму операције, корак даље у односу на наметнуте релације унутар СФРЈ, у којој су клевете на српски рачун већином биле резервисане за први антифашистички покрет отпора, ЈВО, чији је главни злочин био што је био предвођен Србима и није био интернационалистички (данас би се рекло ”глобалистички”).

Зашто смо пристали на овакав однос? Боље рећи – зашто су српски политички представници пристали на њега?

Кратко (о)правдање би гласило отприлике овако – зато што су, поготово после петооктобарске револуције у Београду, до изражаја и позиција моћи могли да дођу једино политичари који су били по вољи главног финансијера револуције. Западних сила.

Исто се односило и на медије, и на остале кључне институције.

И, то су људи који су одредили наш јавни, односно званични однос према екс-Ју окружењу и према Западу последњих двадесетак година. Изузеци који су другачије мислили или рано схватили игру у којој су учествовали нису могли дуго да опстану и гурнути су на маргине политичког, привредног и медијског живота.

То се није десило због недостатка народне подршке таквим људима и погледима. Напротив. Очигледно је да је народ и даље, после свих година систематског испирања мозга и деградације образовања и породице, и даље већински суверенистички настројен.

Да није, ”Косово” би одавно било признато, Република Српска утопљена у централизовану БиХ, а сви Срби део ”срећне” НАТО породице.

Ипак, државна политика се годинама развијала у суштински анти-суверенистичком правцу најпре због недостатка адекватне логистичке, медијске и институционалне инфраструктуре за било какву озбиљну алтернативу, без које је чак и најпопуларнија власт осуђена на, у најбољем случају, нестабилност а, у најгорем, брзи, често и насилни пад – у режији истих који су стајали иза петооктобарске и многих других обојених револуција широм света.

А народ, после деценијског исцрпљивања санкцијама и агресијом, није био спреман за још једну туру ”борбе против целог света”, поготово јер још нису биле – и то не само код нас, него ни у остатку света – исцрпљене илузије о ”бољем животу” који све чека у царству (нео)либералне демократије – ”чим ови оду”.

Дакле, поменуту, назовимо је суверенистичку инфраструктуру било је врло тешко, практично немогуће саставити у окружењу у којем кључна места заузимају људи које је поставио или одобрио спољни, суштински непријатељски фактор.

Најбоље што се у пост-петооктобарском времену повремено успевало постићи је једна врста хибридног система власти – која испуњава и говори оно што мисли да мора (или што оцењује да народ може да истрпи без дизања устанка), а што ће бар привремено амортизовати непрестане западне притиске, док у исто време тражи простор да уради бар нешто у сувереном националном интересу, односно оно што је у складу са већинским народним опредељењем, без чије подршке се избори не могу освојити.

Наравно, све би било лакше када би се пријатељске источне силе, које се залажу за нови вишеполаризам, понашале на начин сличан западним – тј. кад би активно подржавале њима наклоњене политичке, друштвене, културне, па и духовне снаге. Али, опште је познато, то, бар још увек, није случај.

Све ово не ослобађа од мање или веће одговорности оне који су ”легли на руду” – и међу политичарима и међу ”обичним” народом – и предали се конформизму, апатији, стихији или чистом кукавичлуку, гледајући своја посла или одбацујући идеале и принципе у име ”прагматизма”.

Ипак, свако ко је покушао да крене неким ”трећим путем” – а ово говорим и из личног искуства – добро зна какве су препреке стајале, и стоје, на таквом путу. Што не значи да се треба(ло) предавати. Напротив. Нови дани за мегдане већ долазе.

Треба само пратити знаке времена.

Снага Запада се осипа, снага Истока расте. Не само то, него се и снага западног наратива, магнетна снага његове меке моћи, већ приметно окрунила.

Упркос разним притисцима, постоји све већи простор за суверено деловање.

Ако власти то не прате, то значи да им или недостаје потребне храбрости, одлучности и визије, или да су једноставно превише интересно – а у неким случајевима и афинитетски – везане за спољни, западни, прецизније рећи глобалистички фактор.

Само што носиоци власти треба да буду свесни да таква инерција може да проузрокује унутрашњу нестабилност, чак и већу него отворено супротстављање западном фактору.

Ако се до пре пар година и могао понудити смислен изговор за превелику кооперативност према агресивном западном наметању политичких диктата и (анти)друштвених вредности, то је време сада истекло. Све мање ће бити оних који ће ”кооперативност” према западној декаденцији – попут усвајања у Народној скупштини Србије тоталитарних и анти-традиционалних закона о родној равноправности и забрани дискриминације – тумачити у ”милошевском” кључу, а све више оних који ће у томе видети коначно падање вишегодишњих маски.

Маски – у смислу да ће многи, који су се представљали као национални прегаоци који су се повијали пред странцима ”у народном интересу”, себе разоткрити као нешто сасвим супротно. Као они који су, користећи се националном патетиком и реториком, освајали власт не да би ”спасли народ”, већ да би завршили посао који агресор сам није успео.

Уз одговарајућу личну корист за себе, разуме се.

Зато, ако смо успели током последње три деценије да као народ (са обе стране Дрине, па све до Боке) очувамо какву-такву независност – свакако већу него било који други бар у овом делу Европе – када је западни фактор био на врхунцу моћи, била би не само историјска иронија, него и истинска национална трагедија када бисмо сада поклекли. Односно, кад би, у наше име, поклекли они који врше власт.

Да, одлично је што су Србија и Српска све ближе, што све тешње сарађују, што се све мање обазиру на буку и бес политичког Сарајева, што је СПЦ у Црној Гори поставила темеље једне историјске политичке победе, што купујемо оружје од Русије и Кине и развијамо свестране односе са њима.

Одлично је што се Земан извинио за бомбардовање, што никакве резолуције о непостојећем геноциду у Сребреници не пролазе.

Али – усвајање поменутих закона у Скупштини Србије нас тера да поставимо следеће питање: хоће ли нам будући регрутни филмови за војску бити попут руског, који истиче традиционалне мушке врлине неопходне за одбрану земље, кинеског који се, уз класичне војничке вредности, позива и на велику националну историју, или новог ”освешћеног” америчког, који рекламира ”две маме” и коме се руга ”сав нормалан свет”, укључујући и бар пола саме Америке?

Јер, ако дозволимо да нам се непријатељ усели у сам срж идентитета и постојања – у језик, породицу, у слободу мишљења и говора – онда ће сав тај успешни, вишедеценијски отпор да буде обезвређен.

И то би стварно била несагледива катастрофа.