- Бриселски `Западни Балкан` земље Западног Балкана ставља под економски протекторат ЕУ – формирањем царинске уније Западног Балкана, а у првом кораку – мини шенгена. То је и пројекат спречавања јачања економског и политичког утицаја Русије на простору земаља Западног Балкана, а пре свега у Србији и Републици Српској
- То је и пројекат спречавања Српске да се искаже у пуном капацитету, који јој омогућава Дејтонски споразум, јер би се у мини унији Западни Балкан, као подсубјекат јављала БиХ, а Српске не би било
- Да ли би се стварањем великих националних држава Запад определио да се створи и јединствена српска држава? Тешко је у то поверовати. Јер, то би значило да Запад (данас изражен атлантизмом) одустаје од двовековне геополитике да Срби буду распарчани у више држава, или контролисани у виду постојања Југославије, или контролисани мини унијом Западни Балкан
Пише: Срђан ПЕРИШИЋ
СЛОВЕНАЧКА верзија новог геополитичког устројства на Балкану, у виду „Јаншиног нон пејпера“, уздрмала је многе, како на Балкану тако и на Западу.
Питамо се: шта се дешава у западном виђењу Балкана, имајући у виду да је последње на чему се инсистирало са Запада била тзв. унија Западни Балкан, која би кренула некаквим мини шенгеном, а са нон пејперима све је добило потпуно другу димензију?
Шта хоће на Западу?
Западни Балкан као мини унију под контролом Брисела, и једног (ЕУ) и другог (НАТО) Брисела, или се све то мења у правцу стварања великих балканских држава (велике Хрватске, велике Албаније и наводно велике Србије)?
Пођимо од идеје и пројекта мини уније Западни Балкан.
Западни Балкан је израз који је створен у седишту Европске уније (ЕУ), Бриселу, како би се, пре свега, означиле балканске државе које нису чланице те организације (Србија, БиХ, Црна Гора, Македонија, Албанија и Косово). Брисел Косово третира као независну државу.
Тај појам није географски тачан, јер Србија никад није била на западу Балкана већ централна балканска држава, као и сами Срби на Балканском полуострву. Дакле, појам Западни Балкан је политички конструкт Брисела и у почетку је представљао пројекат да се бивша Југославија без Словеније и Хрватске, али са Албанијом сведе на једну регију.
Државе се третирају као подрегије (или подсубјекти) у регији Западни Балкан, која би касније ушла у састав ЕУ као четврти круг проширења.
Према плановима ЕУ, тзв. Западни Балкан, састављен од више држава, треба глобализовати, а то значи, државе третирати као регионалне политичке ентитете без граница, с ограниченим суверенитетом, денационализацијом, како би Западни Балкан у будућности био део глобализоване Европе.
Међутим, са јачањем кризе у ЕУ пројекат учлањивања Западног Балкана у Европску унију добија сасвим другачији карактер. Наиме, због кризе ЕУ (Брегзит, финансијска криза, и политичка криза изазвана миграцијама), као и због сучељавања ЕУ са Русијом (санкције према Русији и њене контрасанкције), Брисел одустаје од четвртог круга проширења ЕУ.
Пројекат постаје изградња Западног Балкана као економске периферије Европске уније (формирањем царинске уније Западног Балкана, а прво мини шенгена), и постаје пројекат спречавања земаља Западног Балкана да развијају политичке односе са Русијом, као и са придошлом Кином.
Дакле, бриселски пројекат Западни Балкан је пројекат који земље Западног Балкана ставља под економски протекторат ЕУ (периферија ЕУ или тзв. трећа брзина ЕУ – без пуноправног чланства), формирањем царинске уније Западног Балкана, а у првом кораку мини шенгена. Друго, то је пројекат на спречавању јачања економског и политичког утицаја Русије на простору земаља Западног Балкана, а пре свега у Србији и Републици Српској.
Треће, што се тиче Републике Српске, то је пројекат спречавања Српске да се искаже у свом потпуном капацитету, који јој омогућава Дејтонски споразум, јер би се у тој мини унији Западни Балкан, као подсубјекат јављала БиХ, а Српске не би било.
Бриселски пројекат Западни Балкан постаје овакав пројекат покретањем идеје о царинској унији земаља Западног Балкана. И из тога се види да је пројекат усмерен на одвајање Балкана од сарадње са Русијом.
Наиме, царинска унија подразумева јединствен тарифни систем царина. У случају Србије, то би значило да нема више самосталног преговарања о слободној трговини и преференцијалној трговини са трећим партнерима, као што су Русија и Белорусија или Кина. Дакле, престали би да важе споразуми које тренутно Србија има са Русијом.
Појављивањем „Јаншиног нон пејпера“(гео)политичка прича о Балкану је добила потпуно супротну димензију.
Ако боље погледамо, видећемо да се тај нон пејпер углавном поклапа са анализама бившег британског дипломате Тимоти Леса, које је он дао крајем 2016. године, а које је у мају ове године бранио у више интервјуа датих медијима у региону. У њима се он залаже за стабилизовање Балкана образовањем великих националних држава Хрватске, Албаније и Србије, с тим што би Србија изгубила највећи део Космета, а добила би Српску.
Садашња БиХ би престала да постоји.
Са овим нон пејпером, отворена су многа питања.
Прво што уочавамо је да се на Западу јављају аналитички и геополитички институти који схватају да је униполарна геополитичка структура на Балкану неприродна и неодржива те предлажу нову конструкцију Балкана. То је Тимоти Лес јасно објаснио.
Но, питамо се, да ли би се стварањем великих националних држава Запад определио да се створи и јединствена српска држава?
Тешко је у то поверовати. Јер, то би значило да Запад (данас изражен атлантизмом) одустаје од двовековне геополитике да Срби буду распарчани у више држава, или контролисани у виду постојања Југославије, или контролисани мини унијом Западни Балкан.
Оно што је сигурно, реализација нон пејпера створила би огромну велику Албанију, јер су Албанци и Албанија главни фактор атлантизма на Балкану – није то ниједан други народ, а поготово нису Срби. Друго, изашло би се у сусрет Хрватима, који су други фактор Запада на Балкану (а које, видимо, гурају у политичку и војну сарадњу са косовским Албанцима). Треће, Србима се нуди да замене нешто своје (Космет) за нешто своје (Српску).
Тако би једино Срби морали да мењају своје за своје, остали би добијали туђе.
Четврто, што је Тимоти Лес нагласио у последњем интервјуу датом у Хрватској – све би то морало да се изведе под условом да таква проширено-скраћена Србија уђе у НАТО и одустане од веза (било каквих) са Русијом.
Према томе, опет се све предлаже (нон пејпери) како би Запад и даље задржао своје присуство на Балкану, које је угрожено тиме што су САД сила у опадању и да губе на свим пољима (војним, економским, политичким).
Немогућа је западна геополитичка конструкција на Балкану која би значила реализацију српског обједињавања у јединствену државу. То је супротно западној и теоријској и практичној геополитици.
Имајући у виду да се Запад налази у првој великој кризи од Другог светског рата, која је тектонских размера, српски интерес је стрпљење. Јер, немогућа је реализација српског интереса уклапањем у западне (самоспасилачке) геополитичке конструкције. Историја показује да је идеја Запад на Балкану – контрола и потискивање Русије, а тиме и контрола Срба. Других идеја за сада нема.
Пројекат Западни Балкан и Лес-Јаншин нон пејпер су усмерени у истом правцу.
Додај коментар