- Мигрантска криза се у политичком Сарајеву представља првенствено као хуманитарно питање, а не безбједносно. Терористички напади као крвна освета, терористи као рокери, како је Бакир Изетбеговић назвао Хариса Чаушевића Окса, извршиоца терористичког напада на полицијску станицу у Бугојну
- Како то да из Пакистана, земље која је била поштеђена ратних сукоба хиљаде миграната хрле ка Европи? Да ли је упозорена влада те земље, да ли је пружена помоћ или запријећено санкцијама (зна се од кога) ако се мигрантски токови не зауставе?
- Мигранти су оружје којим се онемогућава каква-таква политичка самосталност ЕУ, а уједно и припрема терен за експерименте на Западном Балкану
- Тероризам је био у истој функцији. Параџемати у БиХ (у суштини инфраструктура исламске државе) и повратници са сиријског ратишта – такође. Улични нереди – као увод у преврат и рушење непослушних влада – најсуптилнији су метод и вјероватно ће се дугорочно користити како би се „дисциплиновале“ владе у земљама Западног Балкана
Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ
ПАНДЕМИЈА нове болести Ковид-19 изазвана вирусом корона потиснула је безбједносне пријетње у други план, иако се не смије занемарити безбједносни аспект пандемије.
Корона је постала параван који је привремено заклонио бројне безбједносне проблеме којима је окована Босна и Херцеговина. Тако је и маргинализована и мигрантска криза, раније веома присутна у јавном дискурсу, која се као тема у медијима појави тек након инцидената попут паљења кампа у селу Липа надомак Бихаћа, или напада на полицију у мигрантском центру „Блажуј“ код Сарајева.
Ни повратак сиријских ратника више није питање од безбједносног значаја, ни инфраструктура параџмата, ни тероризам – донедавно неисцрпна тема за медије и научне конференције.
Спомиње ли више ико тзв. Исламску државу, истражују ли се узроци њеног настанка и организација, трага ли ико за њеним лидерима, или је све скупа нестало у пустињском пијеску и пало у заборав?
Зашто није направљена и објелодањена мрежа подршке терористима, да ли је ико сем Билала Боснића, који ускоро излази из затвора, осуђен због агитације за једну од најпознатијих терористичких организација?
Како то да из Пакистана, земље која је била поштеђена ратних сукоба хиљаде миграната хрле ка Европи? Да ли је упозорена влада те земље, да ли је пружена помоћ или запријећено санкцијама (зна се од кога) ако се мигрантски токови не зауставе?
У Босни и Херцеговини постоји само сагласност да се ради о безбједносним појавама и проблемима, тачније речено, о безбједносним импликацијама наведених појава. Када је ријеч о рјешавању тих проблема, мишљења су подијељена, пуне сагласности нема ни на највишем политичком нивоу, ни по дубини.
Тако се мигрантска криза у политичком Сарајеву представља првенствено као хуманитарно питање, а не безбједносно. Терористички напади су представљани као крвна освета, терористи као рокери, како је Бакир Изетбеговић назвао Хариса Чаушевића Окса, извршиоца терористичког напада на полицијску станицу у мјесту Бугојно.
Изналажене су различите квалификације да би се избјегла она најувјерљивија – терористички акт.
О вехабијским параџематима је говорено искључиво као о вјерском питању, ни у ком случају параџемати нису третирани као енклаве исламске државе.
Обојене револуције представљене су као демократски талас, „прољеће демократије“ итд. Не као покушаји преврата, подривачке активности, рушење уставног поретка и слично.
Мигрантска криза, повратак сиријских ратника, параџемати, улични нереди – како пандемија јењава те четири велике теме постаће поново актуелне у безбједносном дискурсу у БиХ.
Све мањи број заражених и умрлих од вируса корона радује, омогућава да се вратимо нормалном животу, али уједно отвара простор за све познате и за сада нерјешиве проблеме у БиХ.
Зашто су у БиХ присутни дијаметрално супротни погледи чак и кад је ријеч о појавама које угрожавају све и сваког у овом несрећном и подијељеном друштву?
Зато што је све исполитизовано и подређено остваривању ратних циљева. При томе и даље једна страна чека да се појави „америчка коњица“ и скрши отпор „домородаца“ који бране своју земљу и право на опстанак.
Метју Палмер, специјални амерички представник за Западни Балкан, био је децидан и упозорио Изетбеговића да у рјешавању нагомиланих проблема у БиХ „не очекује да се „иза брда појави америчка коњица“.
Дубља анализа наведених безбједносних појава указује да се ради о геополитичким алатима који се користе како то прилике и потребе налажу. Циљеви су јасни.
Западни Балкан није географски већ политички појам којим се означавају балканске земље које нису чланице ЕУ. Стубови ЕУ, Њемачка и Француска, не планирају да се границе европске политичке и економске заједнице шире – након пријема Хрватске врата ове куће су се дугорочно затворила.
Западни Балкан замишљен је као предворје ЕУ, у којем ће се земље економски повезивати и као колектив сарађивати са ЕУ, али не као чланице ове заједнице.
За наведени појам најприје је био у употреби израз „Берлински процес“, а потом „мини Шенген“. Иако Западни Балкан немају намјеру интегрисати, из ЕУ се уједно упућују поруке да на потезу Бања Лука–Скопље ни руско ни кинеско присуство није пожељно.
Фигуративно речено, Западни Балкан је „чардак ни на небу ни на земљи“ – у ЕУ га не желе, али не дозвољавају приступ другима, односно руском и кинеском економском и политичком упливу.
У прекоокеанској перцепцији Западни Балкан је полигон за експерименте.
Без обзира што се ЕУ не намјерава ширити на ово подручје, НАТО је нестрпљив да под свој кишобран стави Србију и БиХ, једине земље које Алијанса није у потпуности инкорпорирала.
Зашто су му потребне?
Једноставно, због експанзије на Исток, односно припрема за продор према Русији, није добро имати за леђима тврдокорне и бунтовне Србе, мале Русе. Кавказ, и уопште обод Каспијског мора, посједује ресурсе које одавно прижељкују мултинационалне корпорције.
Прокси ратови, односно подривање Русије туђим рукама, одавно је планирано. План је једноставан – убризгати муслиманским народима Закавказја идеју Исламске државе и снабдјети их потребном логистиком. То би се већ догодило да Русија није интервенисала у Сирији и заштитила своје границе на пустињском пијеску.
Срби сметају, њима се не вјерује. Стога је циљ да Срби на Балкану не буду фактор ни у политичком, ни војном ни у економском смислу. Међутим, ствари се одвијају другачије.
Провлачећи се између Сциле и Харибде Србија се економски оснажила, војно ојачала, постала је на неки начин политички лидер на Западном Балкану.
Руска интервенција у Сирији била је прекретница за даљи развој догађаја. Да је пао Дамаск, парадржава са Блиског истока своје краке ширила би према Балкану и Кавказу.
Упорно настојање да се укину надлежности Републике Српске, како од домаћих тако и иностраних актера, од БиХ не би створило функционалну државу, како се то често жели представити, већ отворило простор за реинкарнацију Исламске државе на Балкану.
Ако је прекоокеанским земљама сасвим свеједно у том погледу јер је све од њих јако далеко, подједнако као и мигрантска криза, Њемачкој и Француској није.
Треба се само сјетити Макронових опсервација политичке ситуације у БиХ.
Мигрантски талас највише је погодио Њемачку и довео до јачања деснице и стварања многих проблема у њемачком друштву.
На крају, сви безбједносни проблеми у „босанском лонцу“ само су геополитички алати које користе западни центри моћи како би реализовали своје (гео)политичке циљеве.
Ратовима на Блиском истоку подстакнута је и потпомогнута мигрантска криза. Мигранти су оружје којим се онемогућава каква-таква политичка самосталност ЕУ, а уједно и припрема терен за експерименте на Западном Балкану.
Тероризам, помало заборављена тема, био је у истој функцији. Параџемати у БиХ (у суштини инфраструктура исламске државе) и повратници са сиријског ратишта, такође. Улични нереди – увод у преврат и рушење непослушних влада, најсуптилнији су метод и вјероватно ће се дугорочно користити како би се „дисциплиновале“ владе у земљама Западног Балкана.
Додај коментар