Трибина „Изворни Дејтон или мирни разлаз у БиХ”
- Релевантне анкете у Српској показују да преко 80% испитаника не жели да остане у државној заједници БиХ, али исто тако не желе ни рат нити неку екскалацију кризе. То значи да би највећи број грађана Републике Српске радо подржао мирни разлаз, што свакако ову тему чини релевантном и никако није у питању тема за избјегавање или политикантско манипулисање
- Још је предсједник Словеније, државе чланице ЕУ, у разговору са члановима Предсједништва БиХ отворио сасвим легитимно питање – да ли се у прокламованој демократској државној заједници БиХ демократски разговара о потенцијалном сценарију мирног разлаза који би равноправно требао бити на дневном реду разговора три конститутивна народа о будућности БиХ?
- Упркос томе, критички оријентисани невладин сектор Републике Српске потпуно је игнорисао појаву и садржај „нонпејпера“ као и причу о мирном раздруживању и може се претпоставити да је разлог везан за непопуларност те приче међу њиховим финансијерима, те да су они условно речено задужени да отварају неке друге теме које су везане за слабљење политичке позиције Републике Српске, никако супротно
- Предсједници и други високи функционери опозиционих партија (изузев Ненада Нешића и нешто касније Младена Иванића) углавном се нису изјашњавали по питању „нонпејпера“, а поводом „мирног раздруживања“ кренули су у релативизацију и осправање те теме. Затворили су могућност свог учествовања калукулишући колико би власт из те расправе дугорочно профитирала и колико би се они сами замјерили бошњачким и страним партнерима из Сарајева
ЈАВНОСТ као облик социјалног груписања, у складу са либерално-демократском традицијом, настаје и као реакција на „проблем“ важан за једно друштво, те је одликује рационална дискусија из које се очитује критички потенцијал јавности али и смјернице за дјеловање сфере јавне власти у складу са исказаним мњењем[1].
Ипак, свједоци смо да се дио јавности Републике Српске потпуно оглушио када је ријеч о позивима на рат из Сарајева, садржају тзв. „нонпејпера“, али и о потенцијалној расправи о мирном раздруживању, као и покретању иницијативе за разговор и дијалог између страна и конститутивних народа о будућности БиХ.
На овим темама један дио јавности се потпуно делегитимисао, али оставићемо то за неку другу тему. Сад је важно нагласити да су многе дотада гласне организације, опозиционе партије, поједини политички актери, али и представници академске заједнице, новинари, блогери и остали које је карактерисала критичка настројеност, или прећутали или недовољно гласно исказали своје ставове по свим овим важним питањима, која су у једном моменту узбуркала читаву регију и дио међународне заједнице, али не и тај важан дио јавности Републике Српске.
Стиче се утисак да је сфера јавне власти у Републици Српској остала усамљена у напору да укаже на важност ове теме, која се први пут отвара из ЕУ према БиХ, а не супротно.
Према свим релевантним истраживањима посљедњих година, ова тема је јако важна за грађане Републике Српске, обзиром да преко 80% испитаника током истраживања не жели да остане у државној заједници БиХ, али исто тако не желе ни рат нити неку екскалацију кризе.
Из свега слиједи закључак да би највећи број грађана Републике Српске радо подржао мирни разлаз, што свакако ову тему чини релевантном и никако није у питању тема за избјегавање или политиканско манипулисање.
С друге стране, политички субјекти са опозиционог спектра у Републици Српској су селективно приступили свим овим темама пратећи већ устаљене наративе, покушавајући да с једне стране избјегну озбиљнију расправу, а с друге да што прије затворе ову за њих вишеструко незгодну тему.
Важно је још једном нагласити да је тема о мирном раздруживању као садржај тог наводно словеначког „нонпејпера“ у суштини увезена, није произведена у Републици Српској.
Ако је вјеровати Жељку Комшићу, садржају из „нонпејпера“ претходио је разговор са словеначким предсједником Борутом Пахором неких 40 дана раније. Наиме, током његове посјете Сарајеву, Пахор је наводно саопштио члановима Предсједништва БиХ да су у посљедње вријеме у Европи све гласнија размишљања о томе да би распад Југославије требао бити заокружен, те их је упитао да ли они уопште разговарају на тему мирног разлаза.
Дакле, предсједник једне државе чланице ЕУ је наводно отворио једно сасвим легитимно питање – да ли се у прокламованој демократској државној заједници БиХ демократски разговара о потенцијалном сценарију који би равноправно требао бити на дневном реду разговора три конститутивна народа, као и сваки други сценарио о будућности БиХ? Коначно, узевши у обзир тему и ставове грађана Републике Српске, зар ово питање, као и потенцијални сценарио, не би требали бити релевантни и свакако добродошли у Републици Српској? Односно, зар све ово заједно није довољно да се тема о мирном разлазу легитимно отвори у јавности Републике Српске, међу различитим субјектима, почевши од невладиног сектора, интелектуалаца, медија, па до опозиционих и владајућих странака? Али, то се није десило.
Критички оријентисани невладин сектор Републике Српске је потпуно игнорисао појаву и садржај „нонпејпера“ као и уопштено причу о мирном раздруживању и можемо претпоставити да је разлог везан за непопуларност те приче међу њиховим финансијерима, те да су они условно речено задужени да отварају неке друге теме које су везане за слабљење политичке позиције Републике Српске, никако супротно.
Када је ријеч о опозиционим партијама у Републици Српској, предсједници и високи функционери тих партија (изузев Ненада Нешића и нешто касније Младена Иванића) углавном се нису изјашњавали по питању „нонпејпера“, а када је ријеч о теми „мирног раздруживања“ кренули су у релативизацију и осправање те теме, у складу са ранијим наративима.
Тако смо могли чути предсједника СДС-а Мирка Шаровића 14.04. да „Додик наставља са причом о мирном раздруживању у БиХ. Том причом Додик покушава да сакрије катастрофалну ситуацију у Републици Српској“. На истом фону је Бранислав Бореновић, предсједникПДП-а у изјави од 03.05. – „Питамо продаваче магле о чему ће разговарати ако је јасно да је „Дејтонски споразум“ једини могући оквир иза којег стоје све свјетске силе укључујући и Русију? Зар заиста очекују да повјерујемо да људи који се не могу договорити око набавке вакцина да ће договорити измјене међународног мировног споразума?“.
Наредног дана 04.05. наставио је ову „офанзивну паљбу“ с циљем релативизације и оспоравања теме мирног раздруживања и Ненад Вуковић, замјеник предсједника ПДП-а – „ПДП неће учествовати у разговорима о наводном мирном разлазу и Додиковим покушајима да наметне те теме да би политички профитирао“.
Дан након Вуковића, 05.05. поново смо могли чути Шаровића у истом тону да „Српска демократска странка неће бити учесник у једној у низу пропалих иницијатива Милорада Додика, којима он вара властити народ“.
Да је важно да гласно и сваки дан оспоравају ову тему, доказ је и интервју са Младеном Иванићем, почасним предсједником ПДП-а који је 06.05. изјавио да је „БиХ ту тему „Нонпејпера“ дигла на тако висок ниво, јер то одговара и Додику и Изетбеговићу, јер нас то ставља ствари које њима помажу да буду један кобајаги јаки Србин, а други јаки Бошњак. То код ругих апсолутно није изазвало никакву пажњу. То нема никакве реперкусије на међународном нивоу (…) и „Нонпејпер“ није добар по српски народ“.
Деветог јуна поново се огласио Мирко Шаровић, изјавивши: „Нека предсједник Републике Српске и члан Предсједништва БиХ отварају дијалог са ФБиХ, желимо им пуно среће, али ми у томе нећемо учествовати јер по нама то је авантуристички потез који доводи у питање и распакује Дејтонски мировни споразум, што је самоубиство за Републику Српску“.
Из свих ових изјава и истакнуте потребе да веома интензивно оспоравају и релативизују тему мирног раздруживања, стиче се утисак да се опозиционе партије нашле у једној за њих прилично неповољној ситуацији. Наиме, према наведеним истраживањима, и гласачко тијело ПДП-а и СДС-а у највећем броју би жељело мирно раздруживање, док наведене опозиционе партије своје политичко дјеловање усклађују са политичким Сарајевом и међународним актерима (како другачије тумачити њихову партиципацију у новом међународном пројекту – удруживању опозиције ФБиХ и РС?).
Другим ријечима, ако изађу са ставом да је „мирно раздруживање“ легитимна тема, замјериће се бошњачким и страним партнерима у Сарајеву, ако пак то одбију – замјериће се властитом бирачком тијелу.
Тако да су се одлучили на негацију и релативизацију ове теме, придруживши се покушајима из Сарајева да позивима на рат и усијаном реториком, превентивно и хитно затворе могућност дијалога на све ове теме, чему се придружила и опозиција у Републици Српској.
То је био разлог да опозициони политичари у РС манипулишу кроз покушај релативизације, оспоравања саме теме и већ дуго експлоатисаног и апсурдног наратива (који је настао у „страној кухињи“) да „све ово Додик и Изетбеговић планирају, фингирају сукоб не би ли један другоме подизали рејтинг“.
Из тог разлога опозиција није смјела чак ни гласати на сједници Народне скупштине Републике Српске за закључке за разговор о могућим рјешењима у БиХ, као ни о захтјеву високог представника да се пониште повеље додијељене одређеним лицима, махом накадашњој врхушки СДС-а.
Опозиција није гласала ни за, ни против, нити је била суздржана, просто се није изјашњавала, јер су у томе пронашли за њих „соломонско рјешење“ да се не замјере ни властитм гласачима ни бошњачким и страним партнерима у Сарајеву.
Напослијетку, погрешне или изостале реакције једног дијела јавности Републике Српске на покушаје да се отворе важнее теме какве су потенцијални разговори о мирном раздруживању и дијалог о будућности БиХ, могу да доведу у питање успјех тог будућег дијалога јер по свему судећи у томе неће учествовати важни актери из Републике Српске чиме се смањује легитимитет.
Поред тога, грађанима се покушава манипулисати кроз наведену релативизацију и негацију, прејудицирајући да ти разговори не само да немају перспективу него се не би никада требали ни одржати, те да је у питању дневнополитичка тактика владајућих, како смо видјели из изјава и потеза опозиције у Републици Српској.
Другим ријечима, лидери и партијски функционери опозиције, затворили су могућност њиховог учествовања у дијалогу на ову тему прије него је званично и отворена, калукулишући колико би власт из ове расправе дугорочно профитирала и колико би се они сами замјерили бошњачким и страним партнерима из Сарајева.
По обичају, интерес Републике Српске нису узимали у обзир.
[1]Snježana Milivojević, Javnost i ideološki efektimedija
(Излагање Александра Врањеша, амбасадора БиХ у Загребу, на трибини „Договор или разлаз у БиХ“ у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“, уз подршку Представништва РС у Србији)
Додај коментар