- Двадестак година након исхода Срба доминацију преузимају Арапи. Још не бројем становника, него магичним утицајем петродолара којим су потомци бедуина извршили праву инвазију на Илиџу. На стотинама хектара најврједнијег земљишта, испресијецаног изворима, што термалне бањске са Илиџе, што питке изворске воде са Врела Босне, саградили су насеља луксузних вила и апартмана са језерима, те населили бројне жене, дјецу и измећаре и запослили локалну муслиманску сиротињу као послугу
- Отјеловљење симбиозе партије и џамије представља Хасан Ченгић. У Алеју се послије рата први уселио управо он, хоџа из Устиколине уочи рата се винуо до шефа војне фракције СДА. Његова велелепна вила у Алеји, постала је резиденција свих потоњих америчких амбасадора у Сарајеву. За имамом су, шућур Алаху, и остали „златни љиљани“, функционери СДА и добри муслимани кренули у мирнодопско освајање Илиџе, Алеје и извора ријеке Босне
- Сарајево има све шансе да постане метропола исламске интернационале у Европи. Башчаршија са Беговом џамијом и раније је била регионални муслимански центар. Сада су, међутим, ту за стално стигли Турци, Саудијци, Емираћани, Иранци, а од недавно, бар у транзиту, и Ирачани и Сиријци. Додамо ли муџахедине из Алжира, Јемена и Авганистана, који су награђени босанским држављанством, комплетиран је Алијина пројекат „од Марока до Индонезије“
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ, „Политика“
КАКО је српска Илиџа од бошњачке постала арапска?!
Према посљедњем предратном попису, већину је чинило старосједилачко српско становништво. Дејтонским споразумом, међутим, ова сарајевска општина припала је Федерацији, односно једном од бошњачких кантона.
УНПРОФОР је позвао Србе да остану на својим огњиштима, али им није обезбиједио обећану заштиту. Изетбеговић се преко Радио-Сарајева придружио позиву, али је запријетио суђењем свим Србима који су током рата носили пушку, што се практично односило на све одрасле мушкарце. Тако је Србима једино преостало да се повуку пред стампедом осветнички разјарене бошњачке масе из центра града.
Двадестак година касније доминацију преузимају Арапи. Још не бројем становника, него магичним утицајем петродолара којим су потомци бедуина извршили праву инвазију на Илиџу.
На стотинама хектара најврједнијег земљишта, испресијецаног изворима, што термалне бањске са Илиџе, што питке изворске воде са Врела Босне, саградили су насеља луксузних вила и апартмана са језерима, те населили бројне жене, дјецу и измећаре и запослили локалну муслиманску сиротињу као послугу.
Процес арабизације најквалитетнијег дијела Кантона Сарајево није ништа ново.
Ново је да квантитет прелази у квалитет и да Илиџа прераста у „Кувајт сити“ илити „Уједињене арапске емирате“, како се самоиронично спрдају старе Сарајлије.
Када је прије двије године јавно примијећен овај феномен, никоме није пало напамет да доведе у питање велику љубав и искрену добродошлицу „муслиманској браћи“ из Перзијског залива.
Медијска халабука није се дигла због тога што Илиџа није заштићена као природни ресурс и национални парк, него због сумњи да су се у трговину убацили домаћи и инострани шпекуланти, уз подршку одозго, од неколико породица из врха власти и бизниса ионако добро повезаних са исламским теократијама.
Пошто се неартикулисано негодовање стишало, процес је откочен, али сада одоздо.
Начелник Сенаид Мемић из СДА потегао је аргументацију да општина Илиџа пропушта значајан приход од пореза и такси, који се још и великим дијелом прелива на кантонални ниво, и најавио сецесију општине трансформацијом Илиџе у град. Ако не одлуком одборника, онда референдумом.
Сенаид је кадар Бакирове СДА, а ова је одувијек у спрези са ИВЗ. Отјеловљење те симбиозе партије и џамије представља Хасан Ченгић.
У Алеју се послије рата први уселио управо он, хоџа из Устиколине уочи рата се винуо до шефа војне фракције СДА.
Најмлађи члан моћне робијашке халке са Алијином пуномоћи подизао је са бечког рачуна позамашне изразе глобалне исламске солидарности.
Његова велелепна вила у Алеји, постала је резиденција свих потоњих америчких амбасадора у Сарајеву. За имамом, првим логистичарем Армије БиХ и данас предсједником ИВЗ-а, кренули су, шућур Алаху, и остали „златни љиљани“, функционери СДА и добри муслимани у мирнодопско освајање Илиџе, Алеје и извора ријеке Босне.
Тако су се амбасадори САД и арапски петро шејици нашли у првом комшилуку са бошњачком елитом политичке и економске моћи, на имањима страосједилачких српских породица Бањаца, Одавића, Јокановића, Монга, Јокића, Станишића, Штака, Босиљчића, Лучића, Богдановића Нинковића, Шкркара, Станишића, Куљанина.
Бања Илиџа са Врелом Босне, које повезује дуга Алеја са двоструким дрворедом горостасних платана, некад је представљала најатрактивније излетиште Сарајлија у љетном дијелу године. Из центра Сарајева до бањског комплекса, којим је доминирао хотел „Србија“ са велелепним цвјетњаком и водоскоком, десетак километара се најприје прелазило возом, па аутобусом и, напокон, трамвајем или личним превозом. А чувеном Алејом ишло се око три км шетњом кроз дубоку хладовину до Врела Босне, из кога су широко наоколо фрцале капљице бистре ледене воде и спуштале температуру и за 15 степени.
Враћало се фијакером, који је остао бајковита успомена десетак генерација сарајевске дјеце.
У данашњим туристичким итинерерима пише да се бања помиње још у римским изворима, да је име изведено из турског, да је њеном развоју допринијела Аусторугарска али, наравно, ни ријечи о томе да је за њу највише учинила „стара“ Југославија.
Као што су својевремно тврдили да су Срби ничим изазвани напустили Илиџу, сарајевски медији сада објашњавају да су опет Срби ти који продају земљу Арапима. Формално, то није нетачно.
Бошњаци су послије рата српска имања отимали па враћали, затим куповали по багателним цијенама или солидарно чекали да их власници спусте далеко испод реалне вриједности. Купци из емирата напросто нуде тржишну цијену, а Срби послије 23 године неизвјесности не пропуштају шансу уколико баш нису жељни да се врате у арапски комшилук.
Сарајево има све шансе да постане метропола исламске интернационале у Европи.
Башчаршија са Беговом џамијом и раније је била регионални муслимански центар. Сада су, међутим, ту за стално стигли Турци, Саудијци, Емираћани, Иранци, а од недавно, бар у транзиту, и Ирачани и Сиријци. Додамо ли муџахедине из Алжира, Јемена и Авганистана, који су награђени босанским држављанством, комплетиран је Алијин пројекат „од Марока до Индонезије“.
Некадашња „Југославија у малом“ тако је у пријестоном кантону постала глобална Ума у минијатури.
И ко још може да каже да бошњачки грађанисти нису у праву када тврде да је 99 одсто муслиманско Сарајево задржало космополитски дух!
Додај коментар