- Ако је режим Мила Ђукановића довео грађане Црне Горе до тачке међусобног сукобљавања, то није разлог да се и након Ђукановића настави тим путем. За реактуализацију заједништва Србије и Црне Горе потребан је низ наизглед ситних, али брзих и чврстих корака
- Неопходно је, поред осталог, укидање свих баријера и намета као препрека за повећавање обима размене. То значи и олакшавање режима преласка границе, са перспективом потпуног укидања граничних контрола
- Релаксацијом односа између Београда и Подгорице, давањем билатералном формату новог садржаја, утире се пут ка смиривању тензија унутар Црне Горе и стварању сасвим новог амбијента. У таквом окружењу онда ће се и питање позиције српског народа, његових права и обавеза сагледавати у сасвим новом контексту
- Трагедија кроз коју смо прошли оставила је последице, а профитери из тих трагичних догађаја неће се лако одрећи привилегија и масних добитака, на које су навикли. За њих је само трагедија опција, све што води ка ескалацији, подизању тензија и дестабилизацији иде им на корист. Напослетку, изгубивши контролу над институцијама они и немају другу тему
Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ
ТОКОМ референдумске расправе 2006. године, од стране монтенегринских индепендиста често се могла чути теза како је процес растурања Државне заједнице Србије и Црне Горе заправо у интересу обе стране.
То је објашњавано тада популарном тезом како ћемо, као два историјски и културно најближа субјекта на целом континенту, у будућности имати два гласа у Бриселу.
Безбели, раздвајали смо се да би били јачи!
Наравно, овај став је само коришћен као пропагандно средство, за анестезирање дела гласача.
Шта се иза брда ваља, чему инсистирање на дезинтеграцији и какве све то последице може донети, било је већ тада јасно и истицано је, како у бројним дебатама, тако и у писаним анализама. У околностима какве су биле, са јасно усмераваном медијском кампањом у западним и прозападним гласалима којом је подржавана идеја Мила Ђукановића, упозорења о последицама су амортизована.
Деценију и по касније, сведоци смо да су консеквенце очигледне. Нити је Црна Горе исто што је била, нити су односи са Србијом исти какви су били. Све се променило на горе, лошије је него раније.
То се могло очекивати из најмање два разлога.
Прво, дезинтеграција је ипак пројектована од стране САД, као једине суперсиле у тадашњем једнополарном свету. Несумњиво, постојале су и снаге унутар саме Црне Горе које су тај пут заговарале, Славко Перовић и цетињски либерали стајаху на том становишту још почетком деведесетих година ХХ века, али су они остајали далеко од главног тока, таворили на маргинама, ретко су добацивали до двоцифреног процента подршке у јавности.
Кључни имулс растурању заједничке државе дошао је из Вашингтона и он је био искључиво геополитичког карактера.
Зацртани циљ био је територијална декомпозиција постјугословенског простора, тако што би се најпре раздвојиле Србија и Црна Гора, затим креирала независна „Република Косово“, а потом и дедејтонизовала Босна и Херцеговина, ликвидирала Република Српска и створила унитарна држава.
Што се Србије тиче, у таквом развоју околности вероватно би се одиграо и процес проблематизације статуса АП Војводине, што би допринело унутрашњој дестабилизацији.
Што се Црне Горе тиче, планирано је да се она чвршће повезује по геополитичкој хоризонтали, најпре са Албанијом и Хрватском, па је у том смислу и оформљена мултилатерална конфигурација под називом Јадранска тројка, са тенденцијом да се у њу додатно укључи и „Република Косово“, чиме би стратегијски правац даљег деловања био чврсто укотвљен.
Друго, тада утврђена референдумска већина, чије успостављање су помогли и Сарајево, и Тирана, и Приштина и Загреб, могла се одржавати и као владајућа само непрестаним плаћањем концесија представницима партија националних мањина и њиховим матичним државама кроз непрестане политичке уступке.
Са једне стране смо, дакле, имали потребу најважнијег актера међународних односа да трајно раздвоји Србију и Црну Гору, а са друге интересе локалних актера који су своје историјске слике креирали на чврстом антисрпском дискурсу.
Пошто је Црна Гора прогласила независност, том новом црногорству, које би се најтачније могло назвати монтенегринством, морао се осмислити и нови садржај. Тако смо дошли у ситуацију да се, без икаквог историјског основа и мимо лако проверљивих чињеница, отпочело са обликовањем хибридног идентитета безобалном злоупотребом институција и језивим кршењем људских права појединаца који су се изјашњавали као Срби.
Није мањкало ни одлука које су директно уперене против Србије, попут признавања лажне државе Косово, а што је било сасвим у складу са новим стратегијским правцем деловања.
И поред спољне подршке и унутрашње контроле институција, овај пројекат је у великој мери био до краја неостварљив.
Јован Дучић пише о првој Југославији: „У југославизму направљена су многа насиља и безакоња. Он је добио изглед више званичног патриотизма диктаторских режима, него што је представљао ствар савести једног свесног и просвећеног грађанства. Више политичка мера и дужност, него национално гледиште и уверење. Југославизам је постао и један артикал за извесне клике, имао своје тржиште, берзу, спекуланте и берзијанце. Њега је власт немилосрдно бранила и кад га нико није више ни нападао, нити се о њега нарочито грабио!“
Ове Дучићеве речи сасвим су примењиве на монтенегризам Ђукановићевих индепендиста, који је почивао на насиљу и безакоњу, представљао званични патриотизам једног диктаторског режима, остао политичка мера и дужност партијских чиновника и осталих абонената, био роба којом су спекуланти и берзијанци трговали на политичкој пијаци.
То је и одредило његов ограничен рок трајања, то га је напослетку и срушило, упркос уверењу протагониста да ће трајати вечно, да се на осмишљеној референдумској формули вазда може намицати 41 посланик.
Те већине више нема, али, као што су се 2006. године могле мање или више јасно назрети последице растурања заједничке државе, тако се и данас не смеју занемаривати промењене околности за протеклих деценију и по.
Свакако, биће мање насиља и безакоња, званични патриотизам диктаторског режима изгубио је своје институционално упориште, што му је било и убедљиво најважније средиште, неће више бити мере и дужности партијских чиновника и осталих абонената, акције спекуланата и берзијанаца калирале су до минимума, међутим, остале су последице.
Црна Гора је чланица НАТО, разне уговорне обавезе према моћним западним силама су јасне и недвосмислене, укључујући и усаглашавање спољне и безбедносне политике са ЕУ и НАТО, унутрашње напетости су изражене, а ионако слабе и неразвијене институције веома рањиве. Зато, када говоримо о српском фактору и Црној Гори, али и будућим односима Србије и Црне Горе треба бити реалан и опрезан.
Реалан, зато што имамо одређене задате вредности унутар којих можемо осмишљавати своју политику. Судбина Балкана често је зависила од воље и интереса великих сила, пре свега њихових дугорочних геополитичких интереса. Такође, иако сви волимо да говоримо о равноправности, међународни односи су хијерархијски уређени, ту осим у изузетним ситуацијама, никакве равноправности нема.
Знамо каква је и колика је наша војна, економска и политичка моћ у поређењу са другима, конкурентима или непријатељима.
Опрезан, зато што нам није у интересу било каква хаотизација унутар Црне Горе, морамо избегавати потезе који ће узроковати даљу дестабилизацију.
Односно, осмишљена политика треба да буде на корист свих, што је могуће већи број грађана обе државе треба да види бенефите од будуће сарадње.
Ако је режим Мила Ђукановића довео грађане Црне Горе до тачке међусобног сукобљавања, то није разлог да се и након Мила Ђукановића настави тим путем.
Реактуализација концепта заједништва Србије и Црне Горе огледа се у прављењу низа наизглед ситних, али брзих и чврстих корака.
Прво, он подразумева веће функционално повезивање привредних система две државе. Зато је неопходно укидање свих баријера и намета као препрека за повећавање обима размене. То значи и олакшавање режима преласка границе, са перспективом потпуног укидања граничних контрола.
Ако се кроз Берлински процес инсистира на западнобалканском „Мини Шенгену“, онда између Србије и Црне Горе у том погледу трба да постоји „Мини Шенген на квадрат“.
Друго, нужно је боље саобраћајно повезивање, и друмско и железничко. На том пољу је нешто и урађено, али посао треба привести крају.
Треће, постоји интерес да се унапреди сарадња на пољу енергетике. Што би укључивало и изградњу југозападног крака гасовода Балкански ток. Такав пројекат је сасвим у скалду са новопромовисаном зеленом агендом ЕУ.
Четврто је институционализовање сарадње, кроз формирање сталних радних тела, која ће редовно заседати, имати своје секретаријате и усаглашавати националне стратегије и кључна решења. Пандемија нам је показала да би се, на пример у секторима јавног здравства и управљања ванредним ситуацијама, адекватнији одговор могао пронаћи на овакав начин, него сепаратним мерама.
Пето је ширење културне и научне сарадње, као средства за деескалацију тензија. Не треба бежати од организације научних скупова на којима ће се испитати тврдње креатора хибридног идентитета о „вековној српској репресији“ или „посебности црногорског језика“. Између осталог и због тога што нам је потребно да се одређене тезе или разјасне или оповргну, јер је то најбољи начин да се утврди историјска слика заснована на чињеницама, а не на креативним тумачењима или још чешће фантазмагоријама.
Релаксацијом односа између Београда и Подгорице, давањем билатералном формату новог садржаја, утире се пут ка смиривању тензија унутар Црне Горе и стварању сасвим новог амбијента.
У таквом окружењу онда ће се и питање позиције српског народа, његових права и обавеза сагледавати у сасвим новом контексту.
Трагедија кроз коју смо прошли оставила је последице, а профитери из тих трагичних догађаја неће се лако одрећи привилегија и масних добитака, на које су навикли. Они ће наставити да злоупотребљавају теме које су им помогле да одржавају референдумску већину, убеђени како та концесија још увек није преплаћена.
За њих је само трагедија опција, све што води ка ескалацији, подизању тензија и дестабилизацији иде им на корист. Напослетку, изгубивши контролу над институцијама они и немају другу тему.
Приступ свих који су за другачији расплет, који решење виде у деескалацији, нормализацији и стабилизацији, зато треба да буде другачији, неинвазиван, ослоњен на јачање институционалних веза и постепену промену стратегијског правца деловања.
Не по геополитичкој хоризонтали, која ће користити само најважнијој држави у НАТО и њеним локалним берзијанцима и спекулантима, већ по вертикали – чије осмишњавање може допринети бржем економском расту, остваривању од стране ЕУ задате „зелене агенде“, већој научној размени и културном интегрисању.
(из излагања аутора на скупу „Српски народ у Црној Гори у новим околностима“, у Подгорици 24.05.2021. године)
Додај коментар