Ћеранић: Неки „српски зетови“ су опаснији од Данајаца кад дарове доносе

• Човјек је хтио дати до знања да је српски зет па то подразумијева да нам је благонаклон. Без намјере да доводим у сумњу добре намјере нашег зета, изнијећу један интересантан догађај који припада обавјештајном миљеу, а тиче се наших, српских зетова
• Из Книна, односно из Службе државне безбједности Републике Српске Крајине замолили су нас за услугу. Наиме, тражили су да прихватимо једну њихову `позицију`, иначе службеника УН, и помогнемо му у прикупљању информација о злочинима Војске Хрватске над Србима. Радило се о држављанину једне од скандинавских земаља, који је био српски зет, односно ожењен Српкињом, што је требало да гласи као гаранција да „ради за нас“
• Убрзо смо схватили да га избјеглице претјерано не интересују, јер се упутио ка Бања Луци и својим правим циљевима. Није требало дуго да увидимо да контактира особе и залази у објекте под паском наше Службе. Као да је имао списак лица и објеката које треба посјетити и контактирати. Налетио је и на нашу технику. Све нам је постало сумњиво те смо му озвучили хотелску собу и топло препоручили преводиоца… И, тада смо заиста имали шта чути…
• „Зета“ је све занимало више од српских страдања. „Зету“ је саопштено да ће бити специјални гост ДБ-а, одузети су му лап топ и флопи диск, тада поуздан медиј за складиштење података. И док се зет „киселио“ у хотелској соби под будним оком двојице оперативаца, аналитички тим је читао извјештаје које је наш зет слао, ко зна коме. Врло прецизне анализе политичке и безбједносне ситуације у Бањој Луци биле су једино чиме се бавио
• Један други наш зет, својевремено високопозициониран у ОХР-у, крио је да је ожењен Српкињом. Дан уочи повратка у домовину и одласка са позиције на којој се није прославио, с обзиром да му је главни посао био састављање листе Срба које треба политички санкционисати и уклонити, у православној цркви је крстио сина и отишао не поздравивши се ни са ким

Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

НЕДАВНО је један западни дипломата током посјете Београду изјавио да се више од свега радује ручку код пунице и чувеној српској кухињи.

Човјек је хтио дати до знања да је српски зет па то подразумијева да нам је благонаклон.

Без намјере да доводим у сумњу добре намјере нашег зета, изнијећу један интересантан догађај који припада обавјештајном миљеу, а на одређен начин се тиче наших, српских зетова.

Пад Западне Славоније првих дана маја 1995. године био је праћен таласом избјеглица, које су се махом задржале у Новој Тополи код Градишке, док се дио одмах упутио ка Србији.

Бањалучки центар Службе државне безбједности поставио је мобилне прислушне пунктове у Градишци и на планини Мотајици, како би био у току намјера и планова противника који је у Окучанима имао јаке војне снаге.

Радио-телефони који су у то вријеме били посљедње чудо технике, а имали су их само важнији људи у политици и полицији, нама су били користан извор информација.

Чудо је шта може домаћа памет да импровизује и направи у ситуацији када се нема куд. Тако смо и ми користећи властиту технику сазнали за дешавања која су претходила хрватској војној акцији, и били у току пометње која је настала након што се у Уједињеним нацијама разматрала могућност увођења санкција Хрватској.

Информације су се преносиле политичком врху и сви су панично тражили „Перу“, односно Питера Галбрајта, америчког амбасадора у Хрватској, да спријечи најгоре. „Перо“ је Туђмана и убиједио да војно интервенише против Срба, нашироко му објашњавајући да треба дјеловати брзо и свијет довести пред свршен чин.

Тако су војно пали Окучани, односно Западна Славонија, територија под српском управом, а колоне избјеглица преко Саве ушле у Републику Српску.

Влада Српске се потрудила да избјегле смјести и пружи неопходну помоћ у храни и лијековима. Војска Републике Српске брижно је мотрила шта се дешава на другој обали Саве.

Из Книна, односно из Службе државне безбједности Републике Српске Крајине замолили су нас за услугу. Наиме, тражили су да прихватимо једну њихову `позицију`, иначе службеника УН, и помогнемо му у прикупљању информација о злочинима Војске Хрватске над Србима. Радило се о држављанину једне од скандинавских земаља, који је био српски зет, односно ожењен Српкињом, што је требало да гласи као гаранција да „ради за нас“.

„Зета“ смо прихватили и омогућили му приступ избјегличком кампу. Убрзо смо схватили да га избјеглице претјерано не интересују, јер се упутио ка Бања Луци и својим правим циљевима. Није требало дуго да увидимо да контактира особе и залази у објекте под паском наше Службе. Као да је имао списак лица и објеката које треба посјетити и контактирати. Налетио је и на нашу технику.

Све нам је постало сумњиво те смо му озвучили хотелску собу и топло препоручили преводиоца, иначе нашу позицију. И тада смо заиста имали шта чути.

„Зета“ је све занимало више од српских страдања. Бањалучкој оперативи, „наоштреној“ током рашчишћавања са параобавјештајном групом „Тајфун“, није требало пуно.

„Зету“ је саопштено да ће бити специјални гост ДБ-а, одузети су му лап топ и флопи диск, тада поуздан медиј за складиштење података. И док се зет „киселио“ у хотелској соби под будним оком двојице оперативаца, аналитички тим је читао извјештаје које је наш зет слао, ко зна коме.

Врло прецизне анализе политичке и безбједносне ситуације у Бањој Луци биле су једино чиме се бавио.

Информације је прикупљао брзо и ишао према од некога постављеним циљевима. Радило се о озбиљној служби.

Нисмо трошили вријеме на његово испитивање. Оно што смо му у рачунару пронашли било је довољно да видимо шта је и за кога је радио.

О дилетантизму колега из Книна не треба трошити ријечи. Државу више од војске чува озбиљна и организована обавјештајна служба.

Велика Британија је у свим својим колонијалним посједима формирала полицију, а у полицијске редове регрутовала локално становништво. Бритима је било логично да полицајац мора бити човјек истог менталитета и исте боје коже. Не боли мање ударац пендреком када те туче твој а не странац, али је то политички безболније.

Међутим, једна друга логика била је присутна када је ријеч о обавјештајним службама.

Ни у једној колонији Брити у обавјештајне структуре нису уводили локалце, а поготово нису стварали обавјештајну службу која би домаћим, кооперативним властима била на услузи. Јер, посао обавјештајаца је да открију скривене намјере противника и упозоре на њих.

Наш зет је био збуњен негостољубивошћу на коју је у Бања Луци наишао. У Книну је изгледа све било на „изволте“. Међутим, својима је био веома важан. Већ сутрадан протестовали су из УН-а поводом хапшења њиховог службеника у Бањој Луци.

Процијенили смо да ће се око нашег зета подићи велика „дрека“ те смо контактирали колеге из Книна и замолили да дођу по „своју позицију“. Када их је видио, први пут се насмијао.

Ми смо тада схватили да је Книн изгубљен и да ће и Бања Лука бити нападнута.

Убрзо се Јасуши Акаши, генерални секретар УН, јавно огласио и рекао да је њихов службеник пуштен на слободу и да се већ налази на путу за Книн.

Један други наш зет, својевремено високопозициониран у ОХР-у, крио је да је ожењен Српкињом. Дан уочи повратка у домовину и одласка са позиције на којој се није прославио, с обзиром на то да му је главни посао био састављање листе Срба које треба политички санкционисати и уклонити, у православној цркви је крстио сина и отишао не поздравивши се ни са ким.

У Сарајеву ваљда није популарно бити српски зет нити имати било какве везе са Србима.

Без намјере да ствари генерализујем, желим само указати да када западни дипломата истиче да је српски зет и да то нешто треба да нам значи – то треба да нам буде само разлог да у опхођењу са њим треба бити додатно опрезан и да се ништа не подразумијева. Јер, његови знају зашто га шаљу у тазбину – он треба да покаже лојалност својој земљи, а не нашој.

Е сад, то што Срби држе да она народна „одакле си – одакле ми је жена“ у геополитици може помоћи – то је већ друга прича.