Коментари

Ћеранић: Потребни су нам Дан Републике и свечани дефиле, а у школама предмет Безбједносна култура

КАД ДАЈЕТЕ ИЗЈАВУ ИЛИ ИНТЕРВЈУ НИСТЕ СИГУРНИ С КИМ РАЗГОВАРАТЕ – ТАКО ЈЕ НАРОЧИТО СВАКЕ ИЗБОРНЕ ГОДИНЕ
  • У марту 2018. мејлом ми се обратио извјесни Богдан Заведевич. Представио се као истраживач у Лајбниц институту за источне и југоисточне студије у Рогенсбургу. Беспријекоран српски је објаснио тиме што је дио живота провео у Београду гдје му је отац службовао у амбасади Пољске. Одговарао сам на питања која су га занимала, а у фокусу његове пажње био је руски утицај
  • „Постоји стратешка подршка, али је на оперативном нивоу руско присуство у Српској занемариво. Уосталом, погледајте здање у којем се налази Америчка амбасада у Сарајеву и кућу у којој је Руска амбасада, и то ће вам довољно рећи“ – покушао сам бити сликовит. У МУП-у Српске нема руских инструктора, али је зато ту канцеларија америчке агенције ICITAP. У тексту који је након два мјесеца објавио Foreing Policy уствдио је да су у МУП-у Српске чести руски инструктори, а да на факултету на којем радим предавања држе руски професори…
  • У другој половини августа обратила ми се новинарка угледног британског листа. Навела је да је стационирана у Турској, али „покрива“ и Балкан. Хтјела је интервју са мном на теме Турска, избори у БиХ, растућа моћ и утицај Ердогана…Прихватио сам разговор уз одређене мјере предострожности и припрему. Иако је навела да ће доћи са преводиоцем, замолио сам колегу који изврсно говори енглески да присуствује разговору
  • Турску и Ердогана није ни споменула. Русија и руски утицај у БиХ, војна спремност МУП-а Српске, тренинг центар МУП-а у Залужанима – то су биле теме око којих се „вртила“. Нисам се дао. Изнио сам своје погледе, повремено је бомбардујући подацима о „њенима“, односно о намјерама Британаца у БиХ. „Помно пратите сајт британског министарства одбране“ – константовала је. „Турску нисмо ни споменули“ – јетко сам узвратио на крају. „Хоћете ли“? „Нема потребе“ – одговорио сам… Ни ријеч није објавила о ономе о чему смо разговарали. Није ме ни поменула.. С ким сам у ствари разговарао – било ми је више него јасно

Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

ОБАВЈЕШТАЈНЕ службе, њихови успјеси и афере које су обавјештајци изазвали, не губе на актуелности. И ових дана смо се увјерили у то.

Што се тиче методологије обавјештајног рада у минулом вијеку ствари су биле сасвим јасне. Агентурни рад, коришћење оперативне технике и прикривена дејства су биле основне методе дјеловања обавјештајно-безбједносних служби.

Око коришћења отворених извора, односно медија као извора информација, водиле су се полемике. Старији оперативци су с гнушањем одбацивали овај метод којем су више преферирали млађи оперативци. „Писало у новинама“ – била је кованица која се користила за обезврјеђивање рада оперативца који би преносио оно што се могло прочитати у штампи противника, иначе тешко доступној, било да се радило о емигрантским листовима или о новинама у рату сукобљених страна.

Рецимо, током ратног дејстава у БиХ, српска обавјештајна служба је различитим каналима долазила до часописа који су излазили у Сарајеву. Тако је, уз фотографије, могло да се види и прочита све што се тиче непријатељских војних формација и њихових војних „успјеха“. Могло се пронаћи и прилично података из политичког и безбједносног миљеа.

Када се инаформације добијене на основу коришћења легалних могућности употпуне са онима прибављеним уз помоћ „живих извора“ и прислушне технике – имате комплетну информацију.

Временом су се обавјештајне службе све више ослањале на „отворене изворе“ (то је постао најчешће коришћен израз за наведени начин прикупљања података), а тамо гдје би постојала „празнина“, она се попуњавала извјештајима агената или подацима добијеним контролом етера или туђих телефона.

Ослањање на отворене изворе постало је нарочито изражено у доба интернета, јер медији нису били, као до тада, само новине, часописи, радио и тв станице, већ су то постали и све бројнији сајтови, поратали, друштвене мреже. Зашто, на примјер, слати агента на предавање које ће одржати неки екстремиста када његови сљедбеници све лијепо сниме и поставе на сајт или фејсбук профил.

Ко има оштро око, њему ће пуно рећи структура присутних (старосна, полна итд) као и реакције публике на дијелове излагања.

Службе великих земаља, тј. оне које желе реализовати интересе својих влада у другим земљама, све више дио својих послова повјеравају разним фондовима и фондацијама, финансијски дотирају научне институте које раде пројекте (у обавјештајне сврхе), новчано помажу и невладине организације које спроводе истраживања (за њихове потребе). Све су то ововјековне новине у обавјештајном раду за које треба знати.

Новинарство је сродно обавјештајном послу, а разлика је у томе што новинар жури да што прије објави и објелодани информације до којих је дошао, док извјештаје оперативних служби не види пуно очију. Тако је и коришћење новинара од обавјештајних служби стара и позната прича.

Да када дајете изјаву или интервју новинарима никада нисте начисто с ким у ствари разговарате – поново сам се увјерио предизборног љета 2018. године, а вјероватно ћу и наредног љета (такође изборне године). Наиме, негдје у марту мејлом ми се обратио извјесни Богдан Заведевич. Представио се као истраживач у Лајбниц институту за источне и југоисточне студије у Рогенсбургу. Навео је да истовремено завршава докторске студије на универзитету у Минхену, те да у докторском раду из критичког угла истражује улогу међународне заједнице у стварању политичких подјела и расцјепа у Босни и Херцеговини.

Богдан Заведевич

Хтио је да разговара са мном на тему коју обрађује. С обзиром да када су студенти у питању водим политику „отворених врата“, прихватио сам да разговарамо. Заведенич је навео да се тренутно налази у Бањалуци. Беспријекоран српски је објаснио тиме што је дио живота провео у Београду гдје му је отац службовао у амбасади Пољске.

Одговарао сам на питања која су га занимала, а у фокусу његове пажње био је руски утицај. Покушао сам да га увјерим да оно што је могао прочитати у федералним медијима на ту тему политички мотивисано, како би се у медијима и центрима моћи на Западу створио утисак да су Срби лоши момци, „руски снајперисти“ како то наводи Полат Алемдар у једној од епизода популарне турске серије „Долина вукова“ (игра га Неџати Шашмаз) емитоване и код нас.

„Постоји стратешка подршка, али је на оперативном нивоу руско присуство у Српској занемариво. Уосталом, погледајте здање у којем се налази Америчка амбасада у Сарајеву и кућу у којој је Руска амбасада, и то ће вам довољно рећи“ – покушао сам бити сликовит.

Амбасада САД у Сарајеву
Амбасада Русије

У МУП-у Српске нема руских инструктора, али је зато ту канцеларија америчке агенције ICITAP (Depatrment of Justice, Criminal Division, International Criminal, Investigative Training Assistance Program).

Шта је од свега испало могао сам видјети у тексту који је након два мјесеца објавио Foreing Policy  (https://foreignpolicy.com/2018/08/08/putinisbuildingabosnianparamilitaryforce/) у којем је мој саговорник изнио многе неистине.

Заведевич је уствдио да су у МУП-у Српске чести руски инструктори, а на факултету на којем радим предавања држе руски професори. Укратко, по Богдану Заведевичу, за све у Српској се пита Москва.

Шта рећи?

„Студент“ је користио „лажну заставу“ и написао оно што је од њега неко тражио, а не оно у шта се могао увјерити својим очима. Али, прича иде даље.

У другој половини августа обратила ми се новинарка угледног британског листа. Навела је да је стационирана у Турској, али „покрива“ и Балкан. Хтјела је интервју са мном на тему рада факултета на којем сам ангажован, али је уједно занимају предстојећи избори и безбједносне импликације тих избора у БиХ. Истакла је како је нарочито заинтересована за моје ставове о напорима турског предсједника Ердогана да прошири свој утицај у Босни и Херцеговини, као и рефлексија тог утицаја на безбједност земље.

И тако – Турска, избори у БиХ, растућа моћ и утицај Ердогана, новинарка са сједиштем у Турској – све је изгледало повезано и логично.

Прихватио сам разговор уз одређене мјере предострожности и припрему. Иако је навела да ће доћи са преводиоцем, замолио сам колегу који изврсно говори енглески да присуствује разговору. Уједно, рекао сам му да ћемо је питати за дозволу да разговор снимамо.

Прикупио сам прилично информација о улози британског контигента који је управо тог дана стигао у Сарајево (чудо Божије шта све можете „ископати“ на интернету).

Срећа моја па је тадашњи британски министар одбране био веома отворен за медије (убрзо су га и смијенили због непотребних и неодмјерених изјава). И тако. Утакмица је почела.

Замолила је да сними интервју, на што сам ја, наравно, пристао уз истовјетну молбу. Начин на који је постављала питања указао је да је ријеч о врхунском новинару (и оперативцу).

Турску и Ердогана није ни споменула. Русија и руски утицај у БиХ, војна спремност МУП-а Српске, тренинг центар МУП-а у Залужанима – то су биле теме око којих се „вртила“.

Центар за обуку МУП-а Српске у Залужанима

Нисам се дао. Изнио сам своје погледе, повремено је бомбардујући подацима о „њенима“, односно о намјерама Британаца у БиХ.

„Помно пратите сајт британског министарства одбране“ – константовала је. „Турску нисмо ни споменули“ – јетко сам узвратио на крају. „Хоћете ли“? „Нема потребе“ – одговорио сам.

Иако је обећала да ће послати текст када буде објављен, није то учинила. Пронашао сам га на интернету. Ни ријеч није објавила о ономе о чему смо разговарали. Није ме ни поменула.

Текст је објавила како би имала покриће за путовање у Бањалуку. А с ким сам ја то у ствари разговарао – било ми је више него јасно.

Недуго затим јавио ми се новинар врло познатог француског листа. Пошто су ти разговори разбијали класичну матрицу „професор – студенти“, постајали су ми све интересантнији.

Између осталог, питао ме шта мислим о руском предсједнику Путину? Одговорио сам да сам ја Трампов фан и да више пратим шта се дешава у Америци. Ни то му се није допало.

Француз је малтене постављао идентична питања као и Британка. Нисам издржао да му то не кажем. „Ви као да радите у истој редакцији са Британком која је недавно била код мене“ – рекао сам. Није му било пријатно.

Шта је објавио – нити знам, нити сам се интересовао.

„Знају они да сте и Ви радили у тој редакцији“ – шеретски ће добацити Миломир Марић, када сам му као гост јутарњег програма говорио о наведеним интервјуима.

За Французом је стигла Данкиња. За новинарке из Бугарске и Чешке нисам имао времена.

Вјероватно су долазиле из исте „редакције“. Љубазно сам их одбио јер ме „притишћу обавезе“ – септембарски испитни рок.

Зашто је тог љета толико новинара западних редакција од мене тражило интервју, нисам успио одгонетнути. Претпостављам да су их привукли моји текстови објављени на Фонду стратешке културе, руском сајту на српском језику, и уопште, моје јавно дјеловање. Они стижу са изграђеним ставовима, не можете их увјерити у супротно, односно утицати на предрасуде с којима долазе да би разговарали са „малим Русима“.

Потребно им је тек толико да дођу у Српску како би доказали да су се на терену увјерили да је све онако како су и мислили. Али, треба јавно дјеловати.

Не због странаца већ због нашег народа, нарочито младих. Њих не смијемо препустити рибарима људских душа што рибаре интернетом. Ако с младима не будемо радили, ми ћемо их изгубити. Ако младе изгубимо, изгубићемо и Републику.

Зато нам је потребан Дан Републике и свечани дефиле.

 

У средњим школама нам је неопходан предмет под називом Безбједност и заштита или Безбједносна култура.

 Потребно је бити са младима, и што више за њих учинити.

Што се Руса и руског утицаја тиче, није ми јасно чега се Западњаци плаше, односно зашто им се Руси привиђају. Можда је одговор у оној народној да Руси споро седлају, али брзо стигну.

Додај коментар

Кликни овде да поставиш коментар