- Никоме од шест Инцкових претходника, није падало на памет да у кривични закон унесе затворске казне за вербални деликт. Масовно потписивање петиције широм Српске учинило је санкције за негирања геноцида не само неспроводивим него и смијешним. Судски и затворски капацитети БиХ нису довољни да се осуди и ухапси милион Срба – читав један народ
- И закон Српске са казнама за оне који Српску називају ‘геноцидном творевином’, а Србе ‘геноцидашима’ такође је неспроводив због ограничених судских и затворских капацитета јер кандидата за кривично гоњење међу бошњачким политичарима и новинарима има превише и без потписивања петиције у ФБиХ. Али, политички је добар као час очигледне наставе за Инцка и његовим гестом накратко очаране Бошњаке
- Сарајевски медији су већ еуфорично оглашавали да СИПА увелико ради на прављењу списковима „негатора геноцида“ које треба привести, али када чују да и њих чекају реципрочне мјере, ваљда ће схватити да то објективно значи да ће се мало ко усудити да пређе ентитетску границу из оба смјера и да ће је ојачати као границу између двије непријатељске државе и без постављања полицијских караула
- Шмит би могао да изведе неко одлагање примјене, суспензију, замрзавање, релативизујуће тумачење и ситне промјене у формулцији Инцковог закона не би ли одшкринуо врата Бањалуке, а да не разочара Сарајево. Али, та муљања, за која су западни дипломти мајстори, имали смо прилику да видимо са бонским овлашћењима: „неће се примјењивати, али нека их, шта смета“. Међутим, Додик је рекао да Шмита може да прими само као госта у Туристичком савезу РС, а и велики савезници Српске – да за њих Шмит не постоји
- Можда баш ова криза, уколико се довољно заоштри, буде чак и продуктивна уколико на Западу инспирише размишљања о алтернативама, а не на још јачи удар на Српску
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
ПОСЛИЈЕ џумбуса који је изазвао у БиХ, Валентин Инцко је на одласку изјавио да је „закон о забрани негирања геноцида у Сребреници“ наметнуо „по властитом нахођењу“ и да је „очекивао да ће реакција Српске бити много жешћа“.
Шта је Инцко хтио да каже?
Ово „по властитом нахођењу“ противрјечи његовој дојучерашњој причи да је одавно хтио да посегне за бонским овлашћењима, али да „није имао подршку Вијећа за имплементацију Дејтона (ПИК), које је давало предност договору локалних актера“.
Није баш увјерљиво да је дисциплиновани аустријски чиновник 12 година послушно слиједио ставове ПИК-а, са којим се лично није слагао, а онда се неколико дана пред одлазак одједном ритнуо и одлучио да дјелује самостално.
Током толико година његовог боравка у Босни довољно смо га упознали. Не личи то на њега!
Да је његова карактерна структура другачија, он не би више од деценије трпио, него би о својим професионалним фрустрацијама јавно проговорио и демонстративно поднио оставку због неслагања са Вијећем за имплементацију.
Дакле, Инцко је, као и увијек до сада, ипак некога питао, или му је и без питања неко наложио да наметне тај закон.
Ко би то могао бити?
Да ли је то Вијеће за имплементацију Дејтона?
Пошто ту сједи и руски амабасадор, вјероватно није.
Да ли су то САД?
Историја каже да су уочи његовог првог именовања Американци имали резерве, али је прије одласка на сједницу СБ УН у Њујорку дан раније допутовао у Вашингтон. Не зна се на којој адреси је био и под којим условима је сутрадан овај европски кандидат добио подршку САД и у наредној серији мандата све до кандидатуре Кристофера Шмита.
Да ли је Њемачка?
У посттрамповској обнови љубави и размјени уступака Бајден – Меркелова, прошао је Шмит, а ревносни службеник Инцко је не само дао оставку него је пристао и да наметањем закона рашчисти терен за насљедника.
Остао је вјеран себи да увијек слуша претпостављене, али било је у томе и личног задовољства да казни Србе, који су преко њега пркосили антисрбизму „међународне заједнице“, и награди Бошњаке, који су му се, иако без резултата, 12 година истрајно увлачили.
А други дио Инцкове изјаве да је „реакција Српске мање жестока него што је очекивао“ упућена је онима који му сада трљају нос због гужве коју је изазвао, а нису баш ради да то кажу директно онима који су га натоциљали. А сироти Инцко преузима све на своја леђа и правда се да је реакција Српске могла да буде и гора.
Конкретније, Американци су преко Инцка увалили врућ кромпир њемачком в. п. Шмиту. А Шмит је ионако дошао у Сарајево без икакве законске процедуре, без подршке три стране у Босни, без консензуса у ПИК-у, без једногласне одлуке сталних чланица СБ УН.
Додик је рекао да ће га „третирати као туристу“. Из Москве су му поручили да „за њих не постоји“. Кина је, заједно са Русијом, предлагала да у Сарајеву проведе само годину без бонских овлашћења. Још му је за „добродишлицу“ у РС, односно у пола Босне, само требао и Инцков закон. Али, могуће да је негдје на вишем нивоу заиста и било планирано да Инцков закон изазове немире у Српској који би оправдали долазак британских специјалаца (САС) како би „чували мир и стабилност у БиХ“.
Изгледа да су у том смислу омануле процјене да је прави час да се сломи Српска. Вјероватно се рачунало да је повећано улагање у „независне“ медије, друштвене мреже, НВО, мале опозиционе странке и сл. постигло реално максималан ефекат.
Истовремено, са супротне стране је промовисан извјештај Независне међународне комисије за Сребреницу који Гидеон Грајф закључује ријечима: „Није било геноцида у Сребреници. Ја као Јеврејин знам добро шта је геноцид. Ако би се злочин у Сребреници назвао геноцидом, како бисмо онда назвали помор шест милиона Јевреја у коме нису биле поштеђене ни жене и дјеца? По стотину пута понављам: у Сребреници се није догодио геноцид“.
Наравно, хашке пресуде о геноциду имају правни ауторитет упркос скромним референцама већине судија, тијесним већинама три напрема два у петочланим судским вјећима и издвојеним мишљењима најреферентнијих судија.
Истовремено, једногласан закључак Комисије, састављене од десет научних ауторитета из десет земаља, има већу убједљивост.
Док је пресуда о геноциду је доказивана само на суђењу „случај генерала Крстића“, а затим је само преузимана у наредним суђењима, дотле су независни експерти двије године радили искључиво на случају Сребреница.
Да је хашко правосуђе било убједљивије, пресудама би се бавили само адвокати у жалбеном поступку, а не и стручњаци и политичари.
Зашто би иначе црногорски и шиптарски посланици имали потребу да потврђују пресуде о геноциду, а Британци и Американци покушавали да негирање геноцида забрани СБ УН?
Најједноставније рјешење било је да Срби сами признају да су починили геноцид и тако зачепе уста и свима другима да га оспоравају.
Прича о томе како се ради о инивидуалној, а не о колективној кривици, намијењена је за наивне, јер постоје извршиоци, наредбодавци, посредно одговорни, они који су могли да спријече, они који су немушто одобравали или само пасивно посматрали итд., тако да се из кривице читавог народа могу изузети само појединци који су се јавно активно побунили. Штавише, по хашком праву, сви сем њих, могли би да буду оптужени као „чланови удруженог злочиначког подухвата“.
Да се појединачна кривица, упркос свим прокламацијама, олако проширује на читаву нацију, показује свјеже искуство.
Прије него што је прихватила Извјештај независне међународне комисије, Скупштина РС је повукла раније признање 8.000 цивилних жртава, па и изјаве српских званичника о геоноциду, уз поклоњење жртвама и извињење њиховим најближима.
Реакција бошњачке страње није, међутим, била праштање и помирење, него проглашење Српске за „геноцидну творевину“, а касније и Срба као „геноцидаша“ и „лошег народа“, разврставање Срба на „часне“ и „нечасне“.
Но, пошто су Српска као република, односно Срби као народ, то одбацили, посљедње рјешење је нађено у бонским овлашћењима високог представника, која је оспорила Венецијанска комисија и која су више од деценију била ван употребе.
Инцко је након већ дате и усвојене оставке, у данима зауставног времена прогласио закон о забрани негирања геноцида уз пратеће санкције. И опет са мантром о почивању жртава у миру, о сатисфакцији за најближе, те о катарзи, помирењу и о стабилности у Босни.
Међутим, Хашки трибунал је годинама радио пуном паром и осуђивао махом српске официре и политичаре, било је и поклоњења и извињења из Српске и Србије, али није дошло ни до катарзе и помирења.
Да ли је родбини жртава заиста важно да ли ће се масовни злочин над бошњачким цивилима у Сребреници тако и звати, или баш геноцид?
Они у већини и не знају значење стране ријечи геноцид или етноцид, а још мање разумију стручне расправе о томе шта је diferentia specifica геноцида у односу на mgnum crimen. Њима су, међутим, створили лажну представу да свака квалификација сем геноцид, вријеђа, понижава и оспорава њихове жртве, те да масовне жртве злочина њихових сународника у српским селима око Сребренице нису вриједне жаљења и кајања јер нису геноцид.
Тако су опет упрегнути у кола туђих интереса.
САД и вазалне земље ЕУ су тек у јесен ’93, са отварањем бошњачко-хрватског фронта, морале да признају да је босански рат – грађански рат.
Зашто им се никако није уклапала ноторна чињеница да у таквој врсти рата неизбјежно и убијају и страдају све зараћене стране?
Зато што јеЗапад за кривце предодредио „агресорске Србе“ илити „малигне мале Русе“ и осиромашеним уранијумом ихбомбардовао најприје у Српској па онда и у Србији.
Све то треба да оправда „геноцид у Сребреници“.
Какав је ефекат постигао Инцков наметнути lex specialis?
Умјесто да Српску врати у мрачна времена Петричевих аеродромских декрета и Ешдаунове колонијалне самовоље, коју су многи бивши високи представници препоручивали као провјерено једини ефикасан рецепт за обуздавање Срба, произвео је дијаметрално супротан ефекат.
У врело љето годишњих одмора, под пресијом новог таласа пандемије, надомак предизборне године, када странке пословично узајамно размјењују оптужбе за лаж, корупцију, подвале, афере, промашаје, Српска се пренула и окупила на импресиван начин.
Политичари из СДС најбоље памте да уз наметање закона иде и отимање ентитетских надлежности и смјена изабраних политичара, те су стали у једну колону са осталим странкама опозиције и владајуће коалиције.
Помогао им је и сам Инцко јер је, фрустриран 12-о годишњом хибернацијом, отишао даље од својих шест претходника.
Никоме од њих ипак није падало на памет да у кривични закон унесе затворске казне за вербални деликт.
Да је ово прошло, сљедеће би било: ко увриједи Шмита од 5 до 15 година са принудним радом, ко противрјечи Нелсону – доживотна, ко није за јединствену Босну – вјешање.
Масовним потписивањем петиције широм Српске учинили су санкције против негирања геноцида не само неспроводивим него и смијешним.
Судски и затворски капацитети БиХ нису довољни да се осуди и ухапси милион Срба или читав један народ, који ће, речено је и то, припадници МУП РС бранити од СИПЕ БиХ.
Уз једногласну одлуку посланика власти и опозиције у Народној скупштине да се „Инцков закон неће примјењивати у РС“, на исти начин је одлучено да ће се „српски представници повући из заједничких органа БиХ“, као и то да ће „на симетричан начин бити кажњавани и сви они који Српску називају ‘геноцидном творевином’, а Србе ‘геноцидашима’.“
Овај реципрочни закон такође је неспроводив због ограничених судских и затворских капацитета јер кандидата за кривично гоњење међу бошњачким политичарима и новинарима има превише и без потписивања петиције у ФБиХ. Али, политички је добар као час очигледне наставе за Инцка и његовим гестом накратко очаране Бошњаке.
Сарајевски медији су већ еуфорично оглашавали да СИПА увелико ради на прављењу списковима „негатора геноцида“ које треба привести, али када чују да и њих чекају реципрочне мјере, ваљда ће схватити да то објективно значи да ће се мало ко усудити да пређе ентитетску границу из оба смјера и да ће је ојачати као границу између двије непријатељске државе и без постављања полицијских караула.
Све у свему, поставља се питање: чему је ова Инцкова, и чија год још, глупост требало да послужи?
Протекторат и без високог представника држи под довољном контролом БиХ (странци у Уставном суду, савјетници у безбједносним агенцијама и војсци, врбовани домаћи кадрови, „независни“ медији, мрежа НВО итд.), али ароганција моћи не зна за мјеру, потцјењује реалне околности и многи потези јој се враћају као бумеранг.
Усред споља дириговане кампање против Додика као за све кривог и низашта заслужног, манипулацијама са старим и новим високим представником, САД и ЕУ су му пружиле прилику да уједини власт и опозицију, да добије подршку „матице“, Русије и Кине, те да ојача своју лидерску позицију и крене у контраофанзиву.
Доњи дом Парламентарне Скупштине у Сарајеву већ није потврдио Инцков закон због одсуства посланика из РС, више од стотину хиљада грађана Српске већ је потписало петицију… И још много тога на што у Вашингтону, Бриселу и Сарајеву нису рачунали.
Напросто, нису рачунали да ће Србима једног дана прекипити малтретирање које траје већ више од 30 година.
И шта ћемо сада?
Евро-америчка дипломатија је у августу на неприкосвеном љетњем одмору, а дежурни у амбасадама и министарствима раде на леру, и до јесени не треба очекивати неке значајније реакције.
Инцко ће још да се пакује, а Шмит тек да се распакује.
Тешко да ће „међународни фактор“ у септембру појачати притисак на Српску јер се закон показао контрапродуктивним, али је исто тако тешко да ће Шмит укинути спорни закон свог претходника.
Амбасадор САД у Сарајеву купује вријеме изјавом да је најбоље да локални актери сами постигну консензус у интересу грађана који желе мир, стабилност и просперитет на путу у ЕУ и бла, бла, бла.
Шмит би могао да изведе неко одлагање примјене, суспензију, замрзавање, релативизујуће тумачење и ситне промјене у формулцији Инцковог закона не би ли одшкринуо врата Бањалуке, а да не разочара Сарајево. Али, та муљања, за која су западни дипломти мајстори, имали смо прилику да видимо са бонским овлашћењима: „неће се примјењивати, али нека их, шта смета“.
Уосталом, Додик је рекао да Шмита може да прими само као госта у Туристичком савезу РС, а велики савезници Српске – да за њих Шмит не постоји.
Најзад, и Вучић је рекао да Србија мора да стане иза Српске. Заиста и мора, и као „матица“, и као пијемонт националног окупљања, и као центар „српског света“. И зато што се Косово брани у Српској, а и да у подршци не заостане за савезницима.
Инцко … Шмит … само су седми и спорни осми в.п.
Као и они прије њих, били су и прошли, а проблеми у Босни остају.
Не одустајући од немогуће мисије наметања јединствене Босне (унитаризоване, централизоване, грађанске) коју неће ни Срби ни Хрвати, протекторат је постао више проблем него дио рјешења.
У недостатку идеје шта да учине у Босни – понавља потезе и повремено посеже за неким радикалним мјерама које само заоштравају кризу.
Можда баш ова криза, уколико се довољно заоштри, буде чак и продуктивна уколико на Западу инспирише размишљања о алтернативама, а не на још јачи удар на Српску.
Додај коментар