Лукић: Сарајево не само да је имало логоре за Србе – цео град је био логор за Србе

• Сви случајеви наводног снајперисања и гранатирања са српских положаја, који су били део оптужнице против генерала Младића, били су инсценирани од стране муслиманских власти
• Председник Радован Караџић је у писму које ми је послао оценио: „Изгледамо као боксер, који се туче у рингу, али нема противника.“ Тако је Трибунал посматрао тај рат у БиХ. Као да је била само једна зараћена страна
• Српске снаге око Сарајева биле су у окружењу муслиманских снага. Из града су их нападали припадници 1. Корпуса АБХ из Сарајева, а са спољне стране су били у окружењу припадника 3. корпуса АБХ из Зенице. Због тога су многи рањеници Сарајевско Романијског Корпуса ВРС подлегли повредама, пошто су уместо пар километара морали да буду транспортовани до болнице скоро 100 километара
• Од пројекта стварања исламске државе у срцу Европе СДА и његове вође никада нису нити ће икада одустати… Чак се и Јован Дивјака пре две-три године, пожалио Србину из Бања Луке да не може више да поднесе како га третирају Муслимани у Сарајеву

Бранко ЛУКИЋ, правни заступник генерала Ратка Младића

СТРАДАЊА Срба у Сарајеву је била забрањена тема пред Хашким Трибуналом који је судио за злочине почињене у БиХ.

Постојала су два ограничења према одбрани која је хтела да укаже на српске жртве.

Прво оправдање суда (ограничење) којим нас је спречавао да износимо те чињенице је било да то није предмет оптужења и да због тога немамо право да износимо доказе у том правцу.

Говорили би нам да су муслиманске жртве део оптужнице и да само о њима можемо да говоримо.

Друго ограничење је било временско. Када смо желели да укажемо на контекст у коме се одвијао сукоб, те да укажемо на дужу историју сукоба, нпр. из 1941. – нису нам то дозвољавали. Историја, за Хашки Трибунал је почињала 1992. године.

За Сребреницу историја је почињала 1995. године. У том контексту није могло да се говори ни о 1992. и каснијим годинама, пошто би то обухватало српске жртве на простору Подриња.

Треће ограничење, када бисмо покушавали да говоримо о српским жртвама, било је указивање да је одбрана „око за око, зуб за зуб“ забрањена у међународном хуманитарном праву.

Овај њихов став је имплицирао да смо ми, као одбрана, тврдили да су Срби имали право да пуцају на Муслимане и Хрвате пошто су њихови сународници страдали у логорима широм Сарајева, као и у својим становима и на улицама града.

Ово никада није била намера одбране и то смо износили, али нам нису дозволили да говоримо о страдањима Срба у Сарајеву. Ми смо покушали да покажемо да је постојало више страна у том сукобу, али по Трибуналу, по ономе како су водили поступак, постојала је само једна страна. Нису нам дозвољавали да доказујемо да је у том сукобу постојала друга страна.

Председник Радован Караџић је једном добро рекао, у писму које је послао мени: „Изгледамо као боксер, који се туче у рингу, али нема противника.“

Тако је Трибунал посматрао тај рат у БиХ. Испада да је била само једна зараћена страна. 

Навео бих један цитат из Извештаја независне међународне комисије који каже: „Политика етничког чишћења Срба из Сарајева, која је била прорачуната, погодила је српску заједницу у Сарајеву у толикој мери да је због терора и застрашивања практично престала да постоји.“

Срби цивили у Сарајеву су били, све време рата, заробљеници. Да нису били заробљеници могли би да оду из тог града, што они, као што данас сви знају, нису могли да учине. Било је безброј захтева од стране српких цивила да им се дозволи да напусте Срајево.

Град Сарајево не само да је имало логоре за Србе, него је цео град био логор за Србе. Српски цивили су коришћени као живи штит, што је забрањено међународним хуманитарним правом.

Власти Алије Изетбеговића Србима нису дозвољавале да напусте град и држани су као таоци. Појединци су успевали да изађу захваљујући сарајевским криминалцима, у то време муслиманским ратним вођама, који су за новац учествовали пребацивању појединаца на слободну, српску територију. 

Иста судбина је задесила и Хрвате у Сарајеву, када су заратили Муслимани и Хрвати и то од 1993. године, до Вашингтонског споразума, у марту 1994. године. 

Страни медији током рата, а и након рата не само да нису извештавали о страдању Срба у Сарајеву, него су све учинили да их прикрију, дајући слику Срба као „лоших момака“ које свако има право да убије пошто то и заслужују, па о томе не треба ни извештавати.

У заједничкој кухињи страних и муслиманских медија скувана је и прича у јуну и јулу 1992. о 300.000 убијених Муслимана и о 60.000 силованих Муслиманки.

Стратишта Срба на Казанима и по сметљиштима Сарајева су добро позната, али ни до дан данас муслиманске власти не желе да открију све локације на којима су покопани убијени сарајевски Срби.

Када се говори о овој теми, требало би убудуће консултовати др Стефана Самарџића, са Правног факултета у Новом Саду, катедра за кривично право, чији је отац убијен у Сарајеву.  

Познато је да су припадници међународне заједнице, који су били присутни у Сарајеву, уколико би покушали да буду објективни, били прогоњени и одстрањивани из међународних тела. У том правцу имамо изјаве више сведока.

Наши аргументи пред судом у Хагу су `падали на глуве уши`, пошто су судије радиле према агенди коју су добиле и свако изношење истине им је сметало. Уједно су били отровани пропагандом западних медија у тој мери да нису могли уопште да прихвате истину.

Кратак осврт на теорију Удруженог злочиначког подухвата (УЗП) која говори да су све српске организације, као што је војска, полиција, цивилна заштита, територијална одбрана, политичке организације, све од самог оснивања злочиначке и да су основане као злочиначке.

Подразумевала је: локални Срби су део УЗП. Сви срби старији од 16 година су део УЗП-а. Све српско, према Трибуналу, злочиначко је, а то је став западних центара моћи који овај трибунал само отелотворује кроз своје пресуде.

Сви случајеви наводног снајперисања и гранатирања са српских положаја, који су били део оптужнице против генерала Младића, били су инсценирани од стране муслиманских власти, о чему све до у детаља зна Миле Попарић који ће представити тај проблем са становишта вештака балистичара.

Српске снаге су биле у окружењу муслиманских снага. Из града су их нападали припадници 1. Корпуса АБХ из Сарајева, а са спољне стране су били у окружењу припадника 3. корпуса АБХ из Зенице. Због тога су многи рањеници Сарајевско Романијског Корпуса ВРС подлегли повредама, пошто су уместо пар километара морали да буду транспортовани до болнице скоро 100 километара.

Срби никада нису могли да буду довољно добри муслиманској власти. Навешћу пример мога првог комшије који је био ожењен муслиманском и који је вођен да копа ровове, а након рата је морао да оде из Сарајева. Карактеристична је и жалба Јована Дивјака пре две-три године, Србину из Бања Луке, да не може више да поднесе како га третирају Муслимани у Сарајеву.

Прокламована мултиетничност, рекламна парола муслиманских власти у Сарајеву, лаж је коју је стварност оголила до сржи. Намера Бошњака је да успоставе шеријатску власт у БиХ и ту немуслимани могу да имају само положај обесправљене раје, која је у милости и немилости исламских владара.

Од пројекта стварања исламске државе у срцу Европе СДА и његове вође никада нису нити ће икада одустати. О овој теми је урађена врло детаљна анализа у „Закључном Извештају Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву у периоду 1991-1995. године“.

О свему овоме сведочи и стварање Зелених беретки, као војног крила СДА, годину дана пре избијања сукоба у БиХ.

(трибину су оррганизовали информативно-политички портали „Све о Српској“ и „Факти“ уз подршку Представништва РС у Србији)