- Да ће Бајденова администрација кренути у офанзиву – постало је јасно након самита Г7. Из завршних закључака видело се и да ће циљ офанзиве бити дедејтонизација „Б – Х структуре“. И зарад намиривања неких рачуна из ближе прошлости, и ради ширења НАТО у скоријој будућности
- Инсистирање на примени одлуке о „негирању геноцида“ и „величању“ злочинаца произвешће толико драматичних контраефеката да неће бити могуће управљати кризом. Заправо, драматични контраефекти су већ ту. Укидање одлуке или некакве измене и допуне, чак и када би биле могуће, произвеле би бунт у Сарајеву, чиме би се на постојећу надовезала нова криза
- Није ствар у томе шта ће бити ако „Бајденовци победе“, како се са разних страна већ хорски објашњава. Ухапсиће Додика, метнуће бањалучко руководство на „црне листе“, демонтираће Српску, реаговаће ЕУФОР, ставиће у функцију локалне снаге безбедности, локалне институције ће на силу и мимо процедура изгласати улазак у НАТО… Такве „победе“, извесно је, НЕ МОЖЕ БИТИ!
- Ко је у таквом развоју ситуације губитник? Ко сноси последице? Република Српска? Србија? Оне могу претрпети неку штету, али ништа већу него што је било у бројним досадашњим биткама. То се може „претурити преко главе“, у некој средњорочној перспективи чак и исплатити. Русија и Кина? Њихово укључивање у ову кризу на овакав начин показује намеру да се у регионалном оквиру додатно укотве
Душан ПРОРОКОВИЋ
ВАЛЕНТИН Инцко је донео закон! Безбели, и он се за нешто пита.
Одлазећи високи представник јесте потписао одлуку, али је крајње наивно веровати да је утицао на садржај текста или на процедуру доношења. Није се питао ни око датума обелодањивања и пратеће симболике.
Нема бесплатне вечере. Инцко одлази у пензију као милионер. Ипак, те милионе неће потрошити у миру.
Последњим парафом уписао се и у историју, на начин како су то чинили Бењамин Калај и Оскар Поћорек. По овоме ће остати још дуго запамћен.
Његова улога јесте минорна, али за све што ће уследити неко мора бити и одговоран.
Да ће Бајденова администрација кренути у офанзиву – постало је јасно након самита Г7.
Из завршних закључака видело се и да ће циљ офанзиве бити дедејтонизација „Б – Х структуре“. И зарад намиривања неких рачуна из ближе прошлости, и ради ширења НАТО у скоријој будућности.
Међутим, остало је отворено како до овог циља стићи? Посебно имајући у виду потпуно промењене околности.
Русија не признаје новог међународног управника, Кристијан Шмит има проблем не само са легитимитетом, са тим је кубурио и његов претходник, већ и са легалитетом, што се дешава по први пут. При томе, у причу се, први пут у историји, укључила Кина. Ем стална чланица СБ, ем неизоставни чинилац регионалне безбедности.
Површне констатације о „неуспеху“ заједничког руско-кинеског предлога да се усвоји нова резолуција у УН дају потпуно „искривљену слику“. Иницијатори су знали да предлог не може проћи, и да су прибавили квалификовану већину чекао би их двоструки вето.
Није се предлог резолуције нашао на дневном реду да би био усвојен, већ да би се послала политичка порука о будућем заједничком наступу у БиХ, вероватно и шире, на целом Балкану.
Слично као што су Британци знали да ће Русија ветирати предлог резолуције о Сребреници, али су је предложили како би послали поруку да неће одустати од стратегије утврђене још деведесетих година.
Питање које се логично намеће: ако у претходне две деценије хомогени западни блок у тренутку када бејаше на врхунцу своје моћи није могао дедејтонизовати БиХ и изаћи на крај са Русијом која је некада и крајње начелно и мање убедљиво бранила принципе – како ће то учинити сада, у тренутку када њихова моћ бледи, а Руси, пуни самопоуздања, наступају заједно са никада јачим Кинезима, бранећи своје ставове врло одлучно и конкретно?
Кристијану Шмиту су потпуно везане руке.
Шта то нови високи представник може учинити?
Инсистирање на примени одлуке о „негирању геноцида“ и „величању“ злочинаца произвешће толико драматичних контраефеката да неће бити могуће управљати кризом. Заправо, драматични контраефекти су већ ту. Укидање одлуке или некакве измене и допуне, чак и када би биле могуће, произвеле би бунт у Сарајеву, чиме би се на постојећу надовезала нова криза.
Такође, услед промењених околности Шмит није у прилици да намеће било какве санкције, он се не може понашати као Педи Ешдаун. Истина је, може пробати, односно, могу га на то натерати, али би епилог остао гори него са последњом Инцковом авантуром!
Једноставно, то се више, осим од стране политичког Запада неће признавати, а НАТО и ЕУ нити су хомогени као раније, нити су цели свет, одавно нису ни једини екстерни чиниоци (западно)балканске политике.
САД и Велика Британија несумњиво желе да кроз хаотизацију унутрашњих прилика и октроисање различитих одлука угурају БиХ у НАТО по сваку цену, чак и жртвујући стабилност земље. Али, сличне погрешне процене већ су их много коштале на другим местима. Или се хаос настављао, па нису успевали да га каналишу ка пожељном исходу (Украјина), или су други користили хаотизацију за своје интересе (Белорусија).
Опет се враћамо на тезу о промењеним околностима.
Уместо стрпљивог рада и чекања наредних избора, што им је била нека шанса да покушају са променама и у Републици Српској, пожурили су и хомогенизовали српски корпус који сада има далеко комотнију позицију и снажнију подршку из међународног окружења.
Због тога, овде није ствар у томе шта ће бити ако „Бајденовци победе“, како се са разних страна већ хорски објашњава. Ухапсиће Додика, метнуће бањалучко руководство на „црне листе“, демонтираће Српску, реаговаће ЕУФОР, ставиће у функцију локалне снаге безбедности, локалне институције ће на силу и мимо процедура изгласати улазак у НАТО… Такве „победе“, извесно је, не може бити.
Ствар је у томе шта ће се догодити ако нема „победе“ коју су већ унапред преко медија прогласили!?
Ко је у таквом развоју ситуације губитник? Ко сноси последице?
Република Српска? Србија?
Оне могу претрпети неку штету, али ништа већу него што је било у бројним досадашњим биткама. То се може „претурити преко главе“, у некој средњорочној перспективи чак и исплатити.
Русија и Кина?
Њихово укључивање у ову кризу на овакав начин показује намеру да се у регионалном оквиру додатно укотве, средства на која се ослањају сасвим су солидна, локални савезници такође.
САД и Велика Британија, НАТО?
Исувише је мала ова ствар да би се на њу додатно трошио увелико начети углед. Барем тако изгледа из глобалне перспективе!
Уосталом, да су хтели, послали би у Сарајево кадрове профила Ешдауна и Холбрука.
Остаје да ће као највећи губитник из свега изаћи Кристијан Шмит. Само, за разлику од неких претходника који су са исте функције одлазили као суштински губитници, овога пута то не може бити персонализовано.
Управо због Инцкове одлуке, офанзиве која се спроводи, додатне интернационализације, контраефеката и хаотизације, унапред проглашене „победе“.
Неуспех Шмита зато ће бити антиципиран као неуспех Немачке. А са тим и као пораз политике ЕУ у региону.
Ко ће се због тога узбудити?
Руси, Кинези, Американци, Британци… За њих, и са Шмитом и без њега остаје – иста мета, исто одстoјање. Игра се наставља, са једним играчем мање, којем ионако све мање верују.
Што се балканских актера тиче, на ЕУ чланство нико више одавно и не рачуна. „Победа има хиљаду очева, пораз је сироче.“
У овом случају, биће познато и чије је то сироче.
(одржана у организацији информативно-политичких портала «Све о Српској» и «Факти» – уз подршку представништва РС у Србији)
Додај коментар