Ћеранић: Подјелу БиХ као политичко рјешење није лансирао Додик – то је идеја Алије Изетбеговића

• Срби ни 91. ни 92. нису планирали рат, нити знали како ће се догађаји одвијати. Запад је планирао сукобе
• Изетбеговић је, подстакнут од Ворена Цимермана, одацио Кутиљеров план, рекавши:„Жртвоваћу мир за суверену БиХ“. Нови покушај доласка до мирног рјешења догодио у Женеви 16. септембра 1993. године, гдје су Декларацију о  Унији Република потписали Изетбеговић и Силајџић са бошњачке стране, а са српске Караџић и Крајишник и Слободан Милошевић као свједок
• Тим споразумом је било предвиђено да свака од зараћених страна задржи територије које је имала под контролом,а Србима је остављена могућност да након 2-3 године спроведу референдум о отцјепљењу из Уније
• Све је требало да буде потврђено на Бошњачком сабору који је одржан у сарајевском хотелу Холидеј Ин. Том догађају су присуствовали и чак у првом реду сједили, један до другог, амбасадор САД у БиХ Виктор Јакович и амбасадор Ирана у БиХ Тахир Вехаријан. А и ајатолах Џенети, испред Ирана задужен за помоћ муслиманима у БиХ, који је у Сарајево стигао у пратњи Касема Сулејманија, иранског генерала којег су америчке снаге убиле 3. јануара 2020. године на изласку из аеродром у Багдаду. Споразум је, зна се, био одбачен…

Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

СТРАТЕГИЈА да се Дејтонски споразум урушава на штету српског народа није од јуче.

Још 2008. године тадашњи предсједник Странке демократске акције (СДА) Сулејман Тихић указивао је на састанцима са амбасадорима појединих западних земаља да „Дејтон треба укидати постепено, уз дораду“, у чему је увијек био подржан од присутних.

Амбасадори су подржавали и Тихићеву тезу да „ОХР не треба да оде док се Дејтон не спроведе у цјелости, а када ОХР оде овласти ОХР-а треба пренијети на БиХ“.

Тихићев насљедник на позицији „првог у Бошњака“, Бакир Изетбеговић, држао се утврђене стратегије, уз смјернице које је дијелио сарадницима: „Са Србима треба полако, некога поткупити, неког уцијенити“.

Од тада до данас ствари се нису мијењале, а политика постепеног укидања Дејтона методом притисака и уцјена доживјела је кулминацију недавном одлуком Уставног суда БиХ да шуме Српске прогласи државном имовином.

Реакција из Српске, а која се своди на захтјев за повратак отетих надлежности и примјену изворног Дејтонског споразума, наишла је на осуду у Сарајеву, уз оптужбе Милорада Додика да „руши Дејтон“ и да се залаже за подјелу БиХ.

Оркестрирана кампања против Додика тек је узела маха, иако он упорно понавља да Срби нису за ратну опцију, и да се Српска намјерава служити искључиво политичким средствима.

Срби ни 91. ни 92. нису планирали рат, нити знали како ће се догађаји одвијати. Запад је планирао сукобе.

Наиме, одмах након дисолуције Совјетског Савеза, што је за посљедицу имало распуштање Варшавског уговора, геополитичка слика свијета почела је да се мијења. Рушење Берлинског зида је значило уједињење Нијемаца у једну државу, а убрзо је Њемачка испољила амбицију да утицај шири изван својих граница.

Правац политичког и економског ширења Њемачке традиционално је водио према Турској, односно ка ресурсима Истока. Препрека се видјела у Југославији, те су у њој подржане сепаратистичке снаге.

Њемачка је била предводник земаља које су признавале  југословенске републике за самосталне државе.

Услиједили су сукоби, најприје у Словенији, потом у Хрватској, а у Босни и Херцеговини рат је трајао најдуже и био најкрвавији.

Да ли се рат у БиХ могао избјећи?

Јесте. Кутиљеров план, познат и као Лисабонски споразум, био је мировни споразум који су предложили Питер Карингтон и Хосе Кутиљеро. Споразум је био резултат мировне конференције одржане у фебруару 92. године, а планом је била предвиђена етничка подјела територија  и већа овлашћења локалним, науштрб централних власти. Све стране су потписале споразум 18. марта 1992. године, али је након десет дана Алија Изетбеговић повукао свој потпис непосредно након састанка са америчким амбасадором у Југославији Вореном Цимерманом у Сарајеву.

У тадашњој Скупштини СР БиХ Изетбеговић је изјавио: „Жртвоваћу мир за суверену БиХ“.

Изетбеговићево жртвовање мира однијело је хиљаде живота већ 92. године па се нови покушај доласка до мирног рјешења догодио у Женеви 16. септембра 1993. године. Декларацију о Унији Република потписали су Изетбеговић и Силајџић са бошњачке стране, а са српске Караџић и Крајишник, и Слободан Милошевић као свједок.

Споразумом је било предвиђено да се заједничка држава зове Унија Република, а свака од зараћених страна би задржала територије које је имала под контролом. Србима је остављена могућност да након 2-3 године спроведу референдум о отцјепљењу из Уније.

Споразум је требало да буде потврђен након десет дана на Бошњачком сабору који је одржан у сарајевском хотелу Холидеј Ин. Интересантно је да су том догађају присуствовали и чак у првом реду сједили, један до другог, амбасадор Сједињених Држава за БиХ Виктор Јакович и амбасадор Ирана у БиХ, Тахир Вехаријан.

Сабору је присуствовао и ајатолах Џенети, испред Ирана задужен за помоћ муслиманима у БиХ.

Џенети је у Сарајево стигао у пратњи Касема Сулејманија, иранског генерала којег су америчке снаге убиле 3. јануара 2020. године на изласку из аеродром у Багдаду.

На Бошњачком сабору је одбачен документ који су Изетбеговић и Силајџић потписали, а није тешко одгонетнути на чију интервенцију.

Након тога Џенети је отишао у Загреб, гдје је одржавао занимљиве контакте у вили Вајс, а имао је врло запажену улогу у организовању доласка добровољаца из арапског свијета у БиХ, као и достави оружја, што је било директно кршење ембарга УН.

О наведеном се шире може прочитати у књизи др Иве Комшића „Преживљена земља – Тко је, када и гдје дијелио БиХ“, а на Декларацију о Унији Република крајем јула 2020. године подсјетио је познати британски лист Гардијан, уз предочене документе.

Подјелу БиХ као политичко рјешење вишедеценијског сукоба није лансирао Додик. То је идеја Алије Изетбеговића и његових савременика с којима је ратовао, али се повремено и договарао о подјели БиХ, као политичком рјешењу.