- И пре него што је са српске стране дефинисано шта је српски свет – сама идеја је нападнута, о њој се почело говорити као о великој регионалној претњи. Невероватно! Не знају шта значи, али је опасно!
- У Србији се, насупрот магловитом и најчешће помињаном у контексту дневнополитичких предизборних активности српском свету, у пракси врло детаљно и упорно спроводи агенда неолибералног света. Усвајају се закони о родној равноправности, „забрани дискриминације“, мењају се уџбеници и речници…
- Тако нам одједанпут осване одлука да је песма Десанке Максимовић „неподобна“. Није далеко дан када ће нам исти ти комесари уместо Десанкине поезије у обавезну лектиру дописивати Басарине сомнабулије
- Неспојиве са српским светом су и најаве „косовског разграничења“ или чак „предаје“, пошто је косовско питање, ако не од раније, а оно након 1999. године, постало својеврсна вододелница у пословима одбране државности и континуитета државотворности
- Један буквар и тежња да се заштити ћирилично писмо могу представљати први корак у другачијем приступу, али могу представљати и бацање прашине у очи или уједно и последњу иницијативу која је у овом смеру предузета
- Остаје отворено и – са којим и каквим институцијама се може обједињавати културни простор? Изузимајући СПЦ, оне више или не постоје или не служе сврси. година ушла у терминалну фазу… Страшно је, рецимо, што се са највишег места у САНУ поручује како треба одустати од борбе за државност и државотворност, истина, уз „елементе достојанства“
Душан ПРОРОКОВИЋ
КАДА нешто није јасно одређено, онда се може тумачити на много начина.
Нејасноће и неодређености узрокују неразумевање, чак и када постоје најбоље намере за разумевањем. У узаврелој расправи о српском свету, која се по свој прилици неће скоро завршити, отишло се толико предалеко у неразумевању, да то може у одређеној мери нарушити и регионалне односе.
Шта је српски свет?
У овом тренутку, одговор није једнозначан. Заправо, питање је и колико одговор постоји.
Најсмисленију дефиницију нуди Дарко Танасковић, за кога је то „свеукупност језичког, културног, традицијског и менталног, а непревасходно територијалног простора, у ком Срби живе и који живи у њима.“
У чланку из 1935. године Милош Црњански објашњава појам српског становишта као потребу „једног чисто српског гледишта на ствари, српског егоизма и скретања са осећајног и надземаљског расправљања ствари, на реална гледишта и становишта, у складу са интересима српства. Иначе, трајаће и даље ова досадна комедија и завршиће се још једном као српскатрагедија.“
Наш прослављени писац показује незадовољство развојем ситуације у Југославији пошто „ова игра наша није фер, јер је убрзано и ужурбано брисано све што је било српско, док се са поштоване друге стране оперише стално аутономијама, сепаратизмом и захтевима.“
Он још и додаје: „српска је страна, по нашем мишљењу, она која је стално губила, попуштала, црвенела, била наивна, живела од обећања (лудом радовања) и која је у дискусијам акритикована, од које се тражило све, а којој се није давало ништа.“
Црњански, дакле, у једном важном историјском раздобљу, препознаје тренутак када је нужно променити приступ, установити нову политику и применити сасвим друге инструменте у свакодневном деловању. Иако је претходних година доста писано о овој теми, а Мило Ломпар је публиковао и „Повратак српском становишту“, није било бурних реакција као данас када се говори о српском свету.
И поред тога што се инсистирањем на српском становишту чак темељније и шире заговара другачија, смелија и организованија одбрана српских интереса, него када се говори о српском свету. Српски свет је, дакле, по узору на руски и византијски свет – пре свега недељив културни простор.
Уз подразумевајућу опаску како је српско, у сваком погледу неупоредиво и са византијским и са руским. А када је реч о културном простору, ту је комуникација са окружењем двосмерна.
Наравно, српског света не може бити без словенске језичке хоризонтале и византијске цивилизацијске вертикале, али он је током векова обликован и захваљујући снажнијим или слабијим средњоевропским, медитеранским, оријенталним, европским телурократским и евроатлантским таласократским импулсима.
И данас, када бисмо повели ширу расправу о прецизнијем одређењу српског света, та полемика би морала бити „инклузивна“, укључити не само српске делатнике из бројних и по много чему различитих балканских (суб)региона, већ и заинтересоване представнике других комшијских народа који би, могуће, боље препознали и прецизније објаснили одређене феномене важне за конструисање јединственог културног простора.
Уочена неодређеност у дефинисању појма српски свет, није ни највећи недостатак предложеног концепта.
Упркос отвореном заклињању појединих политичара да ће се томе посветити, ма како они појам схватали, шта под тим подразумевали и како ову формулацију (зло)употребљавали, на дефинисању српског света готово ништа се не ради.
Да би се јединствен културни простор уоквирио, неопходни су јасна политичка визија, већи број конкретних пројеката и институције.
Шта држава Србија, без које српског света не може ни бити, данас има од тога?
Што се политичке визије тиче, приметно је да се, насупрот магловитом и најчешће помињаном у контексту дневнополитичких предизборних активности српском свету, у пракси врло детаљно и упорно спроводи агенда неолибералног света.
Усвајају се закони о родној равноправности, „забрани дискриминације“, извршна власт се намерачила да прође и предлог о истополним заједницама, скоро па једногласно су га усвојили, мењају се уџбеници и речници, а испод жита и далеко од очију јавности делује се још и више.
Тако нам одједанпут осване одлука да је песма Десанке Максимовић „неподобна“. Није далеко дан када ће нам исти ти комесари уместо Десанкине поезије у обавезну лектиру дописивати Басарине сомнабулије.
Српски свет не може руку под руку са овим вредносним обрасцима, они се међусобно искључују. Док је са једне стране српско утемељено на конструкцији, ово неолиберално базира се на деконструкцији. Док се српски свет мора тражити у историјским вертикалама, традицији и сложеним процесима изградње идентитета, западни глобалисти захтевају тумачење историје у новом идеолошком контексту, негирању традиције као стуба друштвене стабилности и интерпретацији идентитета као само и искључиво индивидуалне ствари.
Неспојиве са српским светом су и најаве „косовског разграничења“ или чак „предаје“, пошто је косовско питање, ако не од раније, а оно након 1999. године, постало својеврсна вододелница у пословима одбране државности и континуитета државотворности. Идеју о српском свету немогућом чини наша политичка свакодневица и спровођење визије која се може описати на много начина, али никако уз коришћење придева српска.
Везано за конкретне пројекте, логично, није се ни могло далеко одмаћи када нема ни јасне визије. Један буквар и тежња да се заштити ћирилично писмо могу представљати први корак у другачијем приступу, али могу представљати и бацање прашине у очи или уједно и последњу иницијативу која је у овом смеру предузета.
То ће већ време показати! Илустративни пример долази из Дубаија, где је на отварању „Експо“ – а, свега пар дана након усвајања поменутих закона, свечано обзнањено како ће бити отворен „српски бизнис хаб“. Хајде да бизнис још некако и сваримо, одомаћио се у нашем језику, али одакле сад „испаде“ још и „хаб“?
То што ћемо га писати ћирилицом мало значи за укупни утисак. Ту још и једна стара бољка долази до изражаја. Било је и има много даровитих и вредних људи који су радили широм Балкана у циљу обједињавања српског (или православног или евроазијског!) простора – културног, интелектуалног, вредносног, цивилизацијског, како год да то означимо, та идеја не почива од данашње генерације.
Не треба се тих значајних и корисних радова одрицати. Конкретне пројекте треба најпре тражити у већ написаном и предложеном, нема потребе кретати са ледине, а поготово нема потребе да нам о тој ствари говоре исти они комесари, које је нека поплава довела на каква руководећа места и који истовремено све чине како би у дело спроводили агенду неолибералног света.
Неопходна је „култура дијалога“, која укључује максималну отвореност за предлоге, критике и уважавање туђег мишљења, а не „култура монолога“, затварање у уске „партијске кружоке“ и искључивости било које врсте.
Напослетку, остаје и отворено – са којим и каквим институцијама се може обједињавати културни простор?
Изузимајући СПЦ, оне више или не постоје или не служе сврси. Разградња институција, државних и парадржавних, а посебно оних које би требало да буду означене као националне, ем траје дуго, ем је захваљујући стабилократским импулсима последњих година ушла у терминалну фазу. Страшно је, рецимо, што се са највишег места у САНУ поручује како треба одустати од борбе за државност и државотворност, истина, уз „елементе достојанства“.
Страшно је, на пример, и што електронски медији са националном фреквенцијом често чине суштински исто.
Под плаштом „објективног информисања“ и да се мора чути „друга страна“ пласирају се најодвратније могуће конструкције. Иначе, стање је такво да би се са малих екрана, да је ово 1941. година могла чути и „аргументација“ Андрије Артуковића, пошто се тако осигурава и став „друге стране“.
Способност државних институција да се примене већ усвојене стратегије, у сваком погледу бенигније од идеје српског света, крајње је упитна. Србија данас, у стању у каквом се налази, са политиком која се води, нема капацитете нити да артикулише идеју српског света, а камоли да је имплементира, ако ту идеју посматрамо кроз призму одређења које нуди Дарко Танасковић.
Ту и тамо може се реализовати по нека идеја, усвојити неки закон, реаговати у некој ситуацији, али је такво деловање далеко од свеобухватног приступа и дугорочног планирања.
Ипак, и поред овакве оцене, и пре него што се дефинисало шта српски свет јесте, сама идеја је нападнута, о њој се почело говорити као о великој регионалној претњи. Тиме се чак бави и извештај једне од хрватских обавештајних служби, према којем промовисање српског света „додатно дестабилизује осетљиве односе у региону“, то је и тема за председнике и премијере, њихове билатералне сусрете, конференције и самите.
Невероватно! Упетљани у накарадна или циљана тумачења кроз призму (западноцентричних) дифузних или вишезначних појмова (који се у већини случајева морају сагледавати у односу на шири контекст) нације, политичког народа, грађанског национализма и још много тога, није се ни могло доћи до другачијег исхода осим да се српски свет препозна као велика опасност.
Не знају шта то значи, али јесте опасно!
У томе се препознаје једна од карактеристика „полусвета“, навиклог да судове доноси не на основу чињеница, него вођен полуинформацијама и инстинктивно.
Разлоге за ову антисрпску хистерију треба тражити на неколико страна, то је посебан феномен.
Амбијент за развој таквог дискурса дуго је припреман, често и упркос покушајима српске стране да се отворена питања решавају, а тензије смирују. Углавном, не пада снег да прекрије брег…
Реалност је да су напетости, које имају и међудржавну и међуетничку димензију изражене, те да нема назнака да ће се другачијим путем кренути у догледној перспективи.
Дугорочно посматрано, српски свет може бити опција усмерена ка обједињавању културног простора, промовисању јасног система вредности који се не може ослањати на неолибералну матрицу, инсистирање на традиционалним обрасцима укорењеним дубоко у историјским вертикалама. У перспективи, то је начин за превазилажење подела, спречавање нових сепаратистичких тенденција (подсетимо се закључака Саве Текелије да се „манемо регионализама“ који могу узроковати сепаратизам) и залог да ће се један народ одржати у наступајућем турбулентним временима.
Али, истовремено, краткорочно посматрано, а имајући у виду реакције из непосредног комшилука, начин за јачање сопствене позиције и амортизацију претпостављених нежељених ефеката води кроз реафирмисање концепта српског становишта.
До српског света, како стоје ствари, може се доћи само преко српског становишта. На другачијим темељима се нити могу градити институције, нити осмишљавати конкретни пројекти, нити артикулисати јасна визија.
(трибина је одржана у организацији информативно-политичких портала Све о Српској и Факти – уз подршку Представништва РС у Србији)
Додај коментар