- Не постоји ни један документ – од одлука Генералне скупштине УН, преко Резолуција СБУН, нити међународног уговора у којем пише да се оснива Савет за примену мира у БиХ. То укључује и Дејтонски мировни споразум – нигде у њему није уговорено постојање овог савета. Он је, дакле, фантомска појава
- Тај савет се у Бону састао 1997. и усвојио своје Бонске закључке. У ставу 11.2, дословно пише: Савет за примену мира поздравља намеру ОХР да искористи своја крајња овлашћења… путем доношења обавезујућих одлука. Овде је, на почетку већ, прекршен Члан 2 Тачка 7 Повеље УН.
- Тај неформалан и правно непостојећи скуп овлашћује појединца да доноси обавезујуће одлуке, са важношћу на територији једне суверене државе – чиме се директно крши сувереност чланице УН. Били су тога свесни па су зато и написали да „поздрављају намеру“, а не да „овлашћују“
- Високи представници су одмах почели да намећу законе. Први је био Вестендорп 1997, са законом о застави, грбу и химни. Потом и други. Ишли су толико далеко да су доносили оквирни закон о приватизацији државних предузећа и банака у БиХ, закон о забрани располагања државном имовином, закон о оснивању граничне службе БиХ, закон о суду БиХ, закон о Тужилаштву БиХ...
- СБУН је донео 40 резолуција о стању у БиХ. Ни у једној није овластио високог представника да може да намеће законе у БиХ. Дакле, без никаквог основа за то, високи представници су се бавили наметањем, а онда је све кулминирало са Инцковим законом. Шта је то значило ? Да се будимо у држави у којој појединац може ујутру устати и сам наметати законе о свему и свачему! То је зато криминал. Криминал охаеризма
ОХАЕРИЗАМ је технологија владања која је развијена у БиХ од Дејтонског споразума до данас.
Сви високи представници, осим Карла Билта, позивали су се на Став 11“ закључака из децембра 1997. усвојених у Бону од Управног одбора за имплементацију мира у БиХ. Прво, тај савет је фантомска појава у правном смислу јер нема упориште ни у међународном правном поретку, а ни у унутрашњем правном поретку БиХ.
Ако се држимо владавине права, онда свако може да постоји и делује само на основу неког овлашћења, само ако је то овлашћење записано у валидном правном документу.
Са аспекта међународног права, не постоји ни један такав документ – од одлука Генералне скупштине УН, преко Резолуција СБУН, нити међународног уговора у којем пише да се оснива Савет за примену мира у БиХ.
То укључује и Дејтонски мировни споразум – нигде у њему није уговорено постојање овог савета. Он је, дакле, фантомска појава.
Његови чланови су одређене државе, на челу са САД, Великом Британијом, Немачком – генерички ћу их назвати Западом, који укључује и Канаду, затим ту су Јапан и Исламска конференција и Турска.
Државама нико не може да забрани да се периодично састају, али то окупљање не даје право члановима таквог тела да они на било који начин одређују шта ће се радити у сувереној чланици УН. Нити они могу да кажу некоме да је високи представник и да има та и та права у БиХ.
Не могу зато што они не постоје са становишта међународног права, па тако не могу ни да овлашћују друге да могу нешто да раде на територији суверене државе – ма ко тај појединац био.
У члану 2 тачка 7 Повеље УН пише: ништа у овој Повељи не даје овлашћење УН да се мешају у питања која се по својој суштини налазе у надлежности сваке државе, нити је организација овлашћена да од чланова захтева да се таква питања решавају на основу ове Повеље.
Шта ово значи?
Значи да пријемом државе у чланство у УН, не само што та држава, у овом случају БиХ, стиче право на поштовање њеног територијалног суверенитета, него и све друге државе, укључујући и УН, имају обавезу да поштују њен суверенитет на њеној територији.
Практично примењено, то значи да је само БиХ овлашћена (јер је само тада суверена држава) ако само она одлучује о свим унутрашњим питањима.
Она то може одлучивати путем шефа државе, путем егзекутиве Владе, и путем Парламента. Да ли ће то радити у форми указа шефа државе, или уредбе као подзаконског прописа њене Владе или у форми закона, то је ствар унутрашњег уставног уређења те државе. У то јој се нико не сме мешати јер аутоматски крши Члан 2Тачка 7 Повеље УН.
Примењено на терен БиХ и потоње одлуке Инцка, то значи: да ли ће нешто на територији државе бити кривично дело или неће бити кривично дело – не може нико други да пропише осим парламента те државе (БиХ) – и то у форми закона парламента те државе. Јер, кривична дела се могу прописивати само законом, а закон доноси само парламент државе.
То је азбука права.
Али, ови су се у Бону састали и 1997. усвојили бонске закључке. У ставу 11.2, дословно пише: Савет за примену мира поздравља намеру ОХР да искористи своја крајња овлашћења у вези са интерпретацијом о цивилној имплементацији Дејтонског мировног споразума путем доношења обавезујућих одлука.
Овде је, на почетку већ, прекршен Члан 2 Тачка 7 Повеље УН.
Они као неформалан скуп правно непостојећи овлашћују појединца да доноси обавезујуће одлуке, са важношћу на територији једне суверене државе – чиме се директно крши сувереност чланице УН.
Кажу да „поздрављају намеру“. То значи да је високи представник сам имао намеру. Не кажу „овлашћујемо“. А онда признају да он има само право да интерпретира – да тумачи нешто што постоји и што је донео неки постојећи овлашћени субјект, а не он (високи представник) који врши интерпретацију.
Нужно је разликовати право на тумачење од права на стварање прописа. Према томе – ако су рекли да су његова крајња овлашћења интерпретација (а то и јесу овлашћења ОХР), онда га не можеш овластити да доноси обавезујуће одлуке! То је класичан пример contraditio in adiecto, логичке противречности.
Али, она није само то него је и криминал, а темељи тог криминала су положени у овој тачки бонских закључака.
На тај темељ ће се надоградити сав потоњи материјал, укључујући и последњи Инцков закон о забрани негирања геноцида.
Даље, реч `одлука` не значи закон. Кад се некоме дају законодавна овлашћења, одна то мора бити тим речима речено.
Одлука о чему?
– О времену и месту састанка заједничких институција БиХ? То није доношење закона.
-О привременим мерама? Па, ни мера није закон.
Даље кажу: „док Председништво и Савет министара БиХ не усвоје одлуку о том питању“ .
Председништво БиХ, као ни Савет министара нема законодавну надлежност – доносе одлуке, а не законе.
Из тога произлази да не може високи представник наметати законе.
А и како ће појединац у 21. веку у цивилизованој држави и свету наметати законе?
Само у апсолутним монархијама исламског света, као што је Саудијска Арабија, или султанат Брунеја, устав предвиђа да владар, један човек, доноси законе. Свуда у демократском цивилизованом свету законе доноси само парламент.
Не може канцелар у Немачкој да донесе закон, или председник САД или РФ.
Сама језичка конструкција става 11.2 бонских закључака показује да ни они нису рекли да дају високом представнику право да он сам намеће законе. Ту нигде нема речи закон.
Зашто то нису урадили? Зато што знају за члан 2 тачка 7, према којој УН не могу да се мешају у унутрашња питања било које државе. Ако то право нема УН, онда немају ни чланице УН (нити оне које нису чланице) које се могу састати на неком скупу.
Исто тако, ни те окупљене чланице не могу овластити ни једног појединца да намеће законе.
Знали су да немају право да то напишу, али су подстакнути криминалним миљеом из канцеларије ОХР, покушали да доакају и да држе ствар под контролом – па су употребили ову терминологију мислећи да ће се ово екстензивно тумачити тако да реч `одлука` значи и закон.
А то не може значити!
Овде видимо и криминал оних који су ово писали и оних који су усвајали овакве закључке.
Упркос свој овој аргументацији, треба да кажемо да они нису дали право високом представнику да доноси законе, јер реч закон нигде није поменута.
Чак нису написали ни да одлуке и мере имају снагу закона. Јер, веома добро знају да би то било директно мешање њих у унутрашњу надлежност БиХ.
У таквим околностима су високи представници овде почели да намећу законе. Први је био Вестендорп 1997, закон о застави, грбу и химни. Потом и други. Ишли су толико далеко да су доносили оквирни закон о приватизацији државних предузећа и банака у БиХ, закон о забрани располагања државном имовином, закон о оснивању граничне службе БиХ, закон о суду БиХ, закон о Тужилаштву БиХ.
Нико о томе није говорио јавно до мене у књигама из 2004 и 2018.
СБУН је донео 40 резолуција о стању у БиХ. Ни у једној није овластио високог представника да може да намеће законе у БиХ. Шта више, свака почиње преамбулом у којој пише да СБ УН изнова потврђује своју приврженост суверенитету и територијалном интегритету БиХ.
То значи да СБУН поштује да право доношења закона има носилац суверенитета, односно да законе доноси парламент. СБУН би у супротном пао у сопствену противуречност, јер не можеш прво рећи да поштујеш суверенитет, а након тога да овлашћујеш викоког представника на намете – то би била унутрашња противречност.
СБ УН зна и да то не може да се уради ни због оног члана 2 Тачка 7 Повеље УН.
Иако, дакле, нема никаквог основа за то, високи представници су се бавили наметањем, а онда је све кулминирало са Инцковим законом. Шта је то значило ? Да се будимо у држави у којој појединац може ујутру устати и сам наметати законе о свему и свачему!
То је зато криминал. Криминал охаеризма. Високи представник зна да нема овлашћења за нешто, а ипак то ради – и то је онда злоупотреба службеног овлашћења, а то је онда кривично дело по кривичном закону.
Три дана након тог Инцковог закона сам поднео оставку на место судије јер не желим да учествујем у таквом криминалу.
Додај коментар