- Милован БЈЕЛИЦА: Сви договори са делегацијом Србије погажени прије свега од стране Милошевића који је прво злоупотребио наивност патријарха Павла и са његовим потписом довео делегацију Републике Српске пред свршен чин, тако да делегација Српске није у Дејтону имала право гласа, односно пуни преговарачки капацитет у име Срба из БиХ припао је Милошевићу
- „Једини из наше делегације који је могао и морао да реагује био је Владимир Лукић. Био је у делегацији као геодета са задатком да прати пренос исцртавања територија са великог на мањи размјер. Није то урадио“
- „Нису инсистирали ни на договореним рјешењима за Брчко (мост преко српске територије и дио луке за Федерацију), за излаз на море за муслимане и Србе јужно од Цавтата, гдје би сјеверније били муслимани, а Срби у дијелу до Превлаке, за Сарајево (подјелу Миљацком од Грбавице низводно) и замјену територија против које странци нису били (Вогошћа за Горажде, на примјер)“
ЧЛАН Главног одбора СДС-а Милован Бјелица подсјетио је да је Дејтонски мировни споразум донио трајни мир БиХ, али да су само српска слога и јединство гарант опстанка Републике Српске.
Бјелица је, поводом 26 година од потписивања овог споразума, подсјетио да је професор Роналдо Хачет, амерички републиканац и експерт Института „Кејто“, долазио код Радована Караџића у јесен 1994. године.
Пред крај разговора, Радован му је предао свој приједлог мировног рјешења ситуације у БиХ адресиран на /Била/ Клинтона, након чега је Хачет изјавио да је „аутор Дејтонског споразума Радован Караџић“.
Бјелица је у изјави Срни подсјетио да су након Ђурђевдана 1993. године и званичници Србије и међународне заједнице схватили да са челним људима Републике Српске и посланицима Народне скупштине не могу тек тако да се играју.
Према његовим ријечима, зато им је било потребно да „обезглаве“ српску делегацију – да направе дисконтинуитет.
Управо то, додао је, био је разлог што у Дејтон нису могли ићи ни предсједник /Радован/ Караџић, ни генерал /Ратко/ Младић.
„Убрзо након Дејтона, учињено је све да ми одемо са власти, да будемо прогањани и анатемисани, у чему је учествовала међународна заједница, Федерација БиХ, званична Србија /посебно у доба Бориса Тадића/, али и неки домаћи фактори“, рекао је Бјелица.
Он је упозорио да не престаје ни данас примјена пријетњи и уцјена и довођења „младих, нових и подобних“ које могу да држе у шаци и даљинским управљачем, преко њих, кроје судбину и нашег народа и свих других у овом региону.
„Срби су дуго затезали у преговорима док се не добије најбоља понуда по Србе, а затим одлука донесе консензусом. Ми смо вјеровали да постигнутим ингеренцијама можемо заштитити свој народ. Наш став је био да се у БиХ ради о три конститутивна суверена народа и по томе да припадају и ресурси и ингеренције“, рекао је Бјелица.
На жалост, додао је, касније је Биљана Плавшић предала неке ингеренције на штету Срба, потпуно супротно споразуму, а у нади да ће се трајно спасити већ припремљене оптужнице пред Трибуналом у Хагу.
„У суштини, Срби су преварени по основу свих недовољно дефинисаних или недоречених одредби – то је охрабрило наше непријатеље да тумаче како хоће, али увијек на штету Срба.
И не само отворене непријатеље, него и све оне „наше“ који наивно вјерују да ће им кооперативност на штету сопственог народа и земље донијети неке личне бенефите. Тако је свих ових година, па и данас“, указао је Бјелица.
Он је подсјетио да су сви договори са делегацијом Србије погажени прије свега од стране /Слободана/ Милошевића који је прво злоупотребио наивност патријарха Павла и са његовим потписом довео делегацију Републике Српске пред свршен чин у којем делегација Српске није имала право гласа, односно пуни преговарачки капацитет у име Срба из БиХ припао је Милошевићу.
„И он се наивно надао да ће тако кооперативан издејствовати бенефите за себе, скидање санкција и друге погодности. Било је то погубно наивно по њега, по нас, по Србију и Српску“, оцијенио је Бјелица.
Он је рекао да је делегација Српске пред сами полазак у Дејтон издејствовала Анекс на тај договор, по којем је делегација морала бити питана и обавјештавана у свакој фази преговора у Дејтону.
„Међутим, Милошевић је у Дејтону потпуно игнорисао и Анекс и нашу делегацију.
Једини из наше делегације који је могао и морао да реагује је Владимир Лукић. Био је у делегацији као геодета са задатком да прати пренос исцртавања територија са великог на мањи размјер. Није то урадио. Бавио се неким својим стварима, а данас кривицу за бројне пропусте приписује осталим члановима делегације, па и самом Радовану који тамо уопште није ни био“, подсјетио је Бјелица.
Он је указао да његове јавно изношене тврдње да је Милошевић поштовао само њега, од свих других функционера из Српске управо доказ да је имао инструкцију да не ради свој посао због којег је и отишао на преговоре.
„У том процесу преноса са мапе на мапу, одузети су нам неки дијелови, на неколико мјеста пресјечена територија – искључивом кривицом незаинтересованих Лукића и Милошевића“, рекао је Бјелица.
Само пуким случајем избјегли су да узму, на примјер, дио Јахорине са самим врхом планине.
„Нису инсистирали ни на договореним рјешењима за Брчко /мост преко српске територије и дио луке за Федерацију/, за излаз на море за муслимане и Србе јужно од Цавтата, гдје би сјеверније били муслимани, а Срби у дијелу до Превлаке, за Сарајево /подјелу Миљацком од Грбавице низводно/ и замјену територија против које странци нису били /Вогошћа за Горажде, на примјер/, подвукао је Бјелица.
Додај коментар