- „Нас нико не охрабрује на ово. Ми мислимо да ако ово пропустимо, за 5 година нећемо имати чиме да се бавимо. Ни за три! Апсолутно нећемо имати чиме да се бавимо! Мораћемо за ону зграду Владе у Бањалуци да тражимо неку мултинационалну компанију да јој је издамо“
- Кад је узаврела прича, а Ескобар је ту седео, рекао сам: Ескобар треба фино да каже – ко год подигне пушку, Америка ће слати ракете по глави становника. Изволи, хајде, јер мени не треба пушка. Ја нећу ратовати, али борићу се политички за оно што је моје право. Где је ту карактер ако одустанем?!
- „Ако ме је нешто потрошило у биолошком животу, то је стално гледање неправде према нама, то морање да се стално нешто прогута и да се негде склониш, јер од силе која је навалила ниси могао да ништа друго урадиш. Али оно што ме је вечито држало у животу било је уверење да ће доћи тренутак да ћемо моћи да поравнамо неке ствари. Мислим да је сад тај тренутак“
- Има већ десет година како предлажем закон да се прогласи кривичним делом гласање у заједничким органима мимо става Народне Скупштине Српске и Владе. Наравно да то тешко пролази код западњака, али је то у суштини нешто што је написано и чека дан када ће бити усвојено
- Ескобар је телефоном из Вашингтона звао људе и убеђивао их да одустану од овога. Нисам ја био са њима, него су ме после о томе обавештавали. Нису пропустили прилику да позову свакога за кога су мислили да је важан у РС и вршили су на њега притисак. Кад сам то после преслушао – то није била груба претња, него: „Ми рачунамо да сте ви тај; ви бисте могли да то урадите; па, ми бисмо то веома ценили; па, ако то урадите ми би били спремни да са вама нешто радимо“…
- „Нас сада странци слушају. Пре неколико година нико није хтео да чује ништа. Ништа! Ви говорите, а они стално исто. А сада слушају. Сви. Чак и они западњаци који на крају састанка кажу исто што и на почетку. Кажу своје, али су бар чули шта смо рекли“
- „А кад читате неке ствари, то је понижавајуће. Тамо се каже: „Понекад смо долазили у Бањалуку и нисмо знали шта би требало да тражимо, па се сетимо нечега у доласку до неких канцеларија, па затражимо нешто што уопште нисмо мислили“. Атмосфера је била таква да су све добијали – у то неко време“
ОВЕ трибине су важне – оценио је Милорад Додик на почетку свог првог наступа на трибини у Београду „Република Српска – враћање отетих уставних надлежности“ – јер јачају свест и код политичара који доносе одлуке и код јавности која се информише о томе шта се дешава и шта је неопходно учинити.
У овом тренутку, у Бањалуци се одржава седница Колегијума Народне Скупштине на којој се заказује посебна седница Народне Скупштине – за петак 10. децембра у 12 сати – на којој ће на дневном реду бити све ове тачке.
Ради се о томе да ми живимо живот у коме постоји уставно уређење БиХ и постоји оно које је наметнуто разним актима високих представника и неуставним одлукама Уставног суда. Имајући у виду да је БиХ међународни протекторат, онда је све могуће. И нема разлога да се изједначава Уставни суд БиХ са стварним уставним судовима у правим уставним политичким системима.
То је само назив који покрива суштину.
Тако раде све време, па и данас.
Политичка борба за РС и права стечена у Дејтону нису престајала никад. У политичкој стратегији и оперативној борби су увек важиле неке кључне ствари.
Прва је за нас била да се не промени Устав БиХ. У неколико наврата су покушали да га промене, а тиме би затворили причу око надлежности које су на овај или онај начин одузимали.
Кад читате неке ствари, то је понижавајуће. Тамо се каже: „Понекад смо долазили у Бањалуку и нисмо знали шта би требало да тражимо, па се сетимо нечега у доласку до неких канцеларија, па затражимо нешто што уопште нисмо мислили“. Атмосфера је била таква да су све добијали – у то неко време.
То не говори само о слабости наших претходника, већ и о њиховом безобразлуку који је све време присутан.
Дакле, Устав није промењен. У њему пише ко је званични предлагач закона на нивоу БиХ – ко може да предложи законе. Као у свим државама света, то не може свако. Тачно се зна шта је квалификовани предлагач.
Ни у Уставу, ни у било ком другом акту БиХ не пише да је то високи представник. Зато смо ми сматрали да, ето, кад већ то иде тако – онда нек буде високи представник предлагач – да би му једног дана то оспорили по уставном основу као предлагачу за било какво доношење тих закона. А нарочито имајући у виду да је то већ наметнуто и да живи у правном систему.
Ако смо нешто успели да урадимо, то је да очувамо Устав БиХ. Он је сада окосница овога што ми радимо. Ми не читамо ништа друго осим Устава. На крају, не читамо добре намере – како они приказују све што су урадили – него читамо шта пише у Уставу о томе шта је наша надлежност и шта можемо да урадимо. Без обзира што су већ направљени системи, као што су они у области фискалног система, правосуђа итд.
Ми , наравно, сви знамо шта је држава.
Њима је само остало да нам, у завршници свих тих операција од 2006, узму полицију РС.
Кључна борба је била за Устав, да се путем неких предлога не дође до суштинских промена и решења који су могли бити званични. Него, ето тако, неуставни предлагачи, као што је високи предстваник, који наметне закон и онда напише да ће се тај закон примењивати док га не усвоји Парламентарна Скупштина и забрани да се промени и зарез, слово или реч, а камо ли суштина. Само се могло, онако како је рекао он.
А са неким далеким обећањем – да ћете ви у демократској расправи касније нешто променити. То је било тако.
А онда смо 2006. кренули да то заустављамо.
Све те наше године смо потрошили да ојачамо уверење да има смисла борити се за то. Да има смисла рећи „не“.
То смо учинили већ 2008. године када је високи представник покушао да наметне чак пословник о раду Парламентарне Скупштине БиХ и да промени начин гласања. То је урадио Лајчак.
Онда смо рекли да излазимо из заједничких институција, а Никола Шпирић је поднео оставку и припремао се и представник парламента да се повуче, а и Небојша Радмановић је као српски члан Председништва најавио да и он излази.
Тада су повукли ову ствар.
Променили су начин гласања у Министарском савету где је речено да за одлуке, односно законе, који иду на парламент, не треба квалификовани национални глас.
Шта то значи?То значи да, ако се донесе одлука која је на Савету министара, она у већини мора да има глас једног Србина. За то се стално боре: као што се муслимани боре да добију своје Хрвате за одлучивање – тако се боре и за Србе. Тога, на жалост, има. Они мисле да у неком апстрактном смислу демократије имају право да одлучују како одлучују.
Зато смо ми све ово време разговарали и покушавали.
Има већ десет година како предлажем закон да се прогласи кривичним делом гласање у заједничким органима мимо става Народне Скупштине Српске и Владе. Наравно да то тешко пролази код западњака, али је то у суштини нешто што је написано и чека дан када ће бити усвојено.
Ако те грађани РС бирају, није довољна нека апстрактна одговорност према некој флуидној маси грађана. Него је институционално речено да РС бира делегацију за Дом народа.
Ако је неко изабран од НСРС, онда њој треба и да буде одговоран. Коме другом?
Они, наравно, желе да то буде одговорност неким недефинисаним странцима.
Устав је остао ту! Неквалификовани предлагач је предлагао законе, од којих неки јесу усвојени – али то не мења суштину, јер у Уставу није промењена та надлежност.
Свих ових година, када одем на састанак на Западу, увек су тражили да у Устав БиХ уградимо одговорност за одбрану, за фискални систем и за правосуђе. Тога нема! Као што видите, БиХ нема право на правосуђе, на војску и фискално уређење.
По Дејтону се она финансира тако што се из буџета ентитета планира ставка која се дозначава у буџетској динамици на рачун БиХ, одакле се плаћају заједничке активности.
То је промењено одлуком Педија Ешдауна, који је наметнуо да се индиректни порези прикупљају на заједнички рачун БиХ, то је један од највећих прихода свих нивоа власти.
Онда имате одредбу да се прво подмирују рачуни заједничких институција, а ентитетима иде оно што остане. Зато ми стално имамо борбу око буџета БиХ. Сарајево увек хоће већи буџет, а сав живот је у ентитетима.
Ешдаун је сменио 56 службеника да би дошао до наводне сагласности за формирање Оружаних снага БиХ. Ми сматрамо да је то нерегуларно и да није било фер. За нас је то довољна аргументација. То је прошло у условима притисака, наметања, кажњавања и обезбеђивања невољне воље показане у том случају.
То је било потпуно нелегитимно и нелегално!
Зато ћемо ми да у петак идемо у Народну Скупштину. Тада ће на дневном реду бити информација о томе и предлог шта треба чинити.
Предлажемо да се повуче сагласност која је раније дата. Парламент може да је повуче и ми ћемо је повући.
То је изазвало највише галаме у свету. Кажу – Додик формира своју војску. А, заборављају да је та војска била све до 2006. Дакле, постојала је, била је организована и била је буџетска ставка.
Ми од Оружаних снага БиХ немамо ништа. У њих Срби не иду. Хрватима за попуњавање своје квоте фали 40 одсто. Муслимани сад хоће да они попуне те квоте, по принципу да је важан војник.
Странци дају донације, а највећа буџетска ставку је – одржавање војске. То је 370 милиона. А реално гледано, то није никаква војска већ карикатура, камуфлажа од војске, која више служи да би НАТО команданти долазили у Босну и причали како су направили мултиетничку војску.
А она нема никакве војне перформансе у смислу онога што ми традиционално подразумевамо под речју војска.
Она је, дакле, велики потрошач и то нам је додатни разлог што идемо на укидање сагласности. У пројектовању ОС – а ми смо то прочитали – каже се да се морају смањити трошкови за војску. А трошкови су се битно повећали.
Када је реч о попуњавању ОС, Срби н попуњавају око 25 одсто. И, ми смо тражили да се број смањи – да не би дошло до „упадања“ других у ту непопуњену квоту. Јер, шта ако дође нека друга гарнитура у РС која ће то допустити.
Ако се овако настави, за десет година ћете имати састав од 80 одсто Бошњака муслимана у војсци. Видели сте, Уставни суд је рекао да су дозвољене – не браде, него – верске браде! Шта ће из тога изаћи –видећемо. Ја мислим да ће то само додатно ослабити поверење.
Оно што ми радимо је да повлачимо сагласност и доносимо одлуку да у наредних шест месеци од те одлуке у петак, парламент припреми нормативно уређење те области и да понудимо неколико ствари. Из практичних, политичких разлога, ми ћемо прво понудити да се преполови оружани састав БиХ и даћемо за то рок.
Ако на то не буде спремности, већ је написан нови закон о Војсци РС и нови закон о демилитаризацији РС.
О томе треба одлучивати са људима који имају стратешке способности о томе шта одлучивати.
У западном свету сматрају да будимо неке авети прошлости, а то није тачно. Лажу!
Зато и праве ове сесије широм света. А могли сте да видите и наступ генералног секретара НАТО, који би требало да о много чему буде информисан, а не да се фрљоца политичким флоскулама на седници Генералног већа НАТО у Риги.
Причао је причу која се чује на сваком киоску у Сарајеву: да је Милорад Додик тај који својом реториком…
А термин `реторика` је постао најопасније оружје на свету, колико видим.
Кад немају шта друго, кад већ двадесет година причају причу о корупцији и отварају судске процесе, па ништа није било – онда сервирају ту мантру (о реторици). И сервирају нам неке покрете, као „правду за Давида“, само да би урушили снагу РС.
Е, кад све то није довољно, сад је – реторика. И сад ја треба да, као добар ђак, пре него што било шта кажем, размишљам да ли ће то неко сматрати лошом реториком.
Можда је и ово што данас говорим – лоша реторика. Али, ја у сваком случају мислим да треба да повучемо сагласност и да оставимо рок од шест месеци да се то регулише. И, то ће бити занимљив период.
Ми се сигурно не можемо вратити на старо. Ма како то изгледало. Јер, ова генерација политичара на власти око мене је веома одлучна да ово спроведе. На жалост, опозиција није на том фону.
Нисам дошао овде да причам о опозицији, али, волео бих да су унутра, и покушаћу да се врате – мада они сваку понуду са моје стране узму на лош начин.
Ништа не нудим, али сам упамтио како је Ескобар славодобитно на конгресном саслушању рекао да је управо успео да разбије јединствени фронт одбране Српске тако што је опозиција остала на његовој страни. И, они то ревносно показују.
Било би нам лакше и боље, и било би лакше спроводљиво – да су сви унутра.
Ово је тренутак када сви морају да буду унутра, без обзира чији је ово предлог био.
Друга тема је Високи тужилачки савет на који је дата сагласност која никада није испуњена. И она се повлачи по истом принципу као и за војску.
Трећа тема је везана за индиректне порезе. Повлачи се сагласност која је раније дата а није испуњена.
За све три области, Народна скупштина је дала неку сагласност и сматрали смо да је прво морамо повући да би онда креирали неку нову ситуацију. И, то чинимо.
Четврта тачка: побројане су све одлуке и надлежности које су мењане у БиХ, а њих има 140.
У тој информацији се „дешава“ исто – поништавају се сви закони и њихово деловање на простору РС док Влада не уреди формално-правно те односе.
Оно што ме радује је уверење наших људи који одлучују о свему овоме и који – не посустају!
Ових месец и по дана, од када се закувала ова велика прича – Ескобар је телефоном из Вашингтона звао људе и убеђивао их да одустану од овога. Нисам ја био са њима, него су ме после о томе обавештавали. Нису пропустили прилику да позову свакога за кога су мислили да је важан у РС и вршили су на њега притисак. Кад сам то после преслушао – то није била груба претња, него: „ми рачунамо да сте ви тај; ви бисте могли да то урадите; па, ми бисмо то веома ценили; па, ако то урадите ми би били спремни да са вама нешто радимо“…
Све су то старе методе. Готово нико од њих није дао своју сагласност, што говори да су људи свесни ситуације.
Ми ћемо врло брзо доћи у ситуацију у којој ћемо морати да се суштински односимо према новим решењима.
Кад сам (први пут) био председник Владе, порези су сви наплаћивани у РС. Имао сам ставку, само су то тражили странци – да прво у извршењу буде ставка „финансирање заједничких институција“. Сматрао сам да то није проблем. Ставили смо то као приоритет. То је било 2001. године.
Када су кренули са масовним преносом, између 2001 и 2005 – тада су отишле војска, индиректни порези, судско и тужилачко веће, обавештајна служба која је сада према Српској непријатељска служба.
Они у својим операцијама искључиво прате нас – Републику Српску. Не раде ништа друго. А то хоће да упакују у причу о антиуставном деловању.
Ово што ја радим данас овде је по њима антиуставно деловање и ја треба да идем на суд због тога. А ја браним Устав!
Није непознато да смо имали јединствену службу наплате – и, све је функционисало. Није било проблема. А онда су дошли стручњаци са запада и рекли да мора бити јединствена служба, све у функцији обједињавања неке БиХ.
Можда је то била нека племенита намера у почетку, али шта се дешава после 20 година када то уопште не може?
БиХ је данас подељеније друштво него у првим годинама после рата. Тада је било неког ентузијазма да се нешто склопи и да се каже – ајде да видимо, имате Републику Српску, па да се нађемо да нешто радимо. Сад немате ни то.
Сад постоји незадовољство муслимана који су хтели да направе државу без Хрвата и без Срба. За себе. Они не одустају од тога. Они су направили имагинацију за себе. Они су највећи противник свима другима да прихвате било какву БиХ.
Није само прича о отимању надлежности и скрнављењу Републике Српске, већ се ушло у озбиљне фалсификате, као што је онај око пописа из 2013. године.
Тражили су да се уради попис без националног одређења – да се не можеш изјаснити да си Србин. Онда би после тога ишла прича да у БиХ има 3,5 милиона Босанаца. Не би било ни Срба, ни Хрвата ни никог, само Босанаца.
Тај фалсификат ј већ урађен. Нека провери ко хоће: по пописним листама – 71 лице (муслимани) било је пријављено да живи у ОХР – тамо где је данас ОХР, на тој адреси! Да не говорим о ономе кад су локални избори, па се из Сарајева пријављују у Сребреници 6 месеци пред изборе, а чим прођу избори – опет се врате.
Историја иза нас је пуна таквих фалсификата.
Устав, онако како је међународно верификован, најбоља је одбрана БиХ. Они који то неће, они урушавају поредак. А ја мислим да је направљена озбиљна историјска грешка што је БиХ очувана као јединствена територија и јединствена земља, јер она напросто не функционише. То не функционише ни код оних који су током сукоба били на важним местима, на свим странама, па до оних политичара који су се променили, а нису били само у току рата.
Ја памтим то време. Био сам посланик на првој седници Народне скупштине у октобру 1991. Био сам и 9. јануара, када смо доносили одлуке. И 12. маја 1992. када смо донели одлуку о формирању Војске Српске. Све то знам.
Негде неки појединац излети од Срба и одлети на неку другу страну, изгуби се, сад се ни не сећамо како су се звали, али су нам направили озбиљне штете у неким стварима.
Ово што радимо објаснио сам и неким другима.
Имали смо веома интензивну политичку активност ја и председница Цвијановић. Били смо на многим адресама у свету, не бих сада о томе појединачно говорио, али оно што вама могу рећи јесте да нас сада странци слушају. Пре неколико година нико није хтео да чује ништа. Ништа! Ви говорите, а они стално исто. А сада слушају. Сви. Чак и они западњаци који на крају састанка кажу исто што и на почетку. Кажу своје, али су бар чули шта смо рекли.
Сутра имам поново састанак. Данас и сутра у Сарајеву заседа неки Савет за имплементацију мира, нека неформална група земаља која је себи приграбила право да нешто одлучује о томе шта је у БиХ. И, они сваких шест месеци доносе неки свој коминике.
Од 2008, нисам прочитао ни један њихов коминике, нити ме занима шта они тамо пишу.
То је само да покупе дневнице. Не знам је ли пада сада снег у Сарајеву, али њима је то нешто егзотично и романтично. Што би они слушали Додика који им нешто стално прави проблем. Они чују оне који они хоће и одоше.
Тако нам стално раде, као да смо ми неки дебили који нису достојни ни да се чује неки проблем. Они већ годинама у свом затвореном кругу нешто одлучују. Али, разлика је у томе што се у тој структури изузима Русија.
И код коминикеа, и код одлучивања.
По принципу организовања тог тела, оно не постоји ако нема консензуса, а они кажу – ево имамо консензус без Руса. Тако ће догурати до две–три земље које би остале у томе…
Има много опасности. Једна од њих је нова прерасподела света.
Свет није као пре 15 година. Одмах да се разумемо, нас нико не охрабрује на ово. Ми мислимо да ако ово пропустимо, за 5 година нећемо имати чиме да се бавимо. Ни за три! Апсолутно нећемо имати чиме да се бавимо! Мораћемо за ону зграду Владе у Бањалуци да тражимо неку мултинационалну компанију да јој је издамо.
Чиме ћемо се бавити?
То је нешто што се мора зауставити. И, хвала вама овде што доприносите објашњавању ситуације. Ова ситуација не изискује сукоб, него је чисти политички потез.
Нама кажу да то води у рат. Који? Никаквог наоружања нема нити имамо нити идемо у рат. РС неће ратовати ни ако буде нападнута, како год то ко разумео, јер је једина њена шанса да се политички одбрани.
Ми не планирамо сукоб ни рат. Нити то желимо. То није нама корисно. А није ни другима.
Али, они који немају другу идеју шта да се ради, они имају само идеју рата. Та врста приче стално долази из Сарајева.
Протеклих месец дана нам је омогућило да смиримо наелектрисану ратну атмосферу. Било је само питање кад ће- а неће, нигде ништа нема.
Морамо да станемо и да рашчистимо – нама је примарна РС, права српског народа, Дејтонски споразум.
Боримо се против низа тема. Многе ствари људима нису јасне.
Следећи ваш скуп би могао бити на тему конститутивности народа. Општа је акција да се укине конститутивност и да се пребаци на индивидуалност. А то онда мења све, јер су нека права и одлучивање у БиХ везани искључиво за конститутивност народа. Искључиво!
Они су схватили да тешко управљају конститутивним народима, али да могу са појединцима да управљају како хоће. Тај либерални приступ, бар што се мене тиче, у кризи је, а они покушавају да га иновирају и спасу свет, али он је апсолутно непримењив на наш начин одлучивања о животу.
Оно што смо ми рекли – кад је кренула фамозна прича Сејдић-Финци – јесте да РС мора да остане на принципу непосредног избора члана Председништва. Ако дозволимо да га бира Парламент БиХ, то значи да сви бирају Србина – и муслимани и Хрвати и Срби. Како ћете онда доћи до човека који ће то адекватно да брани?
Нама је најважнија ствар да сачувамо непосредни избор (српског члана Председништва) на нивоу РС. Пошто национални префикс, како кажу, вређа националне мањине, онда смо понудили формулацију “један из РС“.
Рекао сам да рачунам да ће то бити Србин, или нека га Срби изаберу па макар био и Еским, али да се зна да га бира РС.
Са тим смо се мучили 12 година и још није готово. Моделирали смо свој приступ. Спремни смо да кажемо: РС бира Србина и остале (за члана Председништва БиХ), али остаће реч „Србин“ и нећемо га брисати из Устава БиХ.
То је резултат њихових настојања да се све елиминише. Мислим да је то добро решење и са тиме иду и Хрвати: Федерација бира Хрвата и остале у име хрватског народа.
Ево, нека се кандидују. Нико ни мени не може гарантовати да ћу проћи на изборима. Увек се борим.
Дакле, много је акумулираних проблема.
Сада нам шаљу силне изасланике. У четвртак долази министарка из британске владе. Министарка за прекоморски развој. У најави је и да долази неки британски изасланик.
Пре неки дан сам у шали рекао – пошто нама разни именују своје специјалне изасланике – да ћу и ја изабрати нашег изасланика за Велику Британију.
Тај што стиже (Пич) командовао је НАТО операцијама против нас у РС и после тога и у Србији. Бомбардовао је српски народ! Командовао тиме! Да бар неког морала имају у свему томе!
Али, они то уздижу на највиши морални пиједестал. Прво нас је бомбардовао, а сада је скинуо одело генерала и долази у свом цивилном оделу да ми просипа причу о демократији. Наравно да то не иде.
Научио сам нешто дуго се бавећи политиком: кад видите да са неким не можете ништа, прво што треба да урадите јесте да се у првој секунди закачите, завадите се на мртво име и нема више разговора. Довиђења! И, онда си слободан!
А не оно: добро си дошао, а није. Како да буде добродошао? Није!
Не можемо ми више веровати њима. Морамо редефинисати наше циљеве, наше ставове и поставити их веома високо.
Не смемо дозволити да скрнаве Дејтонски споразум. Морамо га очувати у свему ономе што је базично и рећи – та Босна може. Да су је хтели, могли су је једино направити – да су поштовали Устав. Пошто нису, нека сносе последице. Што бисмо ми сносили последице?
Дакле, да ли је ово игра немоћи или моћи, то нико не може да гарантује, али је сигурно да сте немоћни ако ништа не чините. А можда ћете и моћи нешто моћно да повучете, ако сте нешто покушали.
Могу дуго да вам причам о састанцима који никуда не воде.
У Сарајеву се помакло само нешто што су странци издејствовали притисцима и уценама. Ни једна одлука се тамо није донела вољом свих. То је немогуће.
Ово је немогућа држава.
Ни сам не знам што водимо рачуна и не кажемо да је она давно пропала и да је једино решење – зна се шта. Разиђите се уз гаранцију да ћете бити добри и мирни, комшије.
Кад је кренула еуфорија из свих светских центара, тачно се видело како су се пробудили фосили. Онај Сервер,Бугарски, ратни репортери из оног времена који су сад можда и пензионисани, али су повучени да поново о нама пишу истим стереотипом.
Кад је узаврела прича, рекао сам, а Ескобар је ту седео: Ескобар треба фино да каже – ко год подигне пушку, Америка ће слати ракете по глави становника. Изволи, хајде, јер мени не треба пушка. Ја нећу ратовати, али борићу се политички за оно што је моје право. Где је ту карактер ако одустанем?!
Ако ме је нешто потрошило у биолошком животу, то је стално гледање неправде према нама, то морање да се стално нешто прогута и да се негде склониш, јер од силе која је навалила ниси могао да ништа друго урадиш. Али оно што ме је вечито држало у животу је уверење да ће доћи тренутак да ћемо моћи да поравнамо неке ствари.
Мислим да је сад тај тренутак.
Приредила: Диана Милошевић
Додај коментар