Цицовић: Враћање изворног Дејтона је највиши ниво народног и државног интереса

• «На почетку сваког разматрања стања у Босни и Херцеговини важно подсјетити на чињеницу да је БиХ државна заједница настала у Дејтону и да до потписивања Дејтонског мировног споразума није било никакве државе Босне и Херцеговине у садашњим оквирима, јер је до Дејтона то била територија настала разбијањем СФР Југославије»
• «Такође је важно подсјетити да Босна и Херцеговина нема уставноправни континуитет, јер је Устав БиХ дио међународног правног документа, а не производ политичког и институционалног договарња, усаглашавања и проглашења у органима БиХ“   
• «Јединство српских политичких субјеката сада је никад прече, тј. ниједна странка не би требало да своје политичко позиционирање гради на питању повратка дејтонских надлежности Републике Српске»

Млађен ЦИЦОВИЋ, шеф Представништва Републике Српске у Србији

ПОШТОВАНИ господине Додик, српски члану Предсједништва БиХ, поштовани учесници трибине и гости, поштовани гледаоци који ову трибину пратите у директном преносу преко јутјуб канала Удружења новинара Србије,

поздрављам вас у име Представништва Републике Српске у Србији и два информативно-политичка портала „Све о Српскоj“ и „Факти“ који су уз подршку Представништва организовали ову трибину на тему „Република Српска – враћање отетих уставних надлежности“.

Мислим да је на почетку сваког разматрања стања у Босни и Херцеговини важно подсјетити на чињеницу да је БиХ државна заједница настала у Дејтону и да до потписивања Дејтонског мировног споразума није било никакве државе Босне и Херцеговине у садашњим оквирима, јер је до Дејтона то била територија настала разбијањем СФР Југославије.

Такође је важно подсјетити да Босна и Херцеговина нема уставноправни континуитет, јер је Устав БиХ дио међународног правног документа, а не производ политичког и институционалног договарња, усаглашавања и проглашења у органима БиХ.   

Уставом БиХ тј. Анексом 4. Дејтонског споразума је, поред закљученог мира, одређено и друштвено уређење БиХ као децентрализоване државе, са великим овлашћењима и надлежностима ентитета, Републике Српске и Федерације БиХ, и веома ограниченим овлашћењима и надлежности државне заједнице БиХ, а то су: спољна политика, спољно–трговинска, царинска и монетарна политика, финансијска политика институција БиХ и финансирање међународних обавеза БиХ, имиграциона и политика у вези са избјеглицама и пружањем азилa и њихова регулатива… као и односи са Интерполом и слично.

Уз ово, важно је нагласити да су на нивоу БиХ установљене 5+2 институције: Парламентарна скупштина са два дома: Домом народâ и Представничким домом, затим Предсједништво БиХ, Уставни суд, Савјет за људска права и Централна банка БиХ, као и два помоћна тијела Предсједништва БиХ: Савјет министара и Стални комитет за војна питања.Савјет министара, дакле, није Влада БиХ, него само помоћно тијело Предсједништва БиХ.

Поред прецизно дефинисаних надлежности институција Босне и Херцеговине и чињенице да је уставно уређење БиХ утврђено Анексом 4. Дејтонског споразума, који као међународни уговор подлијеже одредбама Бечке конвенције о праву међународних уговора и као такав се може мијењати само анексима које споразумно закључују стране потписнице, а Република Српска је страна потписница свих 11 анекса Дејтонског споразума, па и Анекса 4 – Устава БиХ, ненадлежни органи су у протеклих 26 година својим одлукама мијењали уставну структуру БиХ преносећи надлежности са Републике Српске на ниво БиХ.

То је чињено одлукама високог представника, одлукама Уставног суда и Парламентарне скупштине БиХ, доношењем подзаконских аката Савјета министара и других органа на нивоу БиХ без изричите надлежност БиХ, условљавањем од стране међународних организација и органа Европске уније и све то у супротности са Уставом БиХ – Анексом 4. Дејтонског споразума.

Посебну улогу у овом правном насиљу имали су ОХР и Високи представник за БиХ, који није институција уставноправног карактера, односно његов положај и надлежност нису регулисани Уставом Босне и Херцеговине, а он је фактички вршио законодавну власт у БиХ.

Високи представник се тако понашао и поред чињенице да је на основу права из члана II Анекса 10 Дејтона задужен само да надгледа спровођење мирног рјешења и координира активности цивилних организација и агенција, а он је радио сасвим супротно, све и увијек на штету Републике Српске, а то увијек значи и на штету цијеле БиХ.

Ништа мању улогу у правном насиљу није имао ни Уставни суд БиХ, који умјесто да штитити Устав и одређује шта у држави јесте, а шта није у складу са Уставом, упорно својим одлукама без сагласности представника српског народа ради на рушењу Устава што је у суштини и рушење Босне и Херцеговине.

Тешко је, тачније, немогуће очекивати да овако нефункционална Босна и Херцеговина, у којој се не поштује Устав, у којој је потпуно урушена њена уставна структура, са ОХР-ом и високим представником као класичним протектором, може да напредује у погледу демократског, политичког и економског развоја, тако да је инцијатива Републике Српске за враћање отетих  уставних надлежности и повратак изворном Дејтонском споразуму једини пут ка успостављању владавине права и унутрашњег дијалога као основа за опстанак Босне и Херцеговине и будућност Републике Српске у таквој Босни и Херцеговини.

Будућност Босне и Херцеговине и за Србе, и за Бошњаке и за Хрвате могућа је само у доследној примјени Дејтонског споразума и његовог Анекса 4. – Устава БиХ.

Што се тиче Републике Српске, која жели  Босну и Херцеговину састављену од два ентитета – Републике Српске и Федерације БиХ, која жели Босну и Херцеговину мира и сарадње, равноправности и слободе, а то је могуће само повратком на изворни, по слову Дејтонски споразум, рекао бих да јој је јединство српских политичких субјеката: никад прече, тј. ниједна странка не би требало да своје политичко позиционирање гради на питању повратка дејтонских надлежности Републике Српске.

Важно је да је Србија јака и стабилна, једнако је важно свесрпско јединство, јер овај посао је највиши ниво народног и државног интереса, и само јединствени и сабрани можемо сачувати Републику Српску.

Дозволите ми, на крају, да у име организатора трибине замолим господина Милорада Додика, српског члана Предсједништва БиХ, чија су храброст и истрајност, уз савршене лидерске способности довели, прво до стварања услова у којима је постало могуће то предложити, а потом и мобилисати српску политичку и народну снагу да истрају у намјери враћања одузетих надлежности Републике Српске, да нам се овим поводом обрати.

 Господине Додик, изволите.