- Док је Република Српска покретала иницијативе у оквиру Дејтонског споразума, на питању потребе да муслимани имају своју војску, препознатљиву по бради и шалварама, хиџабима и радикалном Исламу, радио је и Бакир Изетбеговић, погледа окренутог наслијеђу свога бабе Алије и практичном, по злу познатом, политичком радикализму Муслиманске браће
- Бакир Изетбеговић је од Уставног суда БиХ затражио да муслиманима заштити на вјери засновано а одузето право да пуштају браде и у Оружаним снагама БиХ – као што су је слободно пуштали ратујући за ИСИЛ у Сирији и Авганистану
- Ибн Тејмиј спомиње да се разликовање у вањској форми тражи само у околностима доминације ислама, у супротном – разликовање од немуслимана није обавеза. Зато је право питање: шта ради и зашто Бакир Изетбеговић кад доводи у питање однос Бошњака према комшијама, заједничкој држави и њеним институцијама? Он не жели да Бошњаци изгледају као народи Балкана, него као Талибани, муџахедини и вехабије
- Само, бити другачији у БиХ и поистовјетити се са Блиским истоком и Муслиманском браћом – чини се да није баш мудар избор
Аутор: Џевад ГАЛИЈАШЕВИЋ, „Печат“
КАДА је Милорад Додик најавио покретање политичког процеса напуштања концепта заједничке одбране у БиХ, мало ко је могао повјеровати у могућност да тај процес буде завршен распуштањем заједничких Оружаних снага БиХ. Тим прије, јер су са политичког, углавном антисрпског запада, хорски и агресивно поручивали да они неће дозволити, да се у складу са Дејтоинским споразумом, поново формира Војска Републике Српске.
Посебно значајна порука дошла је са врха НАТО пакта, од стране Генералног секретара Јенса Столтенберга лично.
Није било пријатно слушати пријетеће поруке упућене на адресу мање од милион ненаоружаних Срба у Републици Српској, јер пријетње долазе од војне алијансе, која се потврдила као највећи глобални убица у људској историји.
Упркос изјави команданта ЕУФОРа и мировне операције „Алтеа“, да Устав БиХ не познаје заједничку војску, ипак се чинило, да је та бескорисна и скупа заједничка војска, политички одбрањена, отвореном претњом силом.
Бакирова апелација
Док је Република Српска покретала иницијативе у оквиру Дејтонског споразума, на питању потребе да муслимани имају своју војску, препознатљиву по бради и шалварама, хиџабима и радикалном Исламу, радио је и Бакир Изетбеговић, погледа окренутог наслијеђу свога бабе Алије и практичном, по злу познатом, политичком радикализму Муслиманске браће.
Тако је у тајности, без велике помпе, поднио апелацију Уставном суду, са захтијевом да се ван снаге стави одредба Правилника оружаних снага, која регулише улогу муџахедина, вехабија и њихове славне браде у Оружаним снагама.
Бакир Изетбеговић је од суда затражио да муслиманима заштити њихово, на вјери засновано а одузето право да пуштају браде и у Оружаним снагама, као што су је слободно пуштали ратујући за ИСИЛ у Сирији и Авганистану.
Бакира, Устав БиХ није занимао јер нове уставне норме исписивале су, врло успјешно, кадије Уставног суда БиХ стари провјерени муслимани и грађани: Ангелика Нусбергер из Њемачке, Хелен Келер из Швицарске и Леди Бианку из Албаније.
Остварујући кључну сарадњу са бившим генералним секретарима СДА, муслиманима без браде: Мирсадом Ћеманом и Суадом Палаврићем, минимизирајући улога Срба и Хрвата у овом неразумном и непотребном суду, славне западне кадије су вјешто прегласавали.
Очито, Миодраг Симовић, Златко М. Кнежевић, Мато Тадић и Валерија Галић, нису баш дорасли задатку арбитрирања у шеријатским споровима о којима муслимани имају подијељен став и показују неспремност за исписивање нових уставних рјешења, који БиХ граде као државу једног народа и једне вјере.
У начелу, сви конфесионални политички системи се заснивају на једној религији и функционални су када им држава гарантује вјерска овлаштења. Ови системи су репресивни према вјерским разликама, негирају њихово постојање и забрањују њихово практиковање.
Тај приступ је данас доминантан у исламским земљама због одсуства традиције и праксе одвојености јавне власти од религије.
Формално-правна ситуација није нужно једини показатељ правог степена вјерског угњетавања и у великој мјери зависи од политичких и друштвених фактора.
Када нема одвојености вјерских од државних прописа, не постоји ни простор за вјерску различитост и коегзистенциу па политички ислам, исламизам и исламисти – присвајају за себе право позивања на државу и Куран, оправдавајући актуелни политички и вјерски терор.
У стварности, иако терор радикалних муслимана, почиње као вјерски проблем он касније постаје безбједносна и цивилизацијска трагедија.
Шеријатска пресуда Уставног суда БиХ
Све је постало јасније када је Уставни суд БиХ, у предмету број У 9/21,на пленарној сједници, донио коначну и обавезујућу одлуку о допустивости и меритуму, везану за ношење браде од стране војника у Оружаним снагама БиХ. Уставни суд је тако одлучио да подржи захтјев апеланта Бакира Изетбеговића, којим је он затражио оцјену уставности члана 12. ст. (2) и (4) Правила службе Оружаних снага Босне и Херцеговине у односу на питање забране ношења браде војницима Оружаних снага БиХ док су у служби и у униформи.
Машалах!
Том идиотском, антиевропском и антисламском пресудом, Уставни суд се умјешао у вјерске спорове међу муслиманима, заступајући плитко тумачење да је ношење браде за муслимане исламска обавеза и право, те да они који не носе браду, у ствари и нису муслимани.
Ова пресуда имплицира да ни Ердоган није, баш прави муслиман, као што то нису ни многи вјерски лидери у тзв. Исламским земљама па ни вјерски великодостојници БиХ и већина вјерника, која сваког петка, на џума намазу, пркосно показује своје лице лажних вјерника – без браде.
Угледни професор Уставног права из Сарајева др Касим Трнка, одлуку уставног суда је назвао штетном.
Ваљда зато што нема ни у цјелој Европи а ни НАТО савезу, коме Бошњаци стреме, неких брадатих војника.
То тзв. вјерско право и слобода није „фарз“ и засновано је на другом темељу Ислама: Сунету и хадисима.
Ако се искључе сви слаби и неприхватљиви хадиси, видјет ће се да та предања с императивима о пуштању браде, темеље само на једном хадису, са више различитих верзија.
Хадис се преноси од Ибн Омера, а у њему стоји: „Супротно поступајте идолопоклоницима (у другој верзији „ватропоклоницима“) – пуштајте браде, а скраћујте бркове“ (муттефекун алејх).
У још једној верзији додаје се: „Уклањајте сједоћу (брада) и не опонашајте жидове и кршћане.“ (Ахмед и Тирмизи)
Научна дисциплина, која се бави овим питањем, усулул-фикх каже: „Разлог због којег је настао пропис, дефинише постојање или непостојање тог прописа.“
Ако Законодавац изрекне неки пропис с појашњењем разлога, онда ће престанак постојања разлога значити престанак важења и самог прописа.
Из цитираних предаја очито је да став о пуштању и бојењу браде, скраћивању бркова или ношењу шалвара – да би се муслимани разликовали од немуслимана.
Пријатељ Мухамеда а.с. други „правовјерни халифа“, Омер Хатаб р.а., имао је, супротно препоруци, дуге бркове као и Имам Малик б. Енес.
Постоји више од четрдесет хадиса који наређују разликовање муслимана од немуслимана у различитим околностима и поступцима. Ниједан од тих поступака код признатих учењака, није издвојен као строга обавеза, осим што су неки неосновано издвојили пуштање браде.
Ибн Тејмиј спомиње да се разликовање у вањској форми тражи само у околностима доминације ислама, у супротном – разликовање од немуслимана није обавеза.
Право питање је: шта то ради и зашто Бакир Изетбеговић кад доводи у питање однос Бошњака према комшијама, заједничкој држави и њеним институцијама?
Он набацује „жуте траке“ на руке Бошњака, како у Европи и на Балкану, не би изгледали као Европљани и народи Балкана, него као Талибани, муџахедини и вехабије.
Бити другачији у БиХ и поистовјетити се са Блиским истоком и Муслиманском браћом, чини се, није баш мудар избор.
Додај коментар