- Успостављена је осовина ОХР – Уставни суд БиХ, којом је омогућено да нам високи представник на противправан начин најприје наметне тзв. закон, а онда Уставни суд БиХ каже да високи представник на то наводно има право. Педи Ешдаун 6. октобра 2002. године наметнуо своје тзв. амандмане на Устав Републике Српске. А онда, када је Уставном суду Републике Српске поднесена иницијатива да се ти и други тзв. амандмани Педија Ешдауна пониште, тај суд је рјешењем број У-45/20 од 26. маја 2021. одбацио иницијативу, лаконски навевши да наводно нема надлежност да одлучује о сагласности одлука високог представника са Уставом Републике Српске
- То изазива сумњу да ће се слићно поставити и поводом одлука посебне сједнице Народне скупштине РС која је била посвећена враћању отетих уставних надлежности Српске. Зато би Савјет за заштиту уставног поретка Републике Српске, а и Сенат Републике Српске, требало да засједају и да се барем огласе овим поводом. Неко од треба барем да скрене пажњу на ове девијације
- Крајње је вријеме да се онемогући да оловка, перо и судијска тога лицемјерно и противправно одраде оно што против Републике Српске није могла да учини ни армија Алијиних војника
Аутор: Милан БЛАГОЈЕВИЋ
ОНО о чему сада почињем да пишем, онолико колико може стати у невелики новински текст, захтијева да прије тога добро удахнем и смирим своју душу, како бих и дух који обитава у њој, а тиме и ум у том духу, смирио и припремио да пише sine ira – без гњева о ономе што слиједи.
Рекох ово не без разлога, јер дејтонска БиХ није само примјер апокалипсе државе, испуњене злоупотребама овлашћења високог представника, његовим лажима и преварама, једном ријечју криминалом какав никада до сада није забиљежен у људској историји, већ је она, што се мало зна, и земља у којој оно што током рата од 1992. до 1995. године против Републике Српске нису могле да учине ни пушке, ни топови, а ни НАТО авиони, противправно одрађује неколицина правника заодјенутих судијским тогама.
Успостављена је, знају то сада сви, осовина ОХР – Уставни суд БиХ, којом је омогућено да нам високи представник на противправан начин најприје наметне тзв. закон, а онда Уставни суд БиХ каже да високи представник на то наводно има право.
На тај начин је, није згорег то поновити, Уставни суд БиХ поступио након што је 13. јануара 2000. године Волфганг Петрич на криминалан начин наметнуо свој закон о државној граничној служби БиХ, баш као што је на исти такав начин наметнуо и законе о Суду БиХ и Тужилаштву БиХ.
Дакле, појединац наметне своју (само)вољу, назове је законом, оснује ни мање ни више до (квази)државне органе, а онда они правници у тогама из Уставног суда БиХ само напишу да је Петрич правећи тај орган наводно дјеловао као власт БиХ и да се одлука Петрича мора сматрати законом.
И све то, да хипокризија судија буде већа (ако од тога има већег лицемјерства), САД, Велика Британија и ЕУ називају „позитивним реформама у БиХ“.
Такав лоповлук никада и нигдје још није учињен у свијету. Само овдје код нас, и то против нас, а нарочито против Републике Српске, јер су њој по претходно објашњеном лоповском шаблону отимане бројне њене уставне надлежности и њена државна имовина.
Али, мало се зна да се она неколицина правника не своди само на судије у Уставном суду БиХ, већ и на судије овдашњих редовних судова (основних, окружних, кантоналних и врховних), јер сви они, без изузетка, беспоговорно извршавају све што нареди ОХР, иако веома добро знају да ОХР нема право да то чини. Том правничком ешалону припадају и судије Уставног суда Републике Српске.
Да бисте разумјели шта ради тај суд, навешћу као један у низу примјера да је Педи Ешдаун 6. октобра 2002. године наметнуо своје тзв. амандмане на Устав Републике Српске (тзв. амандмани XCIX дo CIII). А онда, када је Уставном суду Републике Српске поднесена иницијатива да се ти и други тзв. амандмани Педија Ешдауна пониште, тај суд је рјешењем број У-45/20 од 26. маја 2021. одбацио иницијативу, лаконски навевши да наводно нема надлежност да одлучује о сагласности одлука високог представника са Уставом Републике Српске.
И даље од тога тај суд није отишао, заборавивши на своју уставну задаћу да штити тај устав од било чијег напада. Јер, тим уставом је прописано (Амандманом XXXII којим је замијењен члан 68. Устава) да Република Српска уређује и обезбјеђује свој не само територијални интегритет, већ прије свега свој интегритет.
А интегритет је, казано једноставним језиком, уставни систем и поредак Републике Српске прописан њеним Уставом. Стога је дио тог интегритета и то ко може доносити и мијењати тај устав. То је, наравно, само орган Републике Српске одређен тим уставом, а никако ОХР јер ОХР није орган Српске нити БиХ.
Стога, када Устав Српске прописује да Српска не само уређује, него и обезбјеђује свој интегритет, онда је њен Уставни суд једино позван да обезбиједи да сви акти буду у складу са тим уставом, а ако нису, или ако су под називом амандмана наметнути од приватног лица које нема овлашћење за то, онда Уставни суд Републике Српске мора да их поништи и тиме испуни своју уставну задаћу обезбјеђивања интегритета Републике Српске.
Тако, дакле, неколицина правника из овог суда одрађује посао за високог представника, јер су му на наведени начин јасно послале поруку да он може и даље, дакле и сада ако хоће, да намеће своје акте и да њима напада интегритет Републике Српске, а они неће бити надлежни да бране тај интегритет. Чак и ако то уради Кристијан Шмит, самозвани „високи представник“.
У том правцу Уставни суд Републике Српске је наставио и крајем 2021. године. Наиме, 13. децембра ове године Вијеће тог суда за заштиту виталног интереса је у предмету УВ-4/21 одлучивало о захтјеву Клуба делегата бошњачког народа у Вијећу народа Републике Српске за утврђивање повреде виталног националног интереса бошњачког народа у Закону о лијековима и медицинским средствима Републике Српске, који је Народна скупштина Републике Српске изгласала на двадесет другој посебној сједници одржаној 20. октобра 2021. године.
Тај захтјев, како стоји у саопштењу Вијећа за заштиту виталног интереса, „није прихватљив с обзиром на то да се наводима из образложења одлуке о покретању поступка заштите виталног националног интереса указује на повреду уставних вриједности гарантованих Уставом Босне и Херцеговине“, па је због тога „Вијеће оцијенило да у конкретном случају образложење Одлуке о покретању заштите виталног националног интереса не садржи разлоге који се могу довести у везу са релевантним одредбама Устава Републике Српске о заштити виталних националних интереса конститутивних народа“.
Преведено на српски језик, судије Уставног суда Републике Српске опет избјегавају да одлуче о ономе за шта су само они надлежни, као што су урадили и у мају ове године када је било одлучивање о ОХР-овим тзв. амандманима на Устав Републике Српске.
Једина разлика између одлуке у мају и ове из децембра 2021. године је у томе што они овај пут пред собом имају захтјев Клуба делегата бошњачког народа у Вијећу народа Републике Српске, који је јасно насловљен као захтјев за утврђивање повреде виталног националног интереса бошњачког народа.
Такав наслов толико очигледно садржи и тврдњу да је Законом о лијековима и медицинским средствима Републике Српске наводно повријеђен витални национални интерес Бошњака, па је због тога Вијеће за заштиту виталног интереса при Уставном суду Републике Српске било дужно да одлучи да ли је та твдња правно основана или не, и то по мјери одговарајућих правних норми о виталном интересу које прописује Устав Републике Српске.
Витални национални интерес је саставни дио Устава Републике Српске, његова правна норма. Управо зато је Уставни суд Републике Српске имао дужност да одлучи да ли је та норма Устава Републике Српске повријеђена.
А није повријеђена ниједна норма из Устава Републике Српске, па ни оне о виталном националном интересу. Јер тај закон једнако важи за све, без обзира на вјеру и нацију и никога не дискриминише по тим или било којим другим основима.
Међутим, умјесто да одлуче о томе, то јест да наведеним законом није повријеђена ниједна одредба Устава Републике Српске, они пребацују лоптицу на терен Устава БиХ и поново нам бацају прашину у очи, као у мају ове године.
Господо судије из Уставног суда Републике Српске, пустите ви Устав БиХ и немојте, да бисте га збацили са себе, терет вашег посла пребацивати на Устав БиХ, односно на Уставни суд БиХ.
Јер ви сте пред собом имали више него јасно насловљен предметни захтјев, којим су његови подносиоци тврдили да је наводно повријеђен витални интерес прописан Уставом Републике Српске када је Народна скупштина Републике Српске у октобру ове године донијела Закон о лијековима и медицинским средствима Републике Српске. Једноставније речено, у наслову захтјева је јасно затражено од вас да одлучите да ли је тим законом повријеђена норма о виталном интересу, прописана Уставом Републике Српске, а не Уставом БиХ. Ви сте, и нико други, једино надлежни да одлучите да ли је тим законом повријеђен Устав Републике Српске.
Али, вама је очигледно тешко да напишете да није повријеђен, чиме опет нећете да радите свој посао, за који сте једино ви надлежни.
Тиме сте послали јасну поруку како ћете одлучити и када вам ускоро дође све што је усвојила Народна скупштина Републике Српске на сједници од 10. децембра ове године, у настојању да Републици Српској врати оне њене уставне надлежности које су јој отете криминалом охаеризма, његовим злоупотребама, уцјенама, притисцима и пријетњама.
* Зато би Савјет за заштиту уставног поретка Републике Српске, а и Сенат Републике Српске, требало да засједају и да се барем огласе овим поводом.
Наравно, ни Савјет ни Сенат нису суд нити треба да пресуђују, али неко од надлежних институција треба барем да скрене пажњу на ове девијације.
Крајње је вријеме да се онемогући да оловка, перо и судијска тога лицемјерно и противправно одраде оно што против Републике Српске није могла да учини ни армија Алијиних војника.
https://www.nezavisne.com/novosti/kolumne/Hipokrizija-sudija/696315
Додај коментар