Кецмановић: Говедарица још није лидер своје странке, Иванић и Чавић јесу лидери, али без великих странака

• Човић и Изетбеговић, јуниор не попуштају. Спољни фактор нема ни идеја ни времена да нешто предузме. Још ће, напослијетку, Брисел бити тај који ће у име „мира и стабилности у региону“ препоручити да се избори у Федерацији одложе до цјеловитог рјешења, ако не за БиХ, оно барем за ФБиХ. Човић и Бакир моћи ће бар лично да буду задовољни. До даљег ће остати у Предсједништва БиХ у техничком мандату, а можда ће са њима и послије избора у РС остати и Иванић у другом пуном мандату. Или ће то постати Додик?
• СЗП, који предводи СДС, налази се у хроничном паду народне подршке, а то се законито преноси и на све кандидате, почев од Иванића и Говедарице
• Исход суицидне стратегије, коју је народ препознао као издају Републике, представља феномен Драган Мектић. Дотјерао је дотле да му се сви смију, питајући се за кога заправо ради. За опозицију? За Бошњаке? За странце? За себе? Или несвјесно за власт? Једино је сигурно да ће се послије 2018 вратити у Прњавор у анонимност, уколико у неком ино-сценарију није предвиђен да замијени Инцка
• Мектић је Србин по рођењу, са пребивалиштем у Српској, по опредјељењу Бошњак, колаборант са искуством, урадио би све што му се каже без размишљања о контексту и посљедицама. Како год било, избацивање Мектића из руководства и чланства СДС-а било је минимум који је Говедарица као нови предсједник – препородитељ СДС-а, пропустио да обави по хитном поступку
• Лишен јаче конкуренције, Патриотски блок ће највећег ривала имати у самоме себи. Конфузија у Федерацији и концентрација спољног фактора на бошњачко-хрватски сукоб смањиће притиске на РС, што такође може довести до опуштања Патриота. У томе су шансе опозиције на јесењим изборима, а ту су и гласови Бошњака, којима је свако бољи од Додика, као и ћудљивост бирачког тијела, коме предуго бољи знају да досаде

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

ИЗБОРИ у БиХ су се примакли на свега шест мјесеци и предизборна грозница као да је већ почела. Али, док се у Републици Српској већ нагађа о именима противкандидата у појединачној и екипној конкуренцији, у Федерацији се још лицитира по ком закону ће се избори обавити.

Чак и пословично ненаклоњени домаћи и страни коментатори не могу да прећуте да је Српска данас безбједнији и стабилнији дио БиХ.

Изборни закон – бити или не бити за Човића и Бакира

И више од тога. Не бих се кладио да ће се избори у „већем ентитету“уопште и одржати. Примјер Мостара, као неформалне пријестонице Федерације у коме нису одржани у претходна два циклуса, могао би се лако проширити на свих десет кантона.

Драган Човић се бори против актуелног изборног закона који омогућује да хрватског члана Предсједништва БиХ изаберу Бошњаци јер су знатно бројнији у јединственој изборној јединици. Бакир Изетбеговић, иначе највећи критичар Дејтона, то одбија у име Дејтонског устава БиХ, у коме заистапише да један од чланова Предсједништва БиХ мора да буде Хрват. Да сукоб око тога да ли ће у Предсједништву сједити само Хрват или и представник Хрвата није исконструисан, свједочи чињеница да је Жељко Комшић осам година представљао Хрвате по укусу Бошњака.

А да се исправи у Дејтон уграђена грешка, на страни Хрвата су се ангажовали и Загреб, Берлин те, најзад, врло дискретно, и Ватикан. Колинда је тим поводом лобирала и код Ердогана, али без резултата.

На страну што се Човић основано залаже за изборну једнакоправност хрватског народа, а Изетбеговић у подјели јединствене изборне јединице препознаје корак ка трећем ентитету, спор је заоштрен и личним интересима два национална лидера. Онај ко попусти – изгубиће јесење изборе.

Буде ли то Човић, замијениће га, поново бошњачким гласовима, Комшић, који је већ најавио кандидатуру. Буде ли пак то Изетбеговић, који се све слабије сналази у игри „између двије ватре“ са Човићем и Колиндом, те Додиком и Вучићем, изгубиће ионако отанчалу залиху бошњачких гласова.

Папа Фрањо мири Бошњаке и Хрвате

Американци су Изетбеговићу већ поручили да их „искључиво занима стабилност спољне границе БиХ и да због пречих обавеза по свијету немају кад да се баве унутрашњим споровима у Босни“. А показало се да су Ердогану ипак важније поруке Њемачке које је курирка Колинда донијела у Анкару него Алијин аманет.

Отуда онo бизарно обавјештење ех реис ефендија Церића упућено босанским муслиманима да им султан више не сједи у Стаmболу (Вашингтон није поменуо!) него у Бриселу.

Мустафа ефендија изгледа мисли да је Унији,која подиже барикаде пред опсадом миграната, промакло да су сарајевски кантон запосјели „проевропски грађани из Емирата“.

Да је и папа Фрањо заинтересован да се у БиХ поштује равноправност католика, онoмад је показала тројна аудијенција чланова Предсједништва БиХ у Ватикану. А да је удруживање против Срба најбољи начин да се измире Хрвати и Бошњаци, показало је солирање бискупа Комарице са већ педесетом репризом приче да су Хрвати заправо највише угрожени у „Додиковој Српској“.

Пошто то индиректно значи да у Федерацији нису угрожени, придружио му се бошњачки потпредсједник Српске – Рамиз Салкић.

Избори у Федерацији се приближавају. Напетост расте. Човић и Изетбеговић, јуниор не попуштају. Спољни фактор нема ни идеја ни времена да нешто предузме. Још ће, напослијетку, Брисел бити тај који ће у име „мира и стабилности у региону“ препоручити да се избори у Федерацији одложе до цјеловитог рјешења, ако не за БиХ, оно барем за ФБиХ.

Човић и Бакир моћи ће бар лично да буду задовољни. До даљег ће остати у Предсједништва БиХ у техничком мандату, а можда ће са њима и послије избора у РС остати и Иванић у другом пуном мандату. Или ће то постати Додик?

Иванић се повремено дистанцирао од коалиције

Истина, избори за предсједника РС су интересантнији, али више у такмичарском него у политичком смислу.

Драж неизвјесности ствара кандидатура новајлије Говедарице испред Савеза за промјене (СПЗ) и чињеница да Патриотски фронт још није обзнанио свог кандидата. Тежину тој у основи репрезентативној функцији сада даје Додик јер је, истовремено, лидер коалиције са већином у парламенту. А он ће тај капитал, вјероватно понијети и у Сарајево, без обзира на то што за проивкандидата има искусног и вјештог Иванића, који се повремено дистанцирао од испада коалиције.

СЗП, који предводи СДС, налази се у хроничном паду народне подршке, а то се законито преноси и на све кандидате, почев од Иванића и Говедарице.

Урушавање је почело тијесним поразом на општим и предсједничким изборима 2014. Још једна побједа Додиковог СНСД послије дуге апстиненције у власти јако је деморалисала и вођство и чланство СДС-а. Посљедњи трзај био је улични протест који је на Тргу Крајина у Бањалуци требало да валоризује „на изборима скривену опозициону већину“, али Додик је и у том допунском надметању окупио већу масу на контрапротесту на другом тргу главног града.

У нестрпљењу за комадом власти опозиција се упустила у мањинску коалицију са СДА у заједничким органима. Цијена уласка у тзв. други ниво власти са послаником мање у односу на СНСД, неизбјежно је значила секундирање старијем партнеру Изетбеговићу у непријатељство према РС.

Да ствари са СПЗ-ом стоје драматично лоше, показали сулокални избори 2014. Оставка предсједника Босића и избор младог и национално свјеснијег Говедарице дјеловала је као преокрет, али се испоставило да је то само маневар страначких босова који су идаље задржали функције у Савјету министара у Парламентарној скупштини у Сарајеву и наставили по старом. Исход те суицидне страначке стратегије, коју је народ препознао као издају Републике, представља феномен Драган Мектић.

Мектић илити „човјек који је ујео пса“

Објашњења да је Мектић потплаћен, уцијењен, да је корисни идиот, да ради прљаве послове за странку и сл. нису довољна. Напросто, ријеч је о провинцијалцу скромног образовања и памети, који је у поодмаклим годинама открио драж публицитета. Као што „није вијест да је пас ујео човјека, него да је човјек пса“, тако није вијест да неки Србин на политичкој функцији брани Српску. Мектић је успио да постане „човјек који је ујео пса“.

Није могао да одоли медијској пажњи, да га комшије виде на тв, да се слика више него његови шефови, да га људи препознају на улици, да му стране дипломате придају значај. Дотјерао је дотле да му се сви смију, питајући се за кога заправо ради. За опозицију? За Бошњаке? За странце? За себе? Или несвјесно за власт?

Једино је сигурно да ће се послије 2018 вратити у Прњавор у анонимност, уколико у неком ино-сценарију није предвиђен да замијени Инцка.

Крају шала! Пошто је институцији Високог представника одавно истекао дејтонски рок трајања, а недјелатни Инцко остао само за америчко „недај боже“, САД и ЕУ би могле да нострификују протекторат тако што би умјесто странца поставили домаћег издајника. Мектић би био без конкуренције: Србин по рођењу, са пребивалиштем у Српској, по опредјељењу Бошњак, колаборант са искуством, урадио би све што му се каже без размишљања о контексту и посљедицама.

Како год било, избацивање Мектића из руководства и чланства СДС-а било је минимум који је Говедарица као нови предсједник – препородитељ СДС-а, пропустио да обави по хитном поступку. Његово објашњење да то што говори Мектић не мисли ни он сам, а камоли странка, није пило воде.

То није затражио ни Мирко Шаровић, ваљда да би сачувао престиж министра кога највише воле у Сарајеву, па чак ни Иванић, који у компромисима обично није прелазио танку црвену линију?! Што је најгоре, показало се да Бакир Изетбеговић, коме је тузлански дио СДА званично отказао послушност и кад је најслабији може, уз помоћ барем формално српских представника у заједничким органима, озбиљно да заљуља Српску.

Демократско надметање више кандидата у СЗП-у

Иако истраживања казују да би Додик могао само да пожели такву опозицију, ваља имати на уму да избори нису заказани за сутра, него тек за пола године и да опозиција није капитулирала.

На кандидационом скупу СДС-а за функцију предсједника РС такмичила су се три јака кандидата: Мирко Шаровић, Мићо Мићић и Говедарица. Наизглед више демократски него у било којој савременој партији, али један кандидат се повукао прије гласања, други послије гласања за Говедарицу, а њихови предлагачи у Семберији, односно Источном Сарајеву, рекламирали су незадовољство таквом одлуком страначког врха.

Иза привидне демократије очито стоји сукоб најјачих регионалних фракција.

Говедарица је побиједио јер је већ овладао партијским апаратом, али још није успио да постане лидер ни своје странке, а камоли читаве опозиције, без обзира на то што је на челу и даље најјаче партије у СЗП-у.

Иванић и Чавић, који опет имају изграђене лидерске капацитете, немају иза себе велике странке, без којих се не побјеђује ни у појединачној конкуренцији. Унутар коалиције, требало би узајамно да намире ове недостатке.

Колико у томе могу успјети?

То не бива само на бази велике традиције СДС-а, истакнутих кандидата, окупљања кадрова који су се расули по бројним мањим странкама, него и на бази програма. Али не политичког програма, јер је Патриотски фронт у томе и на дјелу тешко претећи. Иванић се, рецимо, током мандата вишеструко опекао причом да „Додик непотребно провоцира комшије и заоштрава са међународном заједнициом“.

Не, него са социјалним и економским програмом, али опет не са хиперпродукцијом оптужби за корупцију, које никад нису судски доказане и које су изгубиле ефекат. Као ни са упоредним статистикама са ех ЈУ републикама које егзактно доказују да Српска наводно све више заостаје за окружењем.

Да ли Српска заиста заостаје за окружењем

Кажемо наводно јер је БиХ развојно и прије рата била иза Словеније, Хрватске и Србије. У Црној Гори и Македонији опет није било ратних страдања и разарања као у БиХ. У компарацији са ФБиХ, Српска је добила само петину спољне помоћи која је послије рата стигла у БиХ. Федерацији су припали и највећи градови (Сарајево, Тузла, Мостар, Зеница), у којима је била концентрација цивилизацијских и културних добара.

У току 17 најбољих година социјализма у БиХ, када се СРБиХ читала као С/амостална Р/адња Б/ранка и Х/амдије, власт је улагала у муслиманске и хрватске крајеве, у „Агрокомерц“ , Неумску ривијеру, Бугојно је било највеће градилиште у Републици, док је Бањалука по развоју пала са другог на четрнаесто мјесто, а тунел на Чемерну чекао.

О наводном привредном заостајању Српске може се, дакле, говорити само у том контексту, који прије указује на велике успјехе, и то у условима перманентне политичке борбе за опстанак Републике.

Опозиција је на прошле изборе изашла без позитивног политичког, економског и социјалног програма којим би бираче увјерила да зна више и да може боље да води Републику Српску. То би морала да учини уочи овогодишњих, а није нимало лако.

Укратко, лишен јаче конкуренције, Патриотски блок ће највећег ривала имати у самоме себи. На папиру унапријед добијене утакмице на терену често воде у пораз јер знатно слабији противник демотивише јачег на добру игру.

На почетку овог текста описана конфузија у Федерацији и концентрација спољног фактора на бошњачко-хрватски сукоб смањиће притиске на РС, што такође може довести до опуштања Патриота. У томе треба тражити шансе опозиције на јесењим изборима, а ту су и гласови Бошњака, којима је свако бољи од Додика, као и ћудљивост бирачког тијела, коме предуго бољи знају да досаде.

Ко је реметилачки фактор?

У сваком случају, „бољи ентитет“ постао је безбједнији и стабилнији дио БиХ, што би требало да радује и власт и опозицију. Али шта нам то вриједи?!

Командант НАТО-а за Европу, амерички генерал Куртис Скапароти, отворено је затражио војну акцију против Срба у региону зато што Додик навија за Руску Федерацију. А Здравко Крсмановић, побочник СЗП-а закључио је да ће актуелни предсједник РС, као руски експонент, бити скинут са кандидатске листе за Предсједништво БиХ. Зашто не би и читав Патриотски блок, ако је то начин да побиједи Савез који се залаже за промјене?!

Промјене – набоље или нагоре?