За ратну хуманитарну помоћ Сарајеву – уз земље донаторе и Аеродром – најзаслужнији ЈНА и српска страна

• По одлуци Савјета безбједности УН, за команданта аеродрома и руководиоца операције допремања хуманитарне помоћи одређен је канадски генерал Луис Мекензи. Смјена на Аеродорму извршена је 29. јуна – Војска Републике Српске, која је замијенила ЈНА, напустила је аеродром, а УНПРОФОР и генерал Мекензи су га преузели
• Дијелови града под контролом српских снага добијали су најмање. Пошто су људи на српској барикади на излазу из аеродрома били наоружани, а УН полицајци нису, нити је УНПРОФОР пратња имала дозволу да пуца, Срби су знали тражити трећину камиона да би пропустили остатак конвоја. Долазило би до препирке па је једном приликом убијен и возач камиона
• Током рата (од 3. јула 1992. до 9. јануара 1996. године) на сарајевски аеродром је слетјело 12.895 авиона и допремљено 160.677 тона помоћи из разних земаља свијета. У просјеку, било је осам авиона дневно и око сто тона помоћи. Хуманитарном помоћи било је обухваћено 2,7 милиона људи
• Током 30 послијератних година најмање се говорило о допремању хуманитарне помоћи. Прво, зато што то не желе они који су се обогатили. Друго, Срби су незадовољни јер су добили најмање. Треће, за Муслимане/Бошњаке, стотину хиљада тона допремљене помоћи се не уклапа у њихову ратну и поратну пропаганду да су Срби жељели да Сарајево униште изгладњивањем, те да се оно по страдању може поредити са Лењинградом у Другом свјетском рату

Пише: Миле ЈОВИЧИЋ

ПРОШЛО је тридесет година откако је почео рат у Босни и Херцеговини. О томе се пуно писало, али постоји један аспект о коме се врло мало зна, а који је био од судбоносног значаја за становнике Сарајева – допремање међународне хуманитарне помоћи.

Како је до тога дошло?

Кад су почеле прве борбе по граду, позадинска база ЈНА из Рајловца је запосјела Аеродром Сарајево у складу са својим плановима за случај ратне опасности. Иначе, аеродром је дијелом био и војни.

ЈНА је одмах почела са евакуацијом војних породица које су претходне године због ратова у Словенији и Хрватској, биле пребачене у Сарајево. Поред њих, требало је евакуисати бројне војне школе, установе и касарне.

Уз њих је почела и евакуација цивила који су бјежали из Сарајева. У том режиму аеродром је радио током цијелог априла.

Преговори о будућности БиХ у организацији Европске заједнице су довели до Лисабонског споразума, али су онда Муслимани одустали од њега.

Народ је стрепио од рата. Ситуација се у Сарајеву погоршавала из дана у дан. Муслиманске Зелене беретке су напале Илиџу, која је била под контролом српских снага, али и команду Друге Армије ЈНА у граду.

Изведена су и три јака напада на Аеродром. Почетком маја, дошло је до општег напада на све установе, објекте и касарне ЈНА у граду, а онда и до напада на колону ЈНА која се повлачила из Команде. Рат је почео.

У нападу на Аеродром, уништено је доста аердромске опреме.

Аеродром је био затворен.

До његовог затварања, обављено је 150 цивилних евакуационих летова, око 30.000 људи је спашено страдања у ратном Сарајеву, допремљено је и првих 290 тона хуманитарне помоћи (Американци и Французи).

Онда је ЈНА пребацила на аеродром јединицу задужену за минирање и уништење аеродрома.

За нас на Аеродрому Сарајево, то је било незамисливо. Зашто да се руши аеродром којег смо, ионако, са тешком муком изградили?

Зар зато што се национални лидери не могу договорити о будућности БиХ? ‘Па, то им посао. Рушите њих, оставите аеродром на миру’. Замолио сам генерала Кукањца, команданта Друге Армије, да не руше аеродром, ако не морају. Рекао је: ‘Нама је важно да га Муслимани не користе за допремање оружја и муниције’.

Разговарао сам и са првацима Града, рекли су: ‘Нама је важно да ЈНА не пуца са аеродрома’.

На тој линији сам спремио Приједог за деблокаду, односно поновно отварање Аеродрома.

По њему, до коначног рјешења кризе у Босни, ЈНА задржава контролу над аеродормом; он ће бити неутралан, односно неће се користи у војне сврхе, него само за хуманитарне летове и дипломатске активности.

Са приједлогом сам упознао команду Друге Армије, а они команду РВ и ПВО у Земуну; сви су га подржали.

Затим сам приједлог изнио Колму Дојлу, представнику ЕЗ и изасланику лорда Карингтона у Сарајеву. Он је радо прихватио нашу иницијативу и заказао састанак представника ЈНА са представницима Републике на коме је приједлог о неутралном положају аеродорма прихваћен.

Умијешале су се националне странке и рекле да се такве ствари не могу рјешавати мимо њиховог пристанка.

Почетком јуна, уз посредовање УНПРОФОР, одржани су преговори између Предсједништва БиХ (Ганић) и руководства Републике Српске БиХ (Кољевић). Након три дана, постигнут је Споразум о отварању Аеродрома Сарајево за хуманитарне сврхе, и то под контролом УН. (ЈНА је напустила Босну 19. маја.)

Коначну сагласност дао је сам Радован Караџић.

Прихватањем споразума, поред помоћи грађанима Сарајева, он је желио да покаже добру вољу српске стране зашто бржим постизањем конаћног договора о миру у БиХ. (Разговори о Лисабонском споразуму су и даље текли).

Споразум је одмах послат у Савјет безбједности УН који га је прихватио 6. јуна 1992. Њиме се успоставља прекид ватре на подручју Сарајева и уводе гаранције да неће бити угрожавања летова преко аеродрома (измјештање артиљерије).

Летови би били хуманитарни и за снабдјевање, за мисије УН, ЕЗ.

Поред управљања аеродромом, УНПРОФОР је задужен и за контролу садржаја помоћи која се допрема, да би се онемогућила допрема ратног матерјала.

У томе ће му помагати хуманитарне организације страна потписница, које ће отворити своје канцеларије на аеродорму. Хуманитарна помоћ ће се допремати у град преко коридора које ће обезбјеђивати УНПРОФОР.

Посебном одлуком Савјета безбједности за команданта аеродрома и руководиоца операције допремања хуманитарне помоћи одређен је канадски генерал Луис Мекензи.

Без камера и помпе које би приличиле тако важном догађају, 29. јуна извршена је смјена на Аеродорму; Војска Републике Српске, која је замијенила ЈНА, напустила је аеродром, а УНПРОФОР и генерал Мекензи су га преузели. Одмах затим, француски предсједник Митеран је изненада слетио на аеродром и донио симболичних 6,5 тона хуманитарне помоћи. Његовом посјетом Аеродром Сарајево је послије два мјесеца поново отворен за саобраћај.

Тако је аеродром почео да фунционише у режиму допремања хуманитарне помоћи који ће трајати све до краја рата.

Отварањем аеродрома у Сарајево су стигле разне организације УН, УНИЦЕФ,  WFP, WHO, представници Црвеног крста.

Како је текло допремање те помоћи?

Треба имати у виду, да се цјелокупна операција одвијала у ратним условима, са бројним борбеним дејствима око Сарајева, са снајперистима и минобацачким ударима, линијама фронта, са обманама и преварама, што је отежавало допрему и дистрибуцију.

Током рата у Сарајево је допремана хуманитарну помоћ из 26 земља.

Ради координације цијеле операције, Високи комесаријат за избјеглице УН (УНХЦР) у Женеви је успоставио Центар за допремање хуманитарне помоћи.

Све земље које су слале помоћ прво би се најавиле овом Центру, а они су аеродорму јављали који авион долази, колико тона робе се допрема и у чему се састоји та помоћ.

По одобрењу Центра авиони су из своје земље директно летјели за Сарајево.

Због ратне ситуације, авиони су се задржавали највише пола сата.

На Аеродорму је била успостављена инспекција допремљене помоћи.

Инспекцију је спроводила цивилна полиција УН (УНЦИВПОЛ) која је била у саставу УНПРОФОР-а. Њоме је руководио Мајкл О’Рили, иначе официр канадске полиције.

Инспекцијски тим је чинило 20-25 полицајаца УН. Њихов задатак је био да прегледају сваки пакет и сваку балу, и увјере се да у њима нема оружја или муниције.

Пакете су отварали, а вреће и бале испитивали челичним сондама.

Прегледана роба би се онда пребацила у аеродромски карго магацин. Ту су војни представници Срба и Муслимана вршили своју провјеру, и након тога, пристигла помоћ је била спремна за превоз.

Како су радили представници домаћих хуманитарних организација?

Стално присуство домаћих хуманитарних организација није успостављено из безбједносних разлога, нити су добили канцеларије на аеродрому.

Њихови представници су долазили на аеродром као и остали запослени радници (кад је било безбједно) и онда учествовали на састанцима у организацији УН Свјетског програма за храну, или Црвеног крста.

На састанцима је било и по 40 учесника. На њима су се договарали о преузимању, подјели и превозу хране тамо гдје је била најпотребнија.

Није сва помоћ ишла у град, са аеродрома су отпремани конвоји и у друга мјеста по Босни. Прављени су конвоји од по 20-30 камиона које је изнајмљивао УНХЦР.

Ишли су кроз раније утврђене коридоре под пратњом транспортера УНПРООР-а. У тим пословима издвајали су се способни и окретни људи, са разним потврдама и рјешењима, који су постепено постали главни допремачи хуманитарне помоћи у град.

Конвоји би редовно били заустављани на српској барикади одмах иза аеродрома, ‘ради контроле’. Најчешће су пролазили без већих проблема, али није увијек било тако.

Ствар је била у томе, што је начелно било договорено да хуманитарна помоћ стиже до свих грађана, али због ратне ситуације у пракси није било тако, него су дијелови града под контролом српских снага добијали најмање. Пошто су људи на барикади били наоружани, а УН полицајци нису, нити је УНПРОФОР пратња имала дозволу да пуца, Срби су знали тражити трећину камиона да би пропустили остатак конвоја.

Долазило би до препирке па је једном приликом убијен и возач камиона.

Најчешће, вође конвоја су то сами рјешавали са људима са барикаде.

Како је текла дистрибуција хуманитарне помоћи у граду?

Локалне хуманитарне организације су имале своја складишта за смјештај пристигле робе. Српски Добротвор је примао најмање те помоћи.

Прве године, помоћ је стизала једном-двапут мјесечно, и то по пола камиона (остало су морали да дају локалним бандама.).

Хрватски Каритас је добијао помоћ и копненим путем. Тако је било и са јеврејском Беневоленцијом и адвентистичком Адром. Међутим, највећи дио помоћи која је долазила са аеродрома ишао у магацин Свјетске организације за храну, а ‘кад тамо није било мјеста’, храна је ишла у магацине војске или полиције.

Иначе, највећи дио помоћи је ишао на војску и полицију. Нормално је да су они себи узимали највећи дио, и најквалитетнију робу; обични грађани су преко својих мјесних заједница добијали оно што преостане.

Основне намирнице су се дијелиле на тачкице. У граду су се појавили ‘сналажљиви’ људи који су разним каналима долазили до бољих пакета које су продавали по 150-200 марака.

Иначе, највише је долазило риже и уља за кување. Тога је било на претек, толико да су се људи отворено бунили и УНПРОФОР-у и Црвеном крсту.

На крају?

Рат у Босни је послије три и по године завршен Дејтонским споразумом.

Било је како је било, преживјело се некако (мој брат је са 70 спао на 45 кг), доста свијета је страдало (али не од глади), неки су се обогатили.

Када је почело допремање помоћи, није се знало да ће Босна умјесто мира доживјети страховиту катастрофу. Али, добре намјере и добре акције не треба да буду заборављене.

На основу извјештаја Центра за допремање хуманитарне помоћи, током рата (односно од 3. јула 1992. до 9. јануара 1996. године) обављено је 12.895 летова и допремљено 160.677 тона помоћи из разних земаља свијета.

У просјеку, било је осам авиона дневно и око сто тона помоћи.

Хуманитарном помоћи било је обухваћено 2,7 милиона људи.

Била је то најдуготрајнија и најуспјешнија хуманитарна операција у историји УН.

Преко сарајевског аеродрома допремљено је више хуманитарне помоћи него преко берлинског, у доба чувене Берлинске кризе.

Кад се погледа уназад, током протеклих 30 година најмање се говорило о допремању хуманитарне помоћи. Три су разлога за то.

Прво, они који су се обогатили не желе да друге подсјећају на те дане. Друго, Срби су незадовољни јер су добијали најмање те помоћи и што нису знали да извуку неку корист од уступања аеродрома. Треће, за Муслимане/Бошњаке, стотину хиљада тона допремљене помоћи није се уклапало у њихову ратну и поратну пропаганду да је Сарајево било четири године под блокадом српских снага, да су Срби жељели да га униште изгладњивањем, да је међународна заједница била слијепа на страдања Сарајлија, те да се Сарајево по страдању може поредити само са Лењинградом у Другом свјетском рату!?

Истине ради, треба се подсјетити да су за допремање хуманитарне помоћи Сарајеву, поред земаља донатора, најзаслужнији били Аеродром Сарајево, ЈНА и српска страна.