Павић: За Србе је једина опција трајна легитимизација српске државности са обе стране Дрине

• То је услов за опстанак, а српска државност са обе стране Дрине је заправо једна те иста државност једног те истог народа
• У данашњем времену, ма колико оно било тешко и опасно, Српска има савезнике, односно пријатеље и партнере у виду две глобалне силе које се боре за успостављање новог мултиполарног поретка, заснованог на повратку поштовања међународног права, узајамног поштовања и сарадње, и немешања у послове других држава и народа
• Српском народу у целини је сада од животне важности да да свој допринос тој новој борби и да избори за себе статус који заслужује у новом, равноправнијем свету, у чије темеље се заправо уградио још пре три деценије, када није пристао да подлегне диктатима и бесловесно се ”интегрише” у неки нови поход на Исток

Александар ПАВИЋ

ИЗВОРНИ Устав Републике Српске донет је у изузетно сложеним, опасним и неповољним околностима по српски народ у целини – усред распада заједничке државе, успона једнополарног света ненаклоњеног српским интересима, суштинског одсуства савезника и надолазећег ратног сукоба.

Српски народ на територији тадашње СР Босне и Херцеговине је још у јесен 1991. схватио да је приморан да се самоорганизује.

Друга два конститутивна народа, Хрвати и Муслимани, отворено су кренули путем сецесије и независности, игноришући Србе и њихове представнике путем бруталног прегласавања у Скупштини БиХ, које је резултирало тзв. Актом о реафирмацији суверености Републике БиХ 15.10.1991.

Ради одбране и заштите својих легитимних и уставно гарантованих интереса, Срби у БиХ су најпре створили Скупштину српског народа у БиХ 24.10.1991, која је убрзо затим организовала плебисцит српског народа у БиХ о останку у заједничкој држави БиХ, 9. и 10.11.1991. године.

Већ два месеца касније уследило је и формално проглашење Републике српског народа БиХ, 9. јануара 1992. а затим и доношење првог Устава 28. 2. 1992. године. Дакле, данас се обележава 30-годишњица заокруживања, односно обнове српске државности на територији БиХ.

Врло брзо је постала јасна важност овог муњевитог државног реконституисања Срба на тим просторима, јер је већ током следећа два дана, 29. 2. и 1. 3. 1992. организован референдум о независности БиХ, а другог његовог дана, као својеврсно ритуално приношење жртве на олтар самопроглашене нове државе, али и као порука свим Србима, и убиство старог свата испред Старе цркве на Башчаршији.

Упркос томе што сецесионистички референдум није испунио законске услове да постане пуноважан, с обзиром да за отцепљење од СФРЈ није гласало више од две трећине изашлих, његови резултати ће бити прихваћени као валидни од стране јединих тадашњих светских арбитара – победника у Хладном рату, односно једине преостале суперсиле и њених европских савезника.

Стога је једини српски аргумент пред новим светским, наводно демократским поретком, осим спремности за борбу, била формирана, иако формално непризната српска државност на простору БиХ.

То је оно што ће српском народу касније омогућити да, током три и по године крвавог, споља изазваног рата, санкција, огромних дипломатских и економских притисака, и непрестане медијске сатанизације, одбрани своје право на постојање унутар своје државе, Републике Српске.

Не треба потцењивати, дакле, важност тог низа државотворних чинова који је кулминирао проглашењем првог Устава Републике Српске. Јер су, као што ће касније постати очигледније, елите победничког Запада, уместо ширења истинске демократије покренуле процес покушаја наметања економско-политичког система и неких нових ”вредности” целом свету, чији је добар део бар пасивно прихватао Фукујамине тезе о ”крају историје” и коначној победи јединог ”исправног” система – тзв. либералне демократије и слободног тржишта.

У том новом, сада се слободно може рећи неоколонијалном западном походу, ипак је било неопходно одржавати бар привид поштовања правних норми и демократске процедуре, да не би баш одмах пале маске и ”власи” широм света се досетили да су суочени са новим видом старе западне експанзионистичке политике.

И зато су, колико год формално оспоравали српско право на останак у Југославији заједно са огромном већином осталих Срба, западни победници и неприкосновени господари новоуспостављеног једнополарног поретка ипак морали, колико год тешка срца, да уваже постојање оформљених државних институција које су чиниле Републику Српску, а које су настале на основу неспорно демократских процедура – од демократских избора до референдума, од формалних аката проглашења, до писања и проглашења новог Устава.

То је била та српска ”мека моћ” која је, уз ону ”тврду”, чији су носилац били Војска Републике Српске, осигурала опстанак Републике Српске у понекад немогућим условима, које није било претерано описати као ”Срби против остатка света”.

Три деценије касније, Република Српска се, нажалост, поново бори за свој опстанак и уставна права у условима краха старог једнополарног и рађања новог, вишеполарног света, који, уз стара непријатељства, нуди и нека нова, моћна савезништва и алтернативе доскорашњој „безалтернативној“ понуди.

Правна и политичка борба коју Српска данас води и њени изгледи за успех нераскидиво су везани за нови геополитички контекст и вештину (не)сналажења у њему.

Оно што охрабрује је управо подсећање на изузетно тешке услове у којим је Република Српска стварана. Прво је, током рата и санкција, водила борбу за афирмацију и међународно признање, што је и постигла у склопу Дејтонског мировног споразума и његове уставне структуре, а затим и за одбрану тог стеченог статуса од накнадних покушаја да се он дерогира, а затим и постепено уништи, путем анти-дејтонских наметања високих представника, уз подршку истих западних сила под чијим окриљем је Дејтонски споразум и створен.

Сва та антидејтонска наметања и насилне промене у изворном Дејтону су спроведени док је свет још увек био суштински једнополаран – а ипак је Српска успела да опстане, иако нелегално и нелегитимно лишена оног што јој припада.

Српска је успела да опстане упркос силним покушајима недемократског утеривања ”демократије” и у БиХ и у свету, под видом, како се то данас у западним престоницама популарно назива – ”поретка заснованог на правилима” (rules–based order), који је требало суптилно и перфидно да у потпуности замени систем међународног права утемељен у Повељу УН и Завршном акту из Хелсинкија.

Конкретно у српском случају, то се односи на упорно непоштовање међународно верификованих споразума попут Дејтонског, Кумановског и Бриселског од стране западних сила, које су присвојиле право да их самовољно тумаче, ревидирају или игноришу, у складу са сопственим прагматичним потребама и интересима.

Упркос свим тим новим-старим притисцима, сасвим је реално бити оптимиста у погледу могућности даљег опстанка Републике Српске – иако смо, нажалост, ушли у доба новог глобалног сукоба, узрокованог управо упорним настојањима центара моћи једнополарног света да то стање одрже и наставе да намећу своја правила, по цену рата.

За разлику од претходног, у данашњем времену, ма колико оно било тешко и опасно, Српска има савезнике, односно пријатеље и партнере у виду две глобалне силе које се боре за успостављање новог мултиполарног поретка, заснованог на повратку поштовања међународног права, узајамног поштовања и сарадње, и немешања у послове других држава и народа.

Српском народу у целини је сада од животне важности да да свој допринос тој новој борби и избори за себе статус који заслужује у новом, равноправнијем свету, у чије темеље се заправо уградио још пре три деценије, када није пристао да подлегне диктатима и бесловесно се ”интегрише” у неки нови поход на Исток.

Стога је једина опција опстанак, односно – коначна победа у виду трајне легитимизације српске државности са обе стране Дрине, која је заправо једна те иста државност једног те истог народа.