- Понављају: „Руска војска убија цивиле, врши масовне злочине…“, а то емитују агенције држава које су у удруженом злочиначком подухвату бомбардовале Српску и Србију, разориле Ирак и Либију, изазивале грађанске ратове са небројеним жртвама, а све у интересу ширења демократије и либералне економије
- Мале и нејаке земље, које су биле највеће жртве Pax Americana, још се двоуме да ли да већ сада храбро дигну глас или да мудро сачекају да се придруже побједницима у борби за мултиполарни свијет
- Моћ САД, не само на Балкану, већ се више заснива на инерцији страха него на реалној опасности. Хиперпродукција билиона долара и евра и раст вриједности рубље, јуана, рупија са златном подлогом вјероватно ће означити прелом. А онда ће изаћи на видјело прљав веш о лабораторијама за биолошко оружје, о мучењима у Гватанаму, о тајним казнионицама у Пољској, о бомбардовању осиромашеним уранијумом. Викиликс и Сноуден ће подијелити Нобела за мир и добити споменике као првоборци
- Фејк њуз о „јунској сецесији Српске“ биће још једна ситна илустрација за све оно што су нам радили од пада Берлинског зида
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
БОРНА кола ЕУФОР-а ових дана патролирају градовима Српске и „чувају мир и стабилност“.
То већ деценијама није био пракса, а ново је и да угледним Србима из Србије не дају да уђу у Српску. Дакле, не патролирају по градовима у Федерацији гдје нема договора о изборном закону и односи Бошњака и Хрвата су пред пуцањем, него по Српској која је окренута себи и враћању својих уставних надлежности. Зашто?
Зато што Српска „спрема сецесију“, „помажу јој интелектуалци из матице“, и што „мали Руси“ с обе стране Дрине шире украјински фронт, преко БиХ, до границе са западним свијетом.
Габријел Ескобар је, међутим, у недавном разговору са српским дипломатом из БиХ у САД открио да је америчкој администрацији добро познато да Српска у ствари не спрема сецесију о којој су до јуче брујали западни медији.
Овај представник колективног Запада за политички менаџмент у БиХ и Србији, није то признао зато што му се неопрезно омакло, него зато што је лажна вијест већ одрадила своје па накнадно откриће истине нема никаквог ефекта.
Лажна вијест се састојала у повјерљивој информацији која је пласирана преко британске амбасаде у Загребу да се Српска спрема да у јуну или раније запосједне ентитетске границе и тако практично изведе отцјепљење од БиХ. А пошто РС нема своју војску, то су „требали да изведу полицајци, ватрогасци, ловци, спортисти“, који су марширали на забрањеној паради одржаној 9. јануара поводом Дана Републике и салутирали неизбјежном Додику.
Фејк њуз је изазвала пажњу у региону, а из Сарајева су панично запомагали „растурише нам Босну“, те је послужила као алиби да ЕУФОР удвостручи снаге и британски САС-овци се концентришу у Брчком, које прекида коридор живота и у Тузли, надомак границе Српска-Србија, тако да представљају пријетњу Србима на обје стране Дрине.
Ако нећете у НАТО, хоће на НАТО код вас.
А пошто је подвала немоћно уочена прије Ескобаровог открића, генерал Пич, још један задужен за Српску и Србију, индикативно баш Британац и то на предавању баш у Загребу, објаснио је да у БиХ владају мир и стабилност захваљујући појачаном присуству ЕУФОР-а. Елем, прије тога су владали немир и нестабилност, коју су у Сарајеву произвели сам генерал и иностране службе већ поменутом измишљотином да РС планира сецесију од БиХ.
Од слушалаца предовања нико га о томе није питао, а поготово му поставио суштинска питања…
„А шта се вас Британаца уопште тиче ситуација на Балкану, конкретно у РС и КиМ“
„Да ли можда ми Срби угрожавамо безбједност УК?“ Или: „По ком основу се непозвани мијешате у унутрашње послове суверене Србије и БиХ?“
„Јесмо ли ми за вас тражили санкције зато што је Ирак разорен на основу лажне информације ваше владе да Садам производи биолошко оружје?“
„Да ли су Срби вас пријекорно питали о нестабилности Џонсонове владе, о Брегзиту, о томе што сте постали продужена рука САД у Европи“.
Или рецимо: „На основу чега Балкан третирате као свој резерват, а неупоредиво мање и за нас пожељно присуство Русије, квалификујете као малигно?“
Истина, толико логична претходна питања не би му поставили ни у Сарајеву, па ни у Београду, а у Бањалуци вјероватно би Додик, па зато тамо и није дошао да држи предавање.
Сервилан однос можда се подразумијевао као једино рационалан док је суперсила у тандему са УК и вазалном ЕУ правила обојене револуције, наметала санкције, бомбардовала по цијелој планети, а Медлин Олбрајт у екстази говорила „Ми на то имамо право јер ми смо Америка!“, „Неправедно је да сибирске природне ресурсе користи само једна земља Русија јер припадају цијелом човјечанству“.
Али, послије пораза у Сирији, повлачења из Авганистана, препуштања Украјине, САД убрзано губе на ауторитету и кредибилитету који се скупно назива „пад америчке моћи“.
Након некадашњег предњачења, а затим обуздавања конкуренције, суперсила је сада у фази узмицања.
Поводом руске специјалне операције посљедњи пут је успјела да привремено збије редове колективног Запада. Учинили су то захваљујући глобалном медијском монополу, једном од ријетких монопола којим још увијек суверено владају.
Понављају „Цијели свијет је против Русије!“, иако је чињеница да Кина, Индија, Арапски свијет, дио Латинске Америке нису, а то је и територијално и по броју становника знатно већи дио планете.
Понављају: „Зеленски прима изразе подршке из цијелог свијета и сви подржавају украјинску владу!“, а свако вече слушамо Зеленског како вапи за укључењем у НАТО и у ЕУ, или бар за зоном забрањених летова, па ништа од тога.
Понављају: „Руска војска убија цивиле, врши масовне злочине…“, а то емитују агенције држава које су у удруженом злочиначком подухвату бомбардовале Српску и Србију, разориле Ирак и Либију, изазивале грађанске ратове са небројеним жртвама, а све у интересу ширења демократије и либералне економије.
Како год буде, Русија ће у најмању руку уклонити ракетне рампе са својих вањских граница, интегрисати Донбас, преузети контролу над Црним морем.
Поред Украјине, ЕУ плаћа највећи цех у руским енергентима, сировинама, храни. Када се отријезни од америчке антируске хистерије, једна по једна чланица ће да искачу из захукталог воза док машиновођа трља руке и сејири са друге стране океана.
Успјех Америке да Украјину гурне у губитнички рат против јачег и да ЕУ антируским санкцијама увале у економску кризу, кратког је вијека.
Мале и нејаке земље, које су биле највеће жртве Pax Americana, још се двоуме да ли да већ сада храбро дигну глас или да мудро сачекају да се придруже побједницима у борби за мултиполарни свијет.
Моћ САД, не само на Балкану, већ се више заснива на инерцији страха него на реалној опасности. Хиперпродукција билиона долара и евра и раст вриједности рубље, јуана, рупија са златном подлогом вјероватно ће означити прелом.
А онда ће изаћи на видјело прљав веш о лабораторијама за биолошко оружје, о мучењима у Гватанаму, о бацању противника из авиона над океаном, о тајним казнионицама у Пољској, о бомбардовању осиромашеним уранијумом.
Викиликс и Сноуден ће подијелити Нобела за мир и добити споменике као првоборци.
Владари из сјенке преселиће се са Менехетна изван САД. Елем, клатно ће се заљуљати у супротну крајност.
И опет неправда!
Биће заборављено да су САД у своје вријеме биле симбол слободе. Изблиједиће сјећања на искрцавање у Нормандији, на Труманова јаја, Кнајпову кафу, бескаматне кредите, отписане дугове, Фулбрајтове стипендије.
Амбасаде САД су у ауторитарним режимима биле оазе слободе, са отвореним капијама за дисиденте, да би већ ’90-их у демократским опасаване бедемима због насилних протеста.
Фејк њуз о „јунској сецесији Српске“ биће још једна ситна илустрација за све оно што су нам радили од пада Берлинског зида.
Kad smo već kod Snoudena evo kako je to stvarno bilo:
Edi Snouden je od malih nogu voleo sve da zna: i ko se s kim igra u dvorištu i šta učiteljice pričaju u zbornici. Kasnije je naučio da komšijama viri kroz rupu u ogradi, a roditeljima kroz ključaonicu u spavaćoj sobi. Još kasnije, upisao se u Višu obaveštajnu u Merilendu. Nije diplomirao, ali je ispekao zanat i naučio da drži jezik za zubima, Zahvaljujući radu i talentu brzo je napredovao u službi – od portira u Langliju, preko operativca u američkom konzulatu u Ženevi, do analitičara u bazi NSA na Havajima. Tamo je, na obali okeana, jedne noći doživeo ono što Rusi zovu “созерцание”. Sve mu je u trenutku postalo jasno – i da je noću mrak i da je voda mokra i da špijuni špijuniraju. Lupio je šakom o sto i uzviknuo glasom Bogdana Diklića iz filma “Maratonci trče počasni krug”: E, pa, ne može to tako!
Rešio je da odmah raskine sa svojim dojučerašnjim prijateljima i kolegama i da ih prijavi za kršenje prava na privatnost i gaženje ljudskih sloboda. Već sutradan zapucao je u Kinu, kolevku liberalne demokratije. Znao je da će tamo biti bezbedan jer kineske vlasti – suprotno onome što zapad tvrdi – niti koga prate niti prisluškuju, a kamoli strance i obaveštajne oficire SAD. Tako se plavooki i plavokosi Snouden uspešno pritajio u Hong Kongu i stopio s masom Kineza, bez ikakvog prerušavanja.
Kad su ovi u CIA pročitali u Gardijanu gde im je kolega, već je bilo kasno: kolega je sedeo u avionu za Venecuelu (leteo je najkraćim putem, preko Moskve) i gledao “The Terminal”. Pomislio je kako bi bilo zgodno da i on to proba kad sleti na Šeremetjevo. Tako je i bilo. Ali, kada je CIA posle mesec dana pročitala u Gardijanu gde im je kolega nestao, Snouden je odlučio da prođe kroz pasošku kontrolu, iako su mu pasoš u međuvremenu poništili. Ruske kolege – sa kojima nikada do tada nije imao nikakav kontakt u životu – dočekale su ga s tablom na kojoj je pisalo “Штирлиц” i hlebom, solju i votkom, te buketom karanfila. Ukratko, primili su ga “согласно законов гостеприимства”, kako se to u Rusiji veli. Dali su mu, iz čistog altruizma, daču u podmoskovlju (da ima gde da stanuje) i Tanju (da mu sprema i kuva), a obezbedili su mu i kućne isporuke hrane.
Ovo poslednje zato što su se plašili da ga u nekom gatronomu CIA ne ukrade i ne pošalje diplomatskom poštom kući. Za Snoudena je taj luksuz bio nešto novo, ali za domaćine nije – pravo na kućna sledovanja deficitarne robe imali su svi državni, partijski i vojni rukovodioci još iz vremena Sovjetskog Saveza, kao i diplomatski kor, strani dopisnici i, naravno, pripadnici organa bezbednosti, koji su ionako imali pravo na sve.
U neobeleženim kartonskim kutijama povezanim običnim kanapom – da se klasni neprijatelji i strani plaćenici ne dosete – bile su upakovane raznovrsne delikatese: crni i crveni kavijar, sveži bifteci, jermenski konjak “ararat”, čokoladne bombone “miška” i sve ostalo što je narodu u Rusiji bilo nedostupno, ranije zbog nestašica, a danas zbog cena. Da bi se nekako odužio svojim brižnim domaćinima, Snouden im je ponudio ono što mu se slučajno zateklo u koferu – tri hard diska i četiri laptopa. Domaćini su se međutim zahvalili i rekli da stvarno nema potrebe i da ništa ne brine oko troškova, jer “ljudi smo, dogovorićemo se…”
Kada je Snouden, goreći od radoznalosti (takva priroda) otpakovao svoje prvo diplomatsko sledovanje, imao je šta da vidi. Pored probranih specijaliteta, našao se tu i jedan – jezik. Pravi, veliki, mesnat, hrapav goveđi jezik. Snouden je još sa obuke znao da jezik treba skratiti, ali odseći – to do sad nije video. Isprva je pomislio da je u pitanju neka suptilna poruka ljubaznih domaćina, ali ispostavilo se da nije – naprosto, jezik je bio omiljena delicija ruske nomenklature.
Daj da vidimo i to čudo, rekao je Snouden Tanji i zamolio je da mu pripremi ovo egzotično rusko jelo. Kao i svi Amerikanci, i on je voleo da jede ispred televizora – to se kod njih zove “TV Dinner” – pa je tako nastavio da radi i u Rusiji. Kad mu je Tanja spustila tanjir s odsečenim i kuvanim jezikom u krilo, Snouden je rekao “thanks, T” i okrenuo prvi kanal na državnoj televiziji. Kad tamo, gle, Putin! Drži svoju godišnju konferenciju za medije i javnost i odgovara na pitanja novinara i gledalaca. “Daj baš da ga i ja nešto priupitam,” – pomislio je Snouden i spontano okrenuo telefonski broj s ekrana. Odmah se uključio direktno u program.
Iako Snouden na ruskom nije znao ni da bekne, a Putin je od engleskog znao samo refren iz “Блюберри хильс”, odlično su se razumeli – pričali su istim jezikom. Snouden je postavio pitanje koje mu je prvo palo na pamet: – Vladimire Vladimiroviču, da li Rusi prisluškuju svoje građane i strane državnike, kao što to rade Amerikanci? – Ma kakvi! – odgovorio je Putin i odmahnuo rukom na ruski način.