Павић: Ако се приклонимо Западу – Запад ће то протумачити као слабост и знак да треба још јаче да нас притисну

• Какав би био положај Срба кад бисмо се приклонили ”новом поретку” којег предводи политички Запад, односно његова ”либерална” дубока држава? Рекло би се да је исти одговор сад као што је био и у Другом светском рату. Садашњи ”нови поредак” је практично наставак оног који је тада доживео неуспех. Дакле, ми немамо чему да се надамо у том новом поретку. Третираће нас као Русе – али изван Русије, дакле ван заштите моћне руске државе
• Западни представници ће захтевати изјашњавање – или сте са њима или ће сматрати да сте против њих. Нико не треба да сумња да ћемо бити суочени са тим избором. Зато већ сада треба размишљати о томе колико дуго можемо да бранимо позицију чисте неутралности, и шта ће се десити кад дође тај ултиматум, тај захтев да или будемо са њима – или ће бити последица
• Ако се окренемо против Русије, први пут у историји бисмо изабрали погрешну страну историје и престали да будемо оно што јесмо. Дакле, водимо политику војне и политичке неутралности (док лично већина нас подржава Русију и становиште да јој је рат наметнут), а спремајмо се и мобилишимо за дан ултиматума и ”понуда које се не одбијају”, које ће нам неминовно стићи из западних престоница. Да бисмо били спремни за дан после
• Сјајно је што је из Бања Луке већ стигла јасна порука – шта год да тражите, ми остајемо при неутралности и нећемо увести санкције Русији. Тако јасан сигнал још увек није стигао из Београда – мада је Београд ближе томе данас него што је био јуче

Александар ПАВИЋ, „Природа данашњег глобалног сукоба и да ли је могуће остати неутралан?“

САДАШЊИ сукоб у Украјини је више од обичног рата за територије, више чак и од геополитичког сукоба.

Сукоб у Украјини постепено добија обрисе и идеолошког сукоба. Дакле, осим питања ко је жртва а ко агресор, како ће сукоб утицати на геополитичку равнотежу снага у Евроазији и шире, и како ће се одразити на ситуацију на нашим просторима, неопходно је поставити питање и за какав се светски поредак боре сукобљене стране – политички Запад и његови вазали са једне стране и остатак света са друге?

Ово је борба између снага које желе да васпоставе већ пољуљани једнополарни поредак и снага које се залажу за мултиполарни поредак, у којем су, по речима Сергеја Лаврова, сви равноправни и нема другоразредних играча. Али, ово је такође и борба између снага које се залажу за ”Велико ресетовање” целе светске привреде и саме људске природе и односа, и снага које се залажу за очување националних интереса и културолошких специфичности.

Чини се да је за Србе, као још увек релативно независног чиниоца којем је стало до своје независности и традиционалних вредности, немогуће да у овом сукобу остану неутрални, бар не на вредносном нивоу, али да је потребно да остану политички и војно неутрални колико год је то могуће.

У већинској српској јавности са обе стране Дрине преовладава мишљење да је најбољи пут за Србе у украјинском сукобу неутралност – и војна и политичка. Али, ваљало би већ сад размишљати о ”дану после”, имајући на уму агресивну природу политичког Запада, који је ушао у једно озбиљно ратно лудило.

Западни представници ће захтевати изјашњавање – или сте са њима или ће сматрати да сте против њих. Нико не треба да сумња да ћемо бити суочени са тим избором. Зато већ сада треба размишљати о томе колико дуго можемо да бранимо позицију чисте неутралности, и шта ће се десити кад дође тај ултиматум, тај захтев да или будемо са њима – или ће бити последица.

Добро нам је познато на шта су спремни. Током 1990-их година смо осетили санкције и војну агресију, и они ће поново бити спремни да нас блокирају, на сваки начин – економски, политички, дипломатски, војно. Треба данас размишљати о том дану и како се томе супротставити.

Свима нам је јасно да је у међународним оквирима за нас најодбрањивија позиција стриктне неутралности и несврставања. Међутим, вреди поновити: Запад ће сигурно тражити да се јасно изјаснимо и уведемо санкције Русији.

Сјајно је што је из Бања Луке већ стигла јасна порука – шта год да тражите, ми остајемо при неутралности и нећемо увести санкције Русији. Тако јасан сигнал још увек није стигао из Београда – мада је Београд ближе томе данас него што је био јуче.

Нама ће на првом месту бити потребно да мобилишемо јавност за оно шта нас чека, да сви схватимо каква су стварно алтернативе, да ли је за Србе уопште могуће да се сврстају на једну страну, то јест на страну Запада – пошто Русија не тражи од нас да се формално сврставамо – и да ли би нам то уопште осигурало опстанак или бар купило време.

На основу свих претходних искустава, наше би попуштање, односно приклањање њима, од стране западних чинилаца само било сматрано као слабост, као знак да треба још јаче да нас притисну и траже додатне уступке.

Они већ сад показују своје намере. Британци шаљу оружје терористима у Приштини, имамо и појачано присуство ЕУФОР-а у БиХ, претње безбедности и животу српског члана Председништва БиХ, имамо непрестане захтеве из западних престоница да уведемо санкције Русији, а имамо и претње које се све чешће могу чути посредством прозападних медија у Србији о последицама српског несврставања.

Помиње се неки нови шести октобар, разне чистке, хапшења, и борба против корупције коју води – а ко ће други – препоштени Запад.

Народу је потребно што више објашњавати зашто је важно бити јединствен, и шта су нам стварне алтернативе, односно да је алтернатива између неутралности и борбе за опстанак, а да сврставање против Русије уопште није алтернатива.

У контексту западних притисака, треба јасно напоменути, кад се говори о процесима придруживања ЕУ, у које смо са обе стране Дрине ушли, да то више није она ЕУ из 1990-их, па чак ни она из времена непосредно пре садашње кризе у Украјини.

ЕУ је постала политичко-економско крило НАТО пакта, за којег знамо колику ”популарност” ужива у Србији. Заправо је ЕУ постала оно што је Борис Џонсон рекао о њој још 2016. године – Четврти рајх.

Око тога нема никакве сумње. ЕУ, која се некада рекламирала као најуспешнији мировни пројекат у историји, сада отворено каже да се украјински сукоб може решити само војно, и шаље оружје Украјини, чиме је постала активни учесник у рату.

Руси сада доживљавају оно што смо ми доживљавали 1990-их година, па и још јаче. Антируска хистерија се систематски распирује у западним медијима и друштвима, и то све поприма облике нацизма.

Зато је неопходно поставити питање: какав би био положај Срба кад бисмо се приклонили том ”новом поретку” којег предводи политички Запад, односно његова ”либерална” дубока држава?

Рекло би се да је исти одговор сад као што је био и у Другом светском рату. Садашњи ”нови поредак” је практично наставак оног који је тада доживео неуспех. Дакле, ми немамо чему да се надамо у том новом поретку. Третираће нас као Русе – али изван Русије, дакле ван заштите моћне руске државе.

Једини који неће имати такав третман су такозвани другосрбијанци и западно-спонзорисана пета колона, односно они који раде за Запад. Али, то је врло мали, нерепрезентативни проценат нашег народа.

Уз све то, од нас ће се, уз другоразредни статус, тражити и жртве какве се већ сад траже од осталих европских народа – спуштање температуре на термостату следеће зиме, избегавање туширања сваког дана топлом водом, да возе мање, да једу мање, да трпе инфлацију и још већа економска раслојавања, да прихвате још милионе нових миграната покренутих управо санкцијама које њихов политички естаблишмент измишља на скоро дневној основи…

Значи, пристали бисмо на понижење и издају вековних савезника и пријатеља, а заузврат би добили ”привилегију” да – стегнемо каиш и (са)учествујемо у пројекту Великог ресетовања, односно коначног поробљавања западних држава и грађана од једне уске, отуђене елите, интеграције у један тоталитарни пројекат без преседана у светској историји.

А све то зарад ”части” учествовања у њиховом новом крсташком походу на Русију.

Дакле, чак и са чисто практичног становишта, не бисмо добили ништа тиме што би стали на западну страну и увели санкције Русији. А изгубили бисмо не само самосвојност и независност, него и част. То би била срамота историјских размера.

Сами бисмо себи потписали смртну казну – а опет не би били третирани на исти начин као вољни англо-амерички савезници и вазали. Уз то бисмо остали са њихове стране нове ”гвоздене завесе” коју они сад покушавају да поставе према Русији, раздвојени од јединих истинских савезника с којима делимо и веру и велику заједничку историју, заробљени у економској зони виртуелних, обезвређених валута, политичкој зони перманентног ванредног стања и ”медицинској” зони ковид-тоталитаризма.

То је још један разлог зашто морамо да останемо у некој врсти борбене готовости – да нам се не деси да останемо са ове стране те евентуалне гвоздене завесе, у свету у којем за нас нема места.

Морамо да будемо спремни да се против тога боримо на све могуће начине.

На стратешком плану, у овом глобалном сукобу важно је да постоји неко упориште у Европи на које мултиполарни свет може да се ослони, а то су Србија и Република Српска. И зато, без обзира што наша позиција треба да остане на становишту војне и политичке неутралности што је дуже могуће, треба већ сад да се спремамо за оно најгоре, за моменат кад ћемо бити притиснути да се одлучимо ком ћемо се царству приволети. Јер, ово што је покренуто у Украјини неће стати.

Русија је јасно рекла да јој је циљ да коначно заустави амерички покушај доминације над целим светом. А и, да поновимо, рекла је још нешто што је врло битно: да се залаже за мултиполарни свет у којем нема другоразредних чинилаца, у којем су сви равноправни.

То је једини свет који нама одговара.

Ми смо већ окусили једнополарни свет на својој кожи, а овај који би се, не дај Боже, васпоставио, био би још гори.

Сваки пут кад се у Србији организује скуп подршке Русији, то се прати у свим битним руским, па и кинеским медијима. И то њима значи. То је наш главни залог за достојно место у једином новом поретку који нам одговара, наша главна политичка мека моћ коју можемо да пројектујемо – јер на Западу не можемо да пројектујемо практично никакву.

Ми се ње не смемо одрећи, не смемо да делујемо као неко ко је окренуо леђа пријатељима и ко је стао у агресивни строј са осталим америчким вазалима.

Први пут у историји бисмо изабрали погрешну страну историје и престали да будемо оно што јесмо.

Дакле, водимо политику војне и политичке неутралности (док лично већина нас подржава Русију и становиште да јој је рат наметнут), а спремајмо се и мобилишемо за дан ултиматума и ”понуда које се не одбијају”, које ће нам неминовно стићи из западних престоница. Да бисмо били спремни за дан после.

(трибину су организовали портали „Све о Српској“ и „Факти“ уз подршку Представништва РС у Србији)