- Додик код западњака има седам смртних гријехова: неће у НАТО; враћа уставне надлежности и поништава наметнуте законе; блокира глас БиХ против Русије у УН; одбија да се Српска врати у заједничке органе док се не укине закон о вербалном деликту; не признаје неизабраног Шмита; наставља да им то запаљивом реториком отворено говори у лице… Седми и највећи је у томе што ће, по западним процјенама, побједити и на октобарским изборима
- Нико и не сумња да ће Русија побиједити у Украјини. А дан послије Европљани ће се хладне главе пресабрати и прерачунати да противник није на истоку него на западу
- Србија се брани у Српској и уколико Србија попусти око Српске да би сачувала КиМ, најприје ће постати „Ужас“. А УЖАС је акроним за „Ужа Србија“, како су је, без покрајина, самосажаљиво звали српски комунисти. И на крају„београдски пашалук“
- Не буду ли се Србија и Српска заједно браниле као посљедње уточиште неутралности у Европи, може се десити и да се наши савезници и пријатељи потпуно окрену истоку, а наша неутралност остане без заштите. Срећом, и они, поред пријатељских емоција, имају интерес да преко Срба остану на Балкану
Ненад КЕЦМАНОВИЋ, „Срби између Истока и Запада“
СРБИЈА је одавно одлучила да буде војно неутрална, а Српска да ће у томе да је слиједи, како се Срби не би нашли на двије стране фронта.
Већ тада се војна неутралност није могла стриктно одвојити од спољнополитичке.
Откако је почео рат у Украјини, војна неутралност протегла се, поред спољнополитичке, и на економску, културну, информативну, енергетску итд.
Која страна угрожава српску еквидистанцу према Западу и према Истоку?
Која нам каже да „не можемо да сједимо на двије столице“?
Која нам каже да „морамо да изаберемо само једну“?
Која нам каже „ако ниси са нама, ти си против нас“?
А која страна нас, напротив, подржава без условљавња?
Која показује разумијевање што гласамо против ње јер зна да трпимо велике притиске?
Која нас, упркос томе, држи на листи привилегованих купаца енергената, који су данас моћније оружје од ракета, санкција, долара?
Није тешко именовати и једну и другу страну и препознати која нам је пријатељска, а која то није.
ЕУ, за коју су се чврсто опредијелиле и Србија и Српска, подијелила се и погубила под англо-америчким притисцима, па ради у корист властите штете. САД су најприје натоциљале ЕУ на санкције на руску нафту, а саме су за 40 одсто повећале куповину нафте од Русије, коју онда препродају европским земљама по вишим цијенама.
Истина, за англоамериканце је одавно речено да су као пријатељи још гори него као непријaтељи.
Али, шта се догађа са најразвијенијим земљама ЕУ, прије свега економски најмоћнијом Њемачком?
Она пресретнута порука Викторије Нуланд „Ко ј… ЕУ“ била је одговор САД на то што су Француска и Њемачка биле против америчке режије Мајдана. Рат у Украјини је у ствари англо-амерички рат против Сјеверног тока 2, који је требало да повеже ЕУ са Русијом.
Сада Зеленски пред поразом одбија посјету солидарности њемачког предсједника са образложењем да је он подржавао ову руско-европску енергетску везу.
Зашто ЕУ ипак прихвата колонијални статус? Како то да се Европа, колијевка рационализма, понаша нерационално, чак ирационално?
То се дијелом може објаснити глобално надмоћним англо-америчким медијима који шире страх од Русије, која се, наводно, неће зауставити на Украјини.
САД су изгубиле предност у врхунском наоружању од Русије и у економском развоју од Кине, али и даље доминирају у медијима, који се фокусирају на потресне слике порушених зграда, мртвих и рањених, колона избјеглица. Предтекст и контекст онога што је претходило и узрок зашто се све то догодило, избрисан је. А био је довољан Бајденов потпис на Бушово усмено обећање Горбачову да се НАТО неће ширити према границама Русије, па да се рат не догоди.
Дио објашњења за пуцање у властиту ногу јесте састав политичких елита у земљама ЕУ. Премијери, канцелари, министри финансија и спољних послова у тим земљама су потекли из глобалне дубоке државе.
Сви су рану социјализацију прошли у ексклузивним интернатима и универзитетима и одрадили приправнички стаж у филијалама Голдман Сакса, ММФ-а, Свјетске банке, односно код Ротшилда, Рокфелера, Сороша.
Погледајмо биографије Макрона, Марија Драгија, Урсуле фон дер Лајен… Сви ау прошли исту едукацију и лично се повезали и умрежили.
Високу бирократију ЕУ чине људи без јасног националног и патриотског идентитета. Рецимо, отац богати Либанац, мајка Бразилка, колеџ у Швајцарској, диплома на Кембриџу, докторат на Јелу. Идеални глобалистички кадрови, који припадају свугдје и нигдје, мотивисани су искључиво инивидуалним егоизмом и чисте савјести раде за оног ко више плати.
А зна се: богата Америка најбоље плаћа.
Најзад, прије неколико година је избио скандал: БНД је открио да ЦИА прислушкује заштићене везе Ангеле Меркел. Вашингтон је пресјекао аферу објашњењем да то раде у интересу њемачке канцеларке како то не би урадила нека трећа, непријатељска страна.
Након 11. септембра направили су пројекат тоталног надзора припадника управљачке класе у свим земљама свијета, али и грађана САД, који су потенцијално најопаснији као „гуја у њедрима“.
Војно неутралне – Српска и Србија – кренуле су на дуги и неизвјесни пут ка ЕУ, без алтернативе. Сјетимо се како је почело! Најприје наш европски пут нису условљавали напуштањем пријатељских односа са Русијом. Затим су најавили да ћемо морати своју спољну политику усаглашавамо са бриселском. Онда су српско-руске везе генерално оквалификоване као малигне. Најзад је Србија, уз фусноту да је то учинила под притиском, двапут гласала против Русије у УН и добила кратак предах до уцјене да се придружи санкцијама.
Али, све и да то учини, услиједиће нови ултиматуми. Из Приштине, једнако као и из Брисела и Вашингтона, годинама понављају да је рјешење узајамно државно признање између Србије и њене побуњене јужне покрајине.
Од Српске су направили извор нестабилности на Балкану.
Како било шта вјеровати западним партнерима који не поштују међународне споразуме које су сами креирали, потписали и гарнтовали?
Како се уопште с њима о било чему даље договарати ако игноришу резолуцију 1244 и кривотворе Дејтонски споразум?
При томе од Србије траже да тек у статусу кандидата таквој политици ЕУ буде лојалнија него неке пуноправне чланице.
Док ЕУ пуца себи у ногу, од Србије се тражи да пуца себи у главу.
Треба да бира између америчке „црне листе“ (санкције) и руске „црвене листе“ (гас по вртоглавој тржишној цијени). Додуше, имамо обећање да ћемо из Брисела добити мало течног гаса, којег немају ни за себе, у име солидарности за лојалност.
Европска солидарност!?
Видјели смо како то изгледа на почетку пандемије. Док су Италијани и Шпанци од короне гинули као муве, остале чланице су затвориле границе и вакцине чувале за себе. Прећуткује се да су њемачке инвестиције у Србији, те изузетан развој и раст запослености, засновани на јефтиној енергији (Русија) и инфраструктури (Кина).
Српска је блокирањем Федерације учинила да БиХ као цјелина нема став о Украјини, односно да има два става. Став Џеферовић-Комшић-Бисера Турковић, на једној и став Додика, на другој.
Практично да буде неутрална.
Због тога је Додик добио етикету Путиновог главног агента на Балкану, а то у овом моменту значи непријатељ бр. 1 колективног Запада у региону.
Чим су британски САС-овци у саставу ЕУФОР-а почели да патролирају улицама Бањалуке чувајући мир и безбједност грађана у Српској, првом представнику тих грађана запријетило је киднаповање.
Грешка у корацима, јер би било логично да је редосљед био обрнут.
Зашто су се баш сад више него икад окомили на Додика?
Он по њима има барем шест неопростивих гријехова.
Неће у НАТО јер хоће неутралност; враћа уставне надлежности и поништава наметнуте законе; блокира глас БиХ против Русије у УН; одбија да се Српска врати у заједничке органе док се не укине закон о вербалном деликту; не признаје неизабраног Шмита; наставља да им то запаљивом реториком отворено говори у лице.
Зато рачунају да би било ко умјсто њега био кооперативнији.
Седми и највећи Додиков гријех је у томе што ће, по западним процјенама, побједити и на октобарским изборима, што значи да су промашена значајна улагања у опозиционе медије и у алтернативне кадровске пројекте.
Иако се 30 година бакћу око БиХ, што због властите умишљности, што због непознавања српског националног карактера, нису схватили да фаворити Запада нису омиљени у Српској.
Домаћи противници Додику и данас спочитавају што је постао премијер уз подршку инофактора.
Британци испред протектората журе да, док су Руси заузети у Украјини, Американци окренути Пацифику, Њемачка обезглављена без Меркелове, Макрон заузет изборима, Додика на препад избаце из игре.
Британија је отишла из ЕУ да би могла да развали ЕУ.
При неизвјесном исходу референдума, британска краљица се дискретно јавно изјаснила за Брегзит, а она је једна од најбогатијих у свијету, попут Ротшилда, Рокфелера и др.
Обновљен је и прастари механизам завађања српских лидера. У западним, сарајевским па и неким београдским, опозиционим али и позиционим медијима, рециклирају наслове: „Додик је постао камен о врату Вучићу!“, „Вучић коначно пушта Додика низ воду!“, „Зашто Додика није било у Вучићевој предизборној кампањи?“…
Српски одговор на спољне притиске може да буде двојак. Условно речено, на начин Српске и на начин Србије, Додиков и Вучићев.
Наравно, иза оба модела стоји идентичан српски национални интерес одбране суверенитета и самосталности једног те истог народа. Разлике су донекле у особеном политичком искуству, темпраменту и карактеру два лидера, али прије свега су у различитој ситуацији.
Док Вучић стоји на челу једне од најстаријих европских држава, чији опстанак, макар и без Косова, нико не доводи у питање, Додик стоји на челу РС, коју од самог међународног признања западни креатори и гаранти Дејтона већ четврт вијека егзистенцијално угрожавају.
Вучић годинама поштује БиХ, али воли Српску. Међутим, не ради се само о љубави него и о интересу „матице“.
Србија се брани у Српској и уколико Србија попусти око Српске да би сачувала КиМ, најприје ће постати „Ужас“. А УЖАС је акроним за „Ужа Србија“, како су је, без покрајина, самосажаљиво звали српски комунисти. И на крају„београдски пашалук“.
Уосталом, Српска је и у много тежим данима знала и сама да се брани када је Милошевић накратко био попустио око Венс-Овеновог плана.
Ономад, на масовним митингу у Бањалуци, актуелна власт је добила плебисцитарну подршку. Двадесет хиљада грла је скандирало „Миле, Миле!“.
Но, како је колективни Запад медијски сатанизовао Русе, као и ’90-их Србе, и како је Путин специјалну операцију успорио селекцијом мета, јавила се малодушност и међу Србима.
Само, глобалне трендове пада америчке моћи, војно-енергетског примата Русије и економског Кине; рађање мултиполарног свијета – још нико није оспорио.
САД уживају подршку малог дијела планете. Азијске, афричке и јужноамеричке земље су активно или пасивно на супротној страни.
Најзад, нико и не сумња да ће Русија побиједити у Украјини. А дан послије Европљани ће се хладне главе пресабрати и прерачунати да противник није на истоку него на западу.
Украјинци ће се отријезнити да их је Запад гурнуо у сувишан рат против неупоредиво јачег противника и онда оставио на цједилу. И сам Зеленски то повремено говори, а онда га новим испорукама оружја охрабре да настави да се бори до посљедњег Украјинца.
На домаћој сцени Вучић је тријумфовао на предсједничким изборима у Србији. Побиједио је и Виктор Орбан. Додик на шест мјесеци уочи избора води. Ниједан од њих нема намјеру да Русији намеће санкције.
Не буду ли се Србија и Српска заједно браниле као посљедње уточиште неутралности у Европи, може се десити и да се наши савезници и пријатељи потпуно окрену истоку, а наша неутралност да остане без заштите. Срећом и они, поред пријатељских емоција, имају интерес да преко Срба остану на Балкану.
(трибину су организовали портали „Све о Српској“ и „Факти“ уз подршку Представништва РС у Србији)
Додај коментар