Кецмановић: Што БиХ више споља интегришу – то се она више дезинтегрише изнутра

• Током три мјесеца рата у Украјини, ЕУ је бумеранг-санкцијама према Русији прешла пут од партнера, преко вазала, до колоније САД. И, умјесто да се забаве о свом јаду (економска криза, брегзит, интерне подјеле, политичка маргинализација) у који их је увалила Америка, европски комесари брину о (не)миру и (не)стабилности на Балкану
• Бајден се мучи да окупи Латинску Америку на самиту Калифорнији, а Шолца и Шмита шаље на Балкан. Српске земље им се чине лак плијен да утврде америчку сферу гравитације барем у Европи. На истом послу је и брегзит-Борис са посебним пуномоћјем САД и искуством британских колонизатора, али Нијемци су пословично упорнији, темељитији и ефикаснији
• Шолц био у Београду са заоштреним ултиматумом: „Или ћете ви увести санкције Русији или ћемо их ми вама“. А његов земљак Шмит је кренуо у одлучујућу офанзиву
• унитаризације БиХ под доминацијом Бошњака
• БиХ је слика и прилика ЕУ, и то у њеној карикатуралној минијатури, и зато је посљедња на пријемној листи Брисела, далеко и од поглавља и кластера, који опет мало значе. Оданде ипак понављају обману „Све зависи од вас“ и зато би одговор Српске требало да гласи „Не, све зависи од вас и јавите се кад одлучите“. Тако би Српска смањила уцјењивачки потенцијал ЕУ

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

ИМА ли било шта у БиХ или у свијету у чему се локални Срби, Хрвати и Бошњаци слажу?

Једни се уздају у САД, други у Русију и Кину.

Срби хоће у Отворени Балкан, а Бошњаци неће.

Бошњаци грле мигранте из исламских земаља, а Срби их превозе до Хрватске границе. Бошњацима је Шмит в.п., а Србима није. Срби и Хрвати хоће да протекторат оде, а Бошњаци- не.

Када бирају вакцине, једни хоће синофарм и спутњик, други фајзер и модерну.

Када крену на море, Хрвати бирају Јадран, Бошњаци – Турску, а Срби – Грчку.

Не могу да се сложе ни да се ни у чему не слажу.

Ипак постоји једна једина ствар у којој се Срби, Бошњаци и Хрвати у БиХ слажу: сви хоће у ЕУ. Међутим, пут у ЕУ за Балканце подсјећа на пут у комунизам. Деценијама слушамо исту причу: не само да „Босанци“ чезну за прикључењем, него и Европљани њих једва чекају.

ЕУ је ту босанску чежњу деценијама користила да „Босанце“ тјера на уступке, а „Босанци“ су били лакоми на претприступне фондове. Али, изгледа да је узајамном варакању дошао крај.

Током три мјесеца рата у Украјини, ЕУ је бумеранг-санкцијама према Русији прешла пут од партнера, преко вазала, до колоније САД. И, умјесто да се забаве о свом јаду (економска криза, брегзит, интерне подјеле, политичка маргинализација) у који их је увалила Америка, европски комесари брину о (не)миру и (не)стабилности на Балкану.

Док свијет оплакује ЕУ, оданде лиферују мртворођене идеје: „ЕУ у три брзине“(Брисел), „Пакт о југоисточној Европи“ (Берлин), „Политичка заједница шира од ЕУ и Балкана“ (Париз).

Ено га, и Лех Валенса предлаже да се ЕУ расформира и поново формира без Пољске и Мађарске.

Вучићев Отворени Балкан показао се животворнијим од тих јалових европских планова, али и изговор да ЕУ Балканцима одложи пријем.

И док Американци замајавају Европљане пројектима „на дугом штапу“, попут течног гаса и зелене енергије који ће, бајаги, већ крајем године да замјене сибирски гас, колонизована ЕУ хоће од Срба да направи своје подизвођаче радова на заокруживању америчког дијела мултиполарног свијета.

Кинези се шире по субсахарској Африци. Арапи су се присјетили да им је СССР помогао да се ослободе од западног колонијализма.

Бајден се мучи да окупи Латинску Америку на самиту Калифорнији, а Шолца и Шмита шаље на Балкан. Српске земље им се чине лак плијен да утврде америчку сферу гравитације барем у Европи. На истом послу је и брегзит-Борис са посебним пуномоћјем САД и искуством британских колонизатора, али Нијемци су пословично упорнији, темељитији и ефикаснији.

Тако је Шолц био у Београду са заоштреним ултиматумом: „Или ћете ви увести санкције Русији или ћемо их ми вама“. А његов земљак Шмит је кренуо у одлучујућу офанзиву унитаризације БиХ под доминацијом Бошњака против „сепаратизма“ Српске и „Херцег-Босне“.

Није в.п. јер није изабран у СБ УН, а бонска овлашћења не постоје у Дејтонском уставу, али он се понаша као да јесте и да је све по закону. У свему му асистирају Изетбеговић, Џаферовић, Турковићева, повремено и он њима. И све по схеми: „Срби су увијек били ‘мали Руси’, а оријентални Бошњаци су постали најзападњаци који, вели Бакир, „у џамијама чувају Босну“.

Јесте да се и Додик нерадо усаглашава у Предсједништву, али када они раде исто, није исто. Они хоће јединствену Босну, а он да ентитети буду самостални по Дејтону.

Већ 28 пута су се изјаснили за санкције Русији у име БиХ, упркос томе што се српски члан Предсједништва сваки пут службено оградио и њихова изјашњења учинио неважећим.

Но, у русофобној хистерији на колективном Западу све пролази што је против Руса и Срба, па се Шмит не либи да санкционише министре РС (Шеранић) и ХБ (Чавара), јер опструишу јединство БиХ, да се мијеша у финансирање избора, да дијели жуте и црвене картоне, за које у Бањалуци не хају.

Додик узвраћа: „Према Шмиту треба примијенити закон о екстрадицији, што важи за странце који се огријеше о домаће законе“.

Елем, што се БиХ више споља силом интегрише, то се изнутра више спонтано дезинтегрише. А однос колективног Запада према према Србима подсјећа на онај с почетка 90-их, који је и изазвао грађански рат.

Кад год им Додик каже да неће да трпи бошњачку доминацију, они му “због сепаратизма“ подвуку име на црној листи. Но, има и тамо бар један паметан са ауторитетом да каже.

„Ми се понашамо као да покушавамо да натјерамо Србе да се врате у митску Босну која никад у историји није постојала. Не постоји босански језик. Не постоји босанска култура. Босна је административна јединица која садржи Хрвате, муслимане и Србе, вјештачки стварана као поддио који су западне државе глупо признале као државу 1991. Да сте погледали историју Срба, видјели бисте да су се они 600 година борили да не буду под доминацијом муслимана. И зашто су САД требале да промијене сопствене принцип самоопредјељења и да их бомбардују? Зашто их наши медији називају ‘сепаратистички Срби’? Од чега се они то одвајају и да ли је то нешто икада постојало?“

Овако је 2014, говорио Хенри Кисинџер, Американац њемачког поријекла, који је својевремено помирио САД и Кину, а бар једном годишње сједи са Путином.

Данас је, међутим, на челу САД уморни предсједник, ЕУ предводи канцелар који не влада ни у својој странци, у Сарајеву је представља њемачки туриста. Сви недорасли и домаћим, а камоли свјетским пословима.

Де Голове европатриоте „од Атлантика до Урала“ замијенили су Бајденови потркуши.

Никада ЕУ није имала мањи капацитет да се шири и никад није била мање привлачна босанским муштеријама. Чак и штанцане милионе евра из претприступних фондова рапидно гута инфлација да би их замијенио долар, који узмиче пред рубљом и јуаном. Најзад, када си кандидат, Брисел тражи да се у свему прилагођаваш политици ЕУ, а када си унутра онда свако ради по свом, баш као и у БиХ.

Већ и сама чињеница да Срби, Хрвати и Бошњаци у БиХ сложно хоће ЕУ, указује да ни тамо ни овамо нешто озбиљно није у реду.

БиХ је слика и прилика ЕУ, и то у њеној карикатуралној минијатури, и зато је посљедња на пријемној листи Брисела, далеко и од поглавља и кластера, који опет мало значе. Оданде ипак понављају обману „Све зависи од вас“ и зато би одговор Српске требало да гласи „Не, све зависи од вас и јавите се кад одлучите“.

Тако би Српска смањила уцјењивачки потенцијал ЕУ, а Брисел не би прекинуо инфузије БиХ, јер хоће да је одржи на сваки начин.

Додик је одавно рекао „Српска на првом мјесту“ испред БиХ и ЕУ, а родила се упркос томе што је 1992. свијет био униполарно антисрпски, „матица“ под санкцијама, „мајчица“ под Јељцином, Кина окренута себи.

Данас није тако и одбијање санкција Русији није само емоција и храброст него и рационалан став.