Кецмановић: Данас играти само на западну карту, то је као ’45 отићи у четнике

• Стратегија „и 21. вијек биће амерички“ поражена је и уступила је мјесто прилагођавању „паду америчке моћи“. Након пораза у Сирији и повлачења из Авганистана то више није експанзија, него маркирање и бетонирање свога пола унутар глобалне мултиполарости
• Колективни Запад је рачунао да је Русија, исувише заузета фронтом у Украјини и глобалним одмјеравањем снага, те нема ни ресурсе ни вријеме да брине о Србима у ентитету. Међутим, Путин је чак и у току„руског Давоса“ у Петрограду у поноћ, безмало читав сат разговарао са Додиком. Захвалност за солидарност Српској и Додику лично. Сва подршка и нови сусрет 17. септембра
• Нико данас не оспорава ни да ће Русија и Кина побиједити, ни да је америчка моћ у опадању, ни да је ЕУ у пропадању, па у том контексту и ми треба да пројектујемо нашу политику неутралности
• Након спречавања Лаврова да дође у Београд, након Додиковог боравка у Петрограду, као и након политичког фаворизовања Украјине и Молдавије у Бриселу, оба тренда ће се наставити увећаном динамиком. При оволикој русофилији и евроскептицизму у народу, власти у Српској и Србији имаће и унутрашњи отпор неутралности

Ненад КЕЦМАНОВИЋ, „Како сачувати неутралност“

ГАС као оружје хибридног рата коришћен је на овим просторима још током грађанског рата ’92-’95 у БиХ.

Првих поратних година, централа СДА је на прес конференције у Сарајеву доводила општинска руководства из унутрашњости. Када се микрофона докопао Авдо, негдје из Подриња, хвалио се ратном везом са Алијом Изетбеговићем.

„Алија би ми јавио ‘Авдо заврни гас’, ја заврнем. Јави `одврни`, ја одврнем.“ Операција Авдо-Алија служила је да Изетбеговић покаже странцима да Сарајлије немају на чему да кувају и да се грију зато што не дају четници.

Авди су организатори одмах отели микрофон, а сутрадан се само у једним сарајевским новинама (Слободна Босна) појавио наслов „Ево зашто смо се смрзавали у ратном Сарајеву“.

Но, крајем прошлог вијека, све је било једноставније, свијет је био униполаран и сви су били против Срба. Сада већ мултиполарни свијет више није будућност која је почела него стварност која није још до краја обликована. Стратегија „и 21. вијек биће амерички“ поражена је и уступила је мјесто прилагођавању „паду америчке моћи“. Након пораза у Сирији и повлачења из Авганистана то више није експанзија, него маркирање и бетонирање свога пола унутар глобалне мултиполарости. Направили су војни савез са Аустралијом, Јапаном и Британијом као пацифички острвски НАТО плус. Међутим, у Јужној Америци им запиње, арапски свијет се опире.

Током неколико мјесеци „руске специјалне војне операције“, нису одбранили Украјину, али су велики дио Европе узели под своје. Брисел је ономад отворио пречицу за комад Украјине и Молдавију јер их виде као границе гравитације САД. Балканске чланице НАТО-а опет су остале далеко од ЕУ.

Са српским земљама, међутим, имају проблем: ни Србија ни Српска неће у НАТО, а неће санкцијама Русији да скраћују пут у ЕУ. Вучић не да Косово, Додик не да Српску, а Лавров годинама понавља: „Дејтонски споразум и Резолуција 1244“.

Али, имамо и ми са њима још већи проблем: у Српској је СФОР, а у Србији Бондстил, и обје су опкољене чланицама НАТО-а. Када су три од њих спријечиле прелет Лаврова до Београда, њемачка штампа нам се ругала да смо добили лекцију из географије. Испада да нам је у новој безбедносној архитектури Европе суђено да останемо на једној столици и да не можемо да бирамо на којој, а поготово не на обје.

Међутим, Рогозин рече да „сарматима не треба дозвола за прелетање“, Кисељов да „посејдони могу цунамијем да потопе Британију“, а Путин каже: „Само изволите, добро знате чиме располажемо“.

Колективни Запад је рачунао да је Русија, исувише заузета фронтом у Украјини и глобалним одмјеравањем снага, те нема ни ресурсе ни вријеме да брине о Србима у ентитету. Међутим, Путин је чак и у току„руског Давоса“ у Петрограду у поноћ, безмало читав сат разговарао са Додиком. Захвалност за солидарност Српској и Додику лично.

Сва подршка и нови сусрет 17. септембра.

Најзад, сва испитивања јавног мњења у обје српске земље показују да је народ у врло високом проценту, од око 80 одсто, против санкција Русији, а да је подршка евроинтеграцијама на историјском минимуму, од око 35 одсто.

Након спречавања Лаврова да дође у Београд, након Додиковог боравка у Петрограду, као и након политичког фаворизовања Украјине и Молдавије у Бриселу, оба тренда ће се наставити увећаном динамиком. При толикој русофилији и евроскептицизму у народу, власти у Српској и Србији имаће и унутрашњи отпор неутралности.

– На западном менију инструмената спољног притиска на двије српске земље остаје divide et impera. У конкретној ситуацији своди се на бацање кости између Српске и Србије и на конструисање ривалитета Вучић- Додик. На то насједају и најдобронамјернији на обје стране.

То што овдје Шмита часте титулом в.п. има искључиво симболички карактер. Он није запослен у Србији и то му практично ништа не значи, а у Српској му није промијенило улогу њемачког туристе.

Исто тако, подршка Србије осуди нарушавања територијалног интегритета Украјине у ГС УН везана је за статус Косова и наишла је на разумијевање Русије. Уосталом, Москва је одредила црвену линију пријатељства, а то су – санкције.

Србија није увела санкције, али није ни БиХ јер је Додик блокира да их уведе. У инаугуралној предсједничкој бесједи Вучић се захвалио Милету и Жељки што су истрпили неке његове потезе и додао „најважније је да имамо исти циљ“.

Не треба имати илузије, како год се Срби понашали на двије обале Дрине, не само колективни запад, него и Русија и Кина, Српску и Србију третирају као цјелину.

Да међу Србима није било националног јединства, Српска не би опстала у БиХ, нити би КиМ остао у Србији. Уосталом, Милошевић је чак био и затворио границе на Дрини, али пошто није дозволио међународну контролу, наставио је да помаже Српску као и прије. Мудрост и одмјереност допуњује се храброшћу и интуицијом.

– Одушевљење српске националне јавности сусретом Додика са Путином обрнуто је пропорционално расположењу у муслиманском Сарајеву, које себе види у првим редовима кампање протестанстко-католичког колективног Запада против православно-словенске Русије.

Уочи састанка у Бриселу наглас су сањали да би се, уз Украјину, и БиХ могла докопати кандидатуре.

У ЕУ их неће, у НАТО им не да Српска, а са комшијама неће да се договарају.

Међутим, у немогућој држави све је могуће. Народи у БиХ, иако један другом раде уз нос, понекад стицајем околности понешто случајно испадне на обострану корист.

Захваљујући пријатељским односима Српске са Русијом, БиХ је добила гас по старој цијени. Иако су се Џаферовић, Комшић, Турковић 28 пута изјаснили против Русије, нису одбили да се зимус грију на сибирски гас. Српску, опет, иако „малу Русију“, мимоилазе западне санкције, јер ако би их колективни запад увео сепаратно само једном ентитету тиме би га признао као државу.

Нико данас не оспорава ни да ће Русија и Кина побиједити, ни да је америчка моћ у опадању, ни да је ЕУ у пропадању, па у том контексту и ми треба да пројектујемо нашу политику неутралности. Данас играти само на западну карту, то је „као ’45 отићи у четнике“.

На крају да се вратимо на почетак излагања. Ни Алије ни Авде више нема, али би сада неки „мали Рус“ надохват вентила код Зворника, могао да телефонира у Сарајево: „Бакире, заврнуо сам, јавили ми из Гаспрома“.