Ћеранић: Ако Српска задржи став поводом Украјине – политичка јесен ће јој бити плодна

• Простор тзв. Западног Балкана јесте отворен када су у питању земље обухваћене тим политичким појмом, али потпуно затворен за спољне факторе, било да се ради о ЕУ или силама са Истока. Стога се с пуним правом може назвати и Затвореним, а не само Отвореним Балканом
• Ради се о балканској унији, за коју није предвиђено само економско повезивање, већ и политичко. Чак се имају у виду и заједничке институције, по узору на Брисел, али у малом
• Јавност нагађа да ли је у питању стварање нове Југославије, Велике Србије или Велике Албаније, али је по сриједи експеримент – стварање полигона на којем би се испробале методе и технике, како у сфери економије, тако и политике. Све је, опет, подређено планираном прокси рату са Русијом
• Сваки уступак на уштрб суверенитета властите земље ради европског пута, евроинтеграција итд. само је – губитак. Еклатантан примјер је Македонија, сада Сјеверна, која се одрекла и имена ради пута у ЕУ, а добила је само чланство у НАТО

Предраг ЋЕРАНИЋ, „Украјинска криза и Затворени Балкан“

ОТВОРЕНИ Балкан је појам који се прилично увријежио у политичком и уопше у јавном дискурсу. Приказује се као производ „домаће памети“ до те мјере добар да га подржавају Американци.

За сада су у овај интегративни процес укључене три државе (Србија, Албанија, Сјеверна Македонија), али су очекивања да се Отвореном Балкану придруже Црна Гора и Босна и Херцеговина. Ко шта добија и ко би шта могао изгубити у Отвореном Балкану?

Појам Отворени Балкан има своју генезу. Наиме, далеко прије него је украјинска криза и почела, на Балкану је омеђен простор којем није било мјеста у Европској унији, а од стране западних центара моћи процијењено је да он ни у којем случају не смије бити препуштен продирућем руском и кинеском утицају. Тако је осмишљен Западни Балкан, као политички појам за земље које се налазе на централном дијелу Балканског полуострва, који по свом префиксу припада Западу, али по замисли његових креатора – ни Западу ни Истоку.

Идеја је пласирана као Берлински процес, потом преименована у Мали Шенген, а потом у Отворени Балкан.

Бивша њемачка канцеларка Ангела Меркел политички је „лансирала“ Берлински процес као потребу да се балканске земље које нису чланице Европске уније (ЕУ) међусобно увежу, како економски тако и политички, и као колектив остваре сарадњу са ЕУ. Услиједило је неколико политичких сесија у више европских градова како би предочена идеја заживјела.

Одласком Меркелове са политичке сцене у оптицај је пуштен нови појам, који је у ствари само освјежио исту идеју, а настојао се приказати као нешто проистекло не из Њемачке, него као резултат међусобног уважавања и рада земаља на које се односи. Тако је настао појам Мали Шенген, који још боље указује о чему се ту ради – о новој унији земаља, којима она, за њих далеко важнија Европска унија, постаје све даља, али може послужити као узор.

Било је отпора, највише из Црне Горе, али и Босне и Херцеговине. Све је мирисало на превару, како би кандидатски статус за чланство у ЕУ тим земљама био оспорен и недостижан. Тада је направљен трећи покушај, како би се некако ствар покренула.

Берлин је разумијевање нашао у Београду и Тирани, али и у Скопљу. Економско повезивање Србије, Албаније и Сјеверне Македоније широј јавности најприје је представљено као Отворени Балкан, односно као ново име за Мали Шенген, да би се временом све чешће говорило као о нечему сасвим новом и производу „домаће памети“.

Колико је Отворени Балкан заиста отворен?

Тај простор јесте отворен када су у питању земље обухваћене овим политичким појмом, али потпуно затворен за спољне факторе, било да се ради о ЕУ или силама са Истока. Стога се с пуним правом може назвати и Затвореним, а не само Отвореним Балканом.

Ради се о балканској унији, за коју није предвиђено само економско повезивање, већ и политичко. Чак се имају у виду и заједничке институције, по узору на Брисел, али у малом.

И док јавност нагађа да ли је у питању стварање нове Југославије, Велике Србије или Велике Албаније, по сриједи је експеримент – стварање полигона на којем би се испробале методе и технике, како у сфери економије, тако и политике. Све је, опет, било подређено планираном прокси рату са Русијом.

Економско повезивање са сусједима вриједи подржати, али не треба имати заблуду да ЕУ било кога жели. Дакле, „или-или“: или сте у Отвореном Балкану или вам је предвиђено мјесто у ЕУ.

Давање кандидатског статуса Украјини и Молдавији и потпуно занемаривање Босне и Херцеговине и других западнобалканских држава у том смислу, довољно говори.

Стога треба бити свјестан да је сваки уступак на уштрб суверенитета властите земље ради европског пута, евроинтеграција итд. само губитак. Еклатантан примјер је Македонија, сада Сјеверна, која се одрекла и имена ради пута у ЕУ, а добила је само чланство у НАТО.

Да ли ико више спомиње заборављеног Зорана Зајева, њеног некадашњег премијера?

И доскорашњи господар Црне Горе, Мило Ђукановић, на путу је ка забораву.

Колико год били на услузи креаторима Западног Балкана, они политичке лидере третирају искључиво као шаховске фигуре.

Принципијелан, недвосмислен став у погледу украјинске кризе, очувао је Републику Српску од спољних и унутрашњих притисака. На том путу треба и остати.

И онда ће јесен у политичком смислу плодна бити.