Павић: Једна добијена битка у инфорату о Сребреници

• Док сам чекао да будем укључен у програм руске глобалне телевизије, чуо сам редакцијски увод за моје гостовање у којем се, гласом са британским нагласком, говорило да су српске снаге упале у Сребреницу у јулу 1995. и починиле геноцид, побивши преко 8.000 људи
• Прво што сам урадио кад су ме укључили било је да истакнем водитељки – судећи по нагласку такође Британки – да се у Сребреници није десио геноцид и да за то не постоје докази, а затим наставио са одговорима на постављена питања. По завршетку укључења сам продуценткињи Наталији послао поруку да ће од српске јавности бити врло лоше примљено када чује да неки руски медиј помаже у ширењу западних антисрпских лажи
• Од RT сам кроз месец дана добио позив да 11. јула говорим о Сребреници и том приликом сам рекао и ово: „Запад је одиграо кључну улогу у грађанском рату у БиХ па му је био потребан наратив о српској агресији како би скинуо кривицу са себе, а такође – да окриве Србе како би лакше контролисао не само БиХ него и цео простор бивше Југославије. Зато су и измислили наратив о геноциду. Али, немају стварне доказе“
• Уместо да се понижавамо пред вратима самоубилачког Запада, која су нам одавно чврсто залупљена, треба усмерити како индивидуалну тако и, још важније, државну енергију у правцу широм отворених врата перспективног Истока и Југа
• Може ли ико да замисли овакву епизоду са неким западним државним или корпоративним медијем? Не могу ни ја…

Пише: Александар ПАВИЋ

У ПОПОДНЕВНИМ сатима 11. јуна 2022. сам добио упит од РТ, глобалне руске ТВ станице на енглеском, да коментаришем твит кинеског дипломате Лиу Сјао-минга од 10. јуна, следећег садржаја:

„На данашњи дан, пре двадесет три године, НАТО је, под вођством САД, 78 дана безобзирно бомбардовао Савезну Републику Југославију без одобрења Савета безбедности УН. Укупно је НАТО бацио око 420.00 бомби тежине 22.000 тона, укључујући 15 тона бомби са осиромашеним уранијумом.”

Као и увек, пристао сам, успут се захваљујући продуценткињи Наталији А. на томе што тој причи посвећују пажњу, на шта ми је она одговорила да им је ”дужност да подсећају људе на злочине које је НАТО починио”.

Пар сати касније сам се, међутим, непријатно изненадио када сам, чекајући укључење, чуо редакцијски увод у моје гостовање, у којем се гласом са британским нагласком говорило о грађанском рату на простору бивше СФРЈ током 1990-их, укључујући и о томе како су српске снаге упале у Сребреницу у јулу 1995. и починиле геноцид, побивши преко 8.000 људи, за шта су касније српски војни и политички лидери осуђени од стране Хашког трибунала.

Прво што сам урадио кад су ме укључили било је да истакнем водитељки – судећи по нагласку такође Британки – да се у Сребреници није десио геноцид и да за то не постоје докази, а затим наставио са одговорима на постављена питања.

По завршетку укључења сам продуценткињи послао поруку следећег садржаја:

”Здраво Наталија, могу ли Вас замолити да уредницима РТ проследите ову поруку? Наиме, током уводног сегмента који је претходио мом интервјуу на тему коментара кинеског званичника о НАТО бомбардовању Југославије 1999, речено је да су српске снаге починиле геноцид у Сребреници 1995, масакрирајући више од 8.000 мушкараца, жена и деце. Молим Вас пренесите уредницима да је то једна од многих НАТО клевета и лажи против Срба, коришћених као повод за њихову агресију и наставак притисака на нас. Огромна већина Срба је на руској страни, и сматрамо да су било које санкције против Русије неприхватљиве, упркос чињеници да смо окружени НАТО земљама и изложени огромним западним притисцима. Стога ће од српске јавности бити врло лоше примљено када чује да неки руски медиј помаже у ширењу западних антисрпских лажи. Ово само помаже нашем заједничком непријатељу. Молим Вас пренесите ово, уз молбу да се овакво извештавање о дешавањима о Сребреници промени. Ако су РТ о томе потребни материјали, биће ми драго да их са Вама поделим. Хвала унапред и све најбоље.”

Уз поруку сам приложио линк на извештај Би-би-си-ја од 8. јула 2015. о руском вету на британску резолуцију о Сребреници.

Свега сат и по времена касније је од Наталије стигла порука следеће садржине:

”Молим Вас примите наше извињење што смо изоставили да током нашег емитовања изричито наведемо да су информације о Сребреници заправо оптужбе које промовише Запад, као што сте и указали. Свакако је требало да проверимо ову информацију, с обзиром колико је осетљива за људе у Вашој земљи. Ми дубоко ценимо српске историјске и садашње везе и подршку Русији. Будите уверени да ми никад не бисмо намерно покушали да те односе на било који начин покваримо. Уредници који су за ову грешку одговорни биће укорени у складу са професионалним процедурама наше компаније. Молим Вас да разумете да је мисија РТ-а, као међународног емитера, да пружи фер и објективно извештавање о догађајима, уз дужну непристрасност. Учинићемо све да овакве несрећне инциденте у будућности избегнемо. Хвала Вам на разумевању, и надамо се да ћете поново гостовати у нашем програму.”

Одговорио сам кратком поруком захвалности и разумевања да се такве ствари дешавају.

Тачно месец дана касније, 11. јула, стигла је нова порука од Наталије:

„Драги Александре, здраво! Како си, надам се да је све у реду! После наше последње конверзације, волели бисмо да наставимо дискусију о Сребреници – и ако си данас доступан, били бисмо почаствовани ако би нам се придружио уживо за пар сати.”

Наравно да сам пристао. Ево и транскрипта тог гостовања:

– РТ: Људи из Босне и Херцеговине и широм света обележавају 27-годишњицу сребреничке трагедије 1995, коју је НАТО искористио као повод за бомбардовање српских положаја у региону. Сребреница је пала под контролу босанских муслимана 1992. када је у Босни и Херцеговини избио грађански рат после њеног исхитреног признања од стране Запада.

Град је 1993. године био демилитаризован и под контролом холандског мировног батаљона под заставом УН. Међутим, преко 5.000 наоружаних људи који су остали у граду су наставили да врше упаде у српска села. Босански Срби су извршили напад с циљем заустављања ових упада. Међутим, када су ушли у град установили су да су га милитанти напустили.

Сада ће нам се на ову тему придружити српски политички аналитичар Александар Павић.

Хвала што сте се укључили у програм. Већина западних политичара и медија криве српску страну за ове трагичне догађаје.

Шта је то што Ви сматрате да они не узимају у обзир?

– АП: Њима је потребно да баце кривицу на неког другог јер је Запад одиграо кључну улогу у грађанском рату у Босни и Херцеговини и њима је потребан цео тај наратив о српској агресији како би скинули кривицу са себе, а такође им је потребно да окриве Србе како би лакше контролисали не само Босну и Херцеговину него и цео простор бивше Југославије. Зато су и измислили овај наратив о геноциду. Али, знате, они немају стварне доказе.

Зато су формирали кенгурски суд под називом Међународни кривични трибунал за бившу Југославију. НАТО и његови савезници су га финансирали, плаћали су и судије и тужиоце и добили пресуде које су им требале за њихове политичке сврхе.

Постоји врло важно сведочење муслиманског шефа полиције у Сребреници, које је неколико пута поновио пред камерама. Испричао је како је бивши, сада покојни вођа босанских муслимана Алија Изетбеговић на једном састанку током 1993. рекао пред бар десеторо људи да му је Бил Клинтон рекао да им је потребна цифра од 5.000 жртава пре него што би НАТО могао да интервенише. И добили су је, па чак произвели још већу цифру да би испровоцирали, као што сте у свом уводу рекли, НАТО интервенцију. И то су добили.

Од тада, сваке године они сахрањују оно што тврде да су жртве геноцида. Али, нема никакве независне потврде о тим телима или њиховој идентификацији путем ДНК. Нико не зна одакле та тела стварно долазе и нико не зна прави узрок њихових смрти.

Цео тај наратив је део западне неоколонијалне политике подјармљивања Балкана и налажења дежурног кривца, Срба – баш као што су то данас Руси – ради одржавања контроле над целим регионом.

– РТ: Који је званични став српске владе о догађајима у Сребреници и да ли је он доследан свих ових година?

– АП: Да, доследан је у смислу да српска влада говори да се ратни злочини јесу десили у Сребреници и да одговорни треба да буду кажњени. Али, српска влада не признаје да је почињен геноцид и у томе су доследни свих ових година. То је такође и званични став српског ентитета у Босни и Херцеговини, Републике Српске. Имају исти став, исту званичну позицију.

Проблем је у Сарајеву, у муслиманском руководству и њиховим западним спонзорима. Они инсистирају на означавању онога што се десило у Сребреници као геноцидa. Због тога не може ни да дође до истинског помирења у Босни.

Они такође одбијају да признају да су муслиманске банде из Сребренице побиле преко 3.000 српских цивила између 1992. и 1995. То је највећи проблем.

– РТ: У којој мери Запад користи спорове између народа бивше Југославије попут овог ради промовисања сопствених интереса у региону?

– АП: Сребреница се злоупотребљава. Они користе људску трагедију којој су већином они сами допринели како би се представили као неки велики спаситељи региона. Како сте рекли у свом уводу, употребили су Сребреницу као повод за бомбардовање Југославије 1999, тврдећи да то раде како би спречили још једну Сребреницу на Косову.

Али, знате, они су користили и злоупотребљавали Сребреницу и на другим местима, где год су тврдили да су морали да се упусте у неку врсту хуманитарне интервенције, од Ирака до Сирије до Либије. Слушали смо повике из Стејт департмента у стилу: ”Ох, морамо да спречимо још једну Сребреницу!” Тако да им је то веома користило као својеврсна интервенционистичка алатка, не само у Југославији већ широм света.

– РТ: Српски политички аналитичар Александар Павић, пуно хвала што сте се укључили у наш програм.

– АП: Хвала на позиву.

Разуме се, одмах после укључења сам послао поруку захвалности Наталији, на којој ми је Наталија захвалила и додала да су срећни што се све завршило како треба.

А милиони људи, који не верују западној пропаганди, видели су овај извештај, на дан кад је свет бомбардован западном пропагандом о ”геноциду”, уз сахрањивање посмртних остатака које је забрањено независно верификовати и чији узрок смрти није могуће утврдити – јер ДНК упаривање, чак и када се ради како треба, служи само за идентификацију, не и за утврђивање узрока смрти.

Јер, треба замаглити истину коју је начелник општине Сребреница изговорио 12. јула ове године – да су Поточари ”највеће војничко муслиманско гробље у Европи”, где су укопани припадници 28. дивизије Армије БиХ, а не цивили”.

Зашто ову епизоду сматрам довољно битном да је овим путем пренесем?

Неколико разлога:

1. Ово је конкретна демонстрација корените промене која се десила у светским релацијама и међународном положају Србије од почетка руске специјалне операције у Украјини.

Док су се западни притисци према нама само појачали, врата према другима, а најпре традиционално блиским Русима, широм су се отворила. Велике заслуге за то има најпре одлучност српских руководстава са обе стране Дрине да не уводе санкције Русији, што је знатно подигло наш национално-државни профил не само у Русији него и код доброг дела 85% светске популације која живи у државама које такође нису увеле санкције Русији.

2. Антируска хистерија, која је захватила западне медије и политичке центре, Русе је учинила посебно осетљивим на све друге видове лажљиве западне пропаганде, а поготово против пријатељског народа као што су Срби. Разлика је огромна.

Небојша Малић, који је годинама радио за амерички огранак РТ, протеклих година је више пута покушавао да укаже уредницима на сличне пропусте у извештавању везаном за Србију и бившу СФРЈ уопште – али без много успеха (до сада, јер је ново извештавање РТ засновано и на неким његовим ранијим текстовима за РТ, што је опет доказ да је вредело борити се и свих претходних година).

Било је ту разних разлога – од чињенице да су у руским медијима преовладавали не само прозападни либерали већ су, у конкретном случају глобалне ТВ мреже попут РТ, неке од кључних места заузимали западни кадрови, па до чињенице да је Русија доста дуго на све начине покушавала да нормализује своје односе са Западом, па и по цену прихватања разних западних наратива.

То време је заувек прошло, и то треба искористити, не само у Русији.

У Кини се, на пример, врло често у негативном контексту помиње НАТО агресија на СРЈ и бомбардовање кинеске амбасаде, а почели су стидљиво да се појављују и први текстови који доводе у питање сребренички наратив. Треба такве процесе додатно подстакнути.

3. Надовезујући се на претходну тачку – вреди се потрудити око негирања и поништавања западних лажи о нама где год у свету за то има слуха.

Уместо да се понижавамо пред вратима самоубилачког Запада, која су нам одавно чврсто залупљена, треба усмерити како индивидуалну тако и, још важније, државну енергију у правцу широм отворених врата перспективног Истока и Југа.

Ово је само један пример да је то, уз само мало индивидуалног труда и воље, могуће урадити. Нема више изговора за инертност.

Заправо их никада није ни било.

На крају, може ли ико да замисли овакву епизоду са неким западним државним или корпоративним медијем?

Не могу ни ја…