- Дејтонски споразум је писан да га спроводе Срби и Хрвати, а мјењају и негирају – Американци, Британци, Њемци и Муслиманска браћа из политичког Сарајева. Што значи да је Дејтонски споразум у ствари, једна од многих папирних превара америчке политике, подржане НАТО алијансом и америчким насилничким менталитетом
- Американци су„право надзора“ и „кршења“ Дејтонског споразума додијелили Великој Британији и Њемачкој, обавезујући их да заједнички раде у БиХ
- Само тужба Србије или Хрватске Међународном суду правде, против БиХ, због кршења Бечке конвенције о праву међународних уговора и једностране промјене међународног уговора о миру – „Дејтонског споразума“ – злоупотребом Анекса 4. и 10. (члан 5.), може прекинути самовољу и завјеру ћутања о начину управљања БиХ
- У том случају би се Високи представник вратио у оквире анекса 10. и улоге „тумача споразума“ а не законодавца, а Уставни суд БиХ би „тумачио Устав БиХ“, а не стварао нове норме и мјењао Дејтонски споразум, (Анекс 4., Устав БиХ). Ако до тога не дође, ово ће трајати, изазивати сталне међуетничке сукобе и провоцирати нови рат у БиХ
Аутор: Џевад ГАЛИЈАШЕВИЋ, „Печат“
УСТАВНИ суд БиХ, 15.07.2022.у Брчком донео је одлукуо стављању ван снаге Закона РС о непримјењвању „Инцковог Закона“ о забрани негирања геноцида о чему је јавност обавјестио потпредсједник тог суда Миодраг Симовић, истичући да је свих девет судија гласало, не откривајући како је ко гласао.
Као по правилу, два Србина и два Хрвата били су на једној а три „европљанина“ и два Бошњака на другој страни.
Други потпредсједник Уставног суда БиХ, Мирсад Ћеман, образложио је да је високи представник поступао као законодавна институција и замјенио надлежни орган, а то је, у овом случају Парламентарна скупштина БиХ.
БиХ као држава на Европском путу, чланица Уједињених нација огледало је слике међународног протектората, који одржава Запад у интересу једне нације, исламске вјере.
На све то, из Сарајева стижу аплаузи, из Бањалуке осуде одлуке, док у Мостару мудро шуте.
Уставни суд БиХ је једини суд на планети што ради без закона, по својим Правилима и Пословнику, баш као што је функција Високог представника у БиХ, апсолутно јединствена у свијету.
Само у задњој деценији, Уставни суд БиХ је запримио 65,592 предмета а ријешио чак и више: 69.139: одржао је 273 пленарне сједнице током деценије а у задње двије године још 126. сједница. Од преко 95. донесених политичких Одлука, њих 14. још увјек није проведено.
И Кристијан Шмит, лажни Високи представник без одобрења Савјета безбједности УН, доноси такве одлуке, које по Повељи Уједињених нација нема право донијети ни Савјет Безбједности УН.
И тако, 27.година, странац као Високи представник и три странца, судије у Уставном суду БиХ, постојањем и дјеловањем, откривају неке истине о БиХ.
Прво, да Босна и Херцеговина није држава и да не може бити држава, изграђена на наслијеђу насилног протектората.
Друго, да је Дејтонски споразум писан да га проводе Срби и Хрвати а мјењају и негирају Американци, Британци, Њемци и Муслиманска браћа из политичког Сарајева. Што значи да је Дејтонски споразум у ствари, једна од многих папирних превара америчке политике, подржане НАТО алијансом и америчким насилничким менталитетом.
Јер Американци су, као потписнике Међународног уговора о миру из Дејтона и Париза, смишљено и у то доба, прилично чудно, одредили ко су уговорне стране.
Стварне, зараћене стране су потписале (овјериле) све анексе, који уз преамбулу и чине цјели споразум али иако имају право да потписују међународне уговоре зараћене стране (Република Српска, Република БиХ и Херцег Босна) немају објективну могућност да поднесу тужбу Међународном суду правде у Хагу, јер нису приступиле Бечкој конвенцији о праву међународних уговора и немају међународну правну легитимацију.
Оне то и не могу, па су Американци у Дејтону, тзв. Републику Босну и Херцеговину задржали а „Херцег Босну“ представили као реални ентитет „уједињених Хрвата и Бошњака“, који све анексе споразума потписују као муслиманско-хрватска „Федерација БиХ“.
Као уговорне стране и земље потписнице Међународног уговора о миру, наступиле су, и потписима гарантовале оне стране које нису директно ни учествовале у рату у БиХ али су подржавале неку од зараћених страна.
Једна страна била је Србија, која тада није ни била држава, него Република, унутар Савезне Републике Југославије при чему Држава, Савезна Република Југославија, у Дејтону потписује Анексе а Србија, без пуног међународног легитимитета. потписује Међународни уговор о миру, у Паризу. Савезна Република Југославија ће ратификовати споразум након што је он већ био прилично начет и ослабљен, 21. новембра 2002. послије свргавања Слободана Милошевића и са пет година закашњења.
Друга уговорна страна је била БиХ а као потписник њу је представљао ратни губитник и радикални исламиста Алија Изетбеговић, који је ефективно контролисао тек 24% БиХ.
У процес подршке миру нису били укључени, Муслиманска браћа и Ал Каида, иако су били дио те зараћене стране.
Трећа уговорна страна била је, увијек послушна Хрватска, награђена „етничком чистотом“ и споразумним изгоном Срба, у замјену за лагано одумирање Хрвата у БиХ.
Стране потписнице Дејтонског споразума прихватиле су одговорност и саме себе именовале учесницама рата.
Након прихватања Дејтонског мировног споразума 21. новембра 1995.године, прије но што је у Паризу 14. децембра и формално потписан, у Лондону је 8. и 9. децембра 1995. одржана Конференција о проведби мира чији је наводни циљ био да осигура међународну подршку за проведбу Споразума.
На конференцији је формирано Вијеће/Савјет за проведбу мира (ПИЦ) које ће се након Лондона, на министарском нивоу састати још пет пута, да размотри постигнути напредак и дефинише циљеве проведбе мира у наредном периоду: у јуну 1996. у Фиренци; у децембру 1996. у Лондону; у децембру 1997. у Бону; у децембру 1998. у Мадриду и у мају 2000. у Бриселу.
Одлукама и препорукама овог„органа“, дата су крила самовољи Високог представника и божанска овлаштења.
Додатни орган за разарање Мировног споразума био је Уставни суд БиХ чини девет судија, од којих шест судија бирају парламенти ентитета (Представнички дом Федерације БиХ бира четири, а Народна скупштина РС два); преосталу тројицу бира предсједник Европског суда за људска права уз консултације са Предсједништвом БиХ.
Консултације су занемарене јер је Уставни суд морао обезбједити британско-њемачки баланс моћи у БиХ.
Њемачка ојачава свој утицај контролом избора три стране судије, као фактора кључних одлука самог суда. Дакле; Американци су„право надзора“ и „кршења“ Дејтонског споразума додијелили Великој Британији и Њемачкој, обавезујући их да заједнички раде у БиХ.
Њемачка улога ојачана је додатно, првом сједницом овог суда у мају 1997 и одлуком од 29. јула 1997. кад Уставни суд БиХ усваја Пословник о раду, по коме ће судити до 23. јула 2005. год. кад ће, самовољно усвојити Правила Уставног суда, која ће промијенити 2014.
И састав Уставног суда говори много: европске судије су, у ствари из Молдавије и Сјеверне Македоније, а само понекад пензионери из Њемачке или Италије и у савезу су са бившим генералним секретарима Странке демократске акције, Мирсадом Ћеманом и Суадом Палаврић.
Паралелно је текаодруги процес: на Конференцији Савјета за инплементацију мира у Бону у децембру 1997.год. су патентирана, „наддејтонска“ и антидејтонска Бонска овлаштења. Од тада Дејтонски споразум не постоји као акт међународног права и значаја, већ као скуп ефемерних правила која се свакодневно мјењају на штету Срба и Хрвата. Без демарша, дипломатске ноте ни тужбе, од потписница споразума – Србије и Хрватске.
Више од девет стотина разних одлука, измјена устава и закона, доношења нових закона, поништавања одлука изборне комисије и проглашења нових правила пред Изборе или након одржаних избора смјене више стотина званичника уз забрану бављења политичким послом, санкционисање политичких странака, измишљање мреже помогача Ратка Младића и Радована Караџића – све је то радио ОХР.
Све одлуке су биле углавном антисрпске али понекад и антихрватске.
Преко 40 усвојених Резолуција Савјета безбједности УН чиниле су само маску за озваничену тиранију западних политичара, најнижег калибра, у БиХ.
Само тужба Србије или Хрватске Међународном суду правде, против БиХ, због кршења Бечке конвенције о праву међународних уговора и једностране промјене међународног уговора о миру „Дејтонског споразума“ злоупотребом Анекса 4. и 10. (члан 5.), може прекинути самовољу и завјеру ћутања о начину управљања БиХ. Високи представник, би се вратио у оквире анекса 10. и улоге „тумача споразума“ а не законодавца а Уставни суд БиХ да „тумачи Устав БиХ“, а не да ствара нове нормеи мјења Дејтонски споразум, (Анекс 4., Устав БиХ).
Иначе ће ово трајати, изазивати сталне међуетничке сукобе и провоцирати нови рат у БиХ. Хоће ли неко, на крају, прочитати Анекс 10 и коначно пресавити табак?
АНЕКС 10 – Споразум о спровођењу цивилног дијела мировног рјешења
Република Босна и Херцеговина, Република Хрватска, Савезна Република Југославија, Федерација Босне и Херцеговине и Република Српска („Стране“) споразумјеле су се како слиједи:
Члан I
Високи представник
1. Стране су сагласне да спровођење цивилних аспеката мировног рјешења обухвата широк спектар активности укључујући наставак напора за пружање хуманитарне помоћи онолико дуго колико то буде потребно; обнову инфраструктуре и привредни опоравак; успостављање политичких и уставних институција у Босни и Херцеговини; промовисање поштивања људских права и повратак расељених лица и избјеглица; као и одржавање слободних и поштених избора у складу са распоредом из Анекса 3 Општег оквирног споразума. Значајан број међународних организација и агенција ће бити позвано да пружи своју подршку.
2. У погледу сложености са којима су суочене, Стране траже постављање Високог представника који ће бити именован у складу с релевантним резолуцијама Савјета безбједности Уједињених народа, како би помогао Странама у њиховим напорима да мобилизују те, по потреби, координишу активностима организација и агенција које су укључене у цивилне аспекте мировног рјешења, извршавајући доле наведене задатке, на начин на који му је то повјерено резолуцијама Савјета безбједности УН-а.
Члан I I
Мандат и методе координације и сарадње
1. Високи представник ће:
а. Вршити наџор над спровођењем мировног рјешења;
б. Одржавати блиске контакте са Странама ради промовисања њиховог потпуног поштовања свих цивилних аспеката мировног рјешења и висок ниво сарадње између њих и организација и агенција које учествују у овим аспектима;
ц. Координисати активностима цивилних организација и агенција у Босни и Херцеговини како би осигурао ефикасно спровођење цивилних аспеката мировног рјешења. Високи представник ће поштовати њихову аутономију унутар њиховог подручја ђеловања, дајући им, према потреби, опште смјернице о утицају њихових активности на спровођење мировног рјешења. Од цивилних организација и агенција се тражи да помогну Високом представнику при извршењу његових/њених обавеза давањем свих информација релевантних за њихов рад у Босни и Херцеговини;
д. Помагати у рјешавању било каквих потешкоћа које настану у вези са цивилним спровођењем, када Високи представник просуди да је то потребно;
е. Присуствовати састанцима донаторских организација, нарочито о питањима обнове и изградње;
ф. Уједињеним народима, Европској унији, Сједињеним Државама, Руској Федерацији и другим заинтересованим владама, странама, те организацијама подносити периодичне извјештаје о напретку у спровођењу мировног споразума у вези са задацима изложеним у овом Споразуму;
г. Давати смјернице и примати извјештаје од Комесара Међународних оперативних полицијских снага, успостављених у складу са Анексом 11 Општег оквирног споразума.
2. У спровођењу свог мандата, Високи представник сазива и предсједава Комисијом („Заједничка цивилна комисија“) у Босни и Херцеговини. Ова Комисија ће бити састављена од представника Страна, команданта ИФОР-а или његовог/њеног представника, те представника оних цивилних организација и агенција чије присуство Високи представник сматра неопходним.
3. Високи представник ће према потреби успостављати подређене Заједничке цивилне комисије на локалним нивоима у Босни и Херцеговини.
4. Заједничка савјетодавна комисија ће се састајати повремено или у складу са договором између Високог представника и команданта ИФОР-а.
5. Високи представник или његов именовани представник ће одржавати блиске контакте са командантом ИФОР-а, или његовим именованим представницима, те ће успоставити одговарајуће системе везе с командантом ИФОР-а како би се олакшало извршење њихових обавеза.
6. Високи представник ће размјењивати информације и одржавати редовну везу са ИФОР-ом, према договору са командантом ИФОР-а, те путем комисија описаних у овом Члану.
7. Високи представник ће присуствовати лично или путем свог представника на састанцима Заједничке војне комисије, те понудити савјете, нарочито о питањима политичко-војне природе. Представници Високог представника ће исто тако учествовати у раду подређених комисија Заједничке војне комисије како је наведено у Члану ВИИИ (8) Анекса 1А Општег оквирног споразума.
8. Високи представник може такође основати друге цивилне комисије унутар или изван Босне и Херцеовине како би олакшао/ла спровођење свог мандата.
9. Високи представник нема никакву надлежност над ИФОР-ом и не може се на било који начин мијешати у спровођење војних операција или ланац команде у ИФОР-у.
Члан I I I
Особље
1. Високи представник ће именовати особље које он/она буде сматрао/ла потребним, а које ће пружати помоћ у извршењу задатака из овог Споразума.
2. Стране ће олакшавати рад Високог представника у Босни и Херцеговини, укључујући пружање одговарајуће помоћи на захтјев у смислу транспорта, исхране, смјештаја, комуникација и других капацитета према условима једнаким онима који се обезбјеђују у складу са споразумима који се примјењују за ИФОР.
3. Високи представник ће у складу са законима Босне и Херцеговине уживати правну моћ која му је неопходна за извршавање његових/њених функција, укључујући и мандат за склапање уговора, као и за стицање и располагање непокретном и покретном имовином.
4. Повластице и имунитет су усаглашени како слиједи:
а. Стране дају сагласност да канцеларија Високог представника, као и његове/њене просторије, архиве и остала имовина уживају исте повластице и имунитете које у уживају дипломатска представништва и њихове просторије, архиве и остала имовина у складу са Бечком конвенцијом о дипломатским односима.
б. Стране дају сагласност да Високи представник и професионални чланови његовог/њеног особља, као и њихове породице уживају исте повластице и имунитете које имају дипломатски представници и њихове породице у складу с Бечком конвенцијом о дипломатским односима.
ц. Стране дају сагласност да остали чланови особља Високог представника и њихове породице уживају исте повластице и имунитете које имају чланови административног и техничког особља и њихове породице у складу са Бечком конвенцијом о дипломатским односима.
Члан IV
Сарадња
Стране ће у потпуности сарађивати са Високим представником и његовим/њеним особљем, као и с међународним организацијама и агенцијама, као што је предвиђено Чланом ИX Општег оквирног споразума.
Члан V
Највиша надлежност за тумачење
Високи представник има највишу надлежност на терену у вези са тумачењем овог Споразума о спровођењу цивилног дијела мировног рјешења.
Члан VI
Ступање на снагу
Овај Споразум ступа на снагу потписивањем.
За Републику Босну и Херцеговину
(потпис)
За Републику Хрватску
(потпис)
За Савезну Републику
Југославију
(потпис)
За Федерацију Босне и Херцеговине
(потпис)
За Републику Српску
(потпис)
Додај коментар