- Делује мало вероватно да су 13-годишње девојчице могле бити провокатори. Истовремено, на кошаркашком Европском првенству током утакмица БиХ и након њих било је више инцидентних ситуација. Од навијања уз „ратну заставу“, до запаљивих изјава. Или, како каже Јусуф Нуркић: „Имамо тројицу Босанаца, тројицу Херцеговаца, и тројицу не знам како да их назовем!“
- Како је могуће да са протоком времена има све мање заједничког? Зашто је данас мало или нимало Срба и Хрвата који ће стати уз БиХ чак и када игра против афричких селекција?
- Кренуло се ка апсолутној сепарацији. Јер, када се проблематизује све, па и три прста, када је најбољем кошаркашу у држави мрско да преко уста превали име једног народа, када се од стране политичара уцењује фудбалски савез због одлуке да одигра пријатељску утакмицу са Русијом, онда на све долази и контрарекација
- Све ово не мора значити и да ће се БиХ брзо распасти. На ту ствар утиче већи број параметара, унутрашња дисолуција и повећавање међуетничких тензија нису једини. Али ће значити улазак у дуго и што се динамике тиче – непредвидљиво стање агоније
- Ко је хтео једну БиХ, морао се трудити да досегнуто сачува, а уплив политике не пушта у секторе у којима није нужно да је буде. Заборављена је стара пословица: боље врабац у руци, него голуб на грани. Па макар држали врапца и са „она“ три прста
Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ
„ПАЛАЦ, кажипрст и средњи прст заједно неће се дизати док сам ја у репрезентацији. Не знам шта је међународни знак. Поштујем правила ФИБА. За своје одлуке имам подршку људи који су ме овде поставили, а не знам зашто их дете од 13 година не би поштовало.“
Овако резонује селекторка женске кадетске кошаркашке репрезентације БиХ која не зна шта је судијски знак за „тројку“.
У расправи која је уследила овим поводом, још је и „прекрштен“ у „међународни знак“.
Чему овакав приступ, шта га је испровоцирало, остаје без одговора.
Делује мало вероватно да су 13-годишње девојчице могле бити провокатори. Истовремено, на кошаркашком Европском првенству током утакмица БиХ и након њих било је више инцидентних ситуација. Од навијања уз „ратну заставу“, до запаљивих изјава. Или, како каже Јусуф Нуркић: „Имамо тројицу Босанаца, тројицу Херцеговаца, и тројицу не знам како да их назовем!“
Да се на овоме не заврши, побринула се градоначелница Сарајева. Она „мултикултурна“ и препуна разумевања, запретила је да градски органи неће више сарађивати са Фудбалским савезом, уколико не буде отказана утакмица са тимом Русије.
Русија јесте суспендована из квалификација, али јој није забрањено од стране УЕФА и ФИФА играње пријатељских мечева. За разлику од политике, у спорту постоје и пријатељски сусрети. То и јесте функција спорта.
Након завршетка грађанског рата у БиХ и током успостављања заједничких институција, међународна заједница је управо инсистирала на брзим „спортским интеграцијама“.
Негде је тај процес текао брже, а негде спорије. Премијер лига БиХ са тимовима из оба ентитета формирана је тек 2002. године. Међутим, и поред свих изазова и странпутица, у томе се успело. И тај успех јесте утицао на спуштање међуетничких тензија у једном временском интервалу.
Реално, Срби из БиХ наставили су навијати за Србију, Хрвати за Хрватску, али нико ни „националном тиму“ БиХ није желео зло. Чак напротив, чинило се да су на фудбалском Светском првенству у Бразилу имали ширу подршку.
Шта се онда десило да данас стање изгледа сасвим другачије него свега деценију раније?
Како је могуће да са протоком времена има све мање заједничког? Зашто је данас мало или нимало Срба и Хрвата који ће стати уз БиХ чак и када игра против афричких селекција?
Одговори су сложени и могу се тражити на неколико страна, али готово сви воде ка политици. Једноставно, под притиском политичких процеса спорт је престао вршити интегративну функцију. На овом пољу чак се примећује и сасвим супротан тренд. Кренуло се ка апсолутној сепарацији.
Укратко, када се проблематизује све, па и „она“ три прста, када је најбољем кошаркашу у држави мрско да преко уста превали назив једног народа, када се од стране политичара уцењује цео спортски савез због одлуке да одигра једну пријатељску утакмицу, онда ће на све то бити и контрарекација. Исто као што их је било и раније, оних које су до ове ситуације довеле.
Међуетничке тензије расту, ако се већ избегавају озбиљна и опсежна истраживања, са недвосмилсеним питањима и утемељеном методологијом, а чији ће резултати бити презентовани, онда као илустрације тога могу послужити и дешавања на спортском плану.
БиХ је пред пуцањем по свим шавовима. А на видику уопште нема „лепка“ којим се нешто може, макар и привремено и на кратак рок, спојити.
Иста она међународна заједница, која је сериозно осмишљавала интеграције и постепено зидање заједничких институција, тога ће постати свесна тек након избора. Помало због тога што нада умире последња, те рачунају да можда и изборни резултат „испадне“ онакав какав желе, помало и уљуљкујући се у заблуди да запаљива реторика служи само за прикупљање гласова током кампање, изгубили су фокус, они од дрвећа не виде шуму.
Када је буду видели, постаће касно. И за то све су дебело и сами одговорни. Чак су за поједине ствари најодговорнији.
Непромењени приступ, током чије примене је увек попуштано и све допуштано једној страни, оставља и последице. То не мора значити и да ће се БиХ брзо распасти. На ту ствар утиче већи број параметара, унутрашња дисолуција и повећавање међуетничких тензија нису једини. Али ће значити улазак у дуго и што се динамике тиче – непредвидљиво стање агоније. Односно, брже или спорије слабљење унутрашње институционалне кохезије, уз све већу антагонизацију на политичком плану.
Некима се чинило да је то што су до скора од кохезије имали, рецимо на Светском првенству у Бразилу – мало и недоречено. Желели су више. Па онда то више покушали да убрзају преко наметања политике у све области живота.
Како се процес одвија, све су прилике да је то било много и за будуће време недокучиво!
Ко је хтео једну БиХ, морао се трудити да досегнуто сачува, а уплив политике ограничава у секторе у којима није нужно да је буде.
Заборављена је стара пословица: боље врабац у руци, него голуб на грани.
Па макар држали врапца и са „она“ три прста.
Додај коментар