Кецмановић: Ердоган у Сарајеву изазвао невиђену пометњу међу Бошњацима

• Када је Кристијан Шмит најавио да ће на основу бонских овлашћења промијенити изборни закон и исправити неправду према Хрватима, а у томе га подржале Њемачка, САД, Британија и Израел, муслиманско Сарајево реаговало је провалом антизападног гњева: „Запад планира истребљење и протјеривање Бошњака са европског континента“, „ЕУ је исламофобична“, „ОХР у Босни уводи апартхејд“, „Кристијан Шмит је руски човјек“ „Западни амбасадори су колонијални управници“, „Колективни Запад је мотивисан вјерским расизмом“
• Сам Бакир Изетбеговић стао је на чело вишедневних демонстрација пред зградом ОХР-а. Сада је Бакир мобилисао и велику већину Сарајлија који су још увијек више муслимани него Бошњаци, а против прозападних умишљених грађана, које предводе три Сенада (Хаџифејзовић, Авдић, Пећанин), те Злаја (Лагумџија) и остала „градска раја“. Као што муџахедини нису преокренули ток рата 92-95, тако неће ни протести спријечити промјену изборног закона, али хоће изабрати Бакира за члана Предсједништва БиХ
• Шта је Бакира навело на актуелни заокрет од грађанина до муслимана? Један разлог је што сматра да ће промјена изборног закона довести до успоставе трећег ентитета илити обнове Херцег-Босне, а онда нема ништа ни од јединствене ФБиХ, а камоли јединствене БиХ. Зато он хоће да заплаши колективни Запад: уколико САД и ЕУ одустану од унитарне Босне, босански муслимани ће се окренути панисламској алтернативи
• Уз економску експанзију, Ердоган диљем бивше империје обнавља џамије, медресе, текије, турбета. У сукобу великих на Балкану Турска је нашла празан простор и Ердоган га за сада веома умјешно користи у БиХ и Србији, али и између Русије и Украјине, Шведске и НАТО, дуж руских гасовода и кинеског Пута свиле, чак и преко капацитета своје земље и подршке бирача

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

ЕРДОГАН је ономад (07.09.) у Сарајеву изазвао невиђену пометњу међу Бошњацима.

Окупио је комплетно Предсједништво БиХ, што се у задње вријеме ријетко догађа, и рекао понешто по вољи сваког од три члана колективног шефа државе.

Изјаснио се против Шмитове промјене изборног закона, што је одушевило Џеферовића и Комшића, али и генерално против тога да се у БиХ било шта мијења спољним мијешањем, што је овај двојац поразило.

Задовољни Додик им је досољавао подсјећањем да касне са турским аутопутем Београд-Сарајево и одбијају укључивање Ердогана са Вучићем и Милановићем у распетљавање босанског чвора.

У Ердогановој изјави нема недосљедности, али их има у изобиљу у контроверзној политичкој свијести Бошњака.

Они су против тројних договора у БиХ, односно за што веће инострано наметање, али искључиво онда када то њима одговара.

Показало се то и мјесец дана прије Ердоганове посјете, када је Шмит најавио да ће на основу бонских овлашћења промијенити изборни закон и исправити неправду према Хрватима, а у томе га подржале Њемачка, САД, Британија и Израел.

Муслиманско Сарајево реаговало је провалом антизападног гњева.

„Запад планира истребљење и протјеривање Бошњака са европског континента“, „ЕУ је исламофобична“, „ОХР у Босни уводи апартхејд“, „Кристијан Шмит је руски човјек“ „Западни амбасадори су колонијални управници“, „Колективни Запад је мотивисан вјерским расизмом“.

Све су ово цитати изјава које су почетком августа давали бошњачки политичари и њихови гласноговорници Жељко Комшић, Авдо Авдић, Златан Бегић и др.

Сам Бакир Изетбеговић стао је на чело вишедневних демонстрација пред зградом ОХР-а.

Ко би и помислио да ће Бошњаци, поклоници евроатлантских интеграција, полетни Европејци и надасве заклети на лојалност САД, очас окренути ћурак наопако?

Тако рећи још јуче су славили лажног в.п. Шмита, чежњиво гледали према Бриселу, гурали се под шињел НАТО-а, шенили пред вратима амбасаде САД, а сада одједном…

Запрепашћени Шмит је тактички устукнуо, али тек толико да им да још једну шансу да се у року од десетак дана договоре са Хрватима. Иако и он и они знају да од тог договора нема ништа и да се ради о пуком одлагању.

Али, Швабо је викао и лупао шаком, па је код Бошњака дошло до кајања што су се залетјели и испљували комплетан колективни Запад.

Као израз накнадне памети да су тиме покварили шансу да им се Шмит смилује, Дневни аваз је обајвио опширан критички коментар „Ко Бошњаке гура у сукоб са Западом?“

Новинар Данијал Хаџовић је пописао све бошњачке антизападне изјаве и ауторе који „БиХ удаљавају од еуроатлантских интеграција које су њена једина цивилизацијска будућност“.

Није Хаџовић схватио да се Бакир у невољи, баш као и бабо му Алија, окреће браћи по вјери.

„Разум нам је на окциденту, али срце на оријенту…“ „Наши борци не гину за неку апстрактну идеју Босне коју неће ни Срби ни Хрвати, него за опстанак свога народа…“ – говорио је стари Изетбеговић. А син му данас секундира: „Док су џамије пуне младих људи, не бринем за Босну“.

И причa како су он и Себија „током рата ифтарили бурек од меса из конзерве“.

Шта је Бакира навело на актуелни заокрет од грађанина до муслимана?

Један разлог је што сматра да ће промјена изборног закона довести до успоставе трећег ентитета илити обнове Херцег-Босне, а онда нема ништа ни од јединствене ФБиХ, а камоли јединствене БиХ.

Зато он хоће да заплаши колективни Запад: уколико САД и ЕУ одустану од унитарне Босне, босански муслимани ће се окренути панисламској алтернативи.

Када је ’94 на Алијине вапаје из Сарајева, Свјетски Конгрес конференције исламских земаља запријетио да ће, не укину ли УН ембарго на дотур оружја за АБиХ, исламске земље саме интервенисати, САД су зажмириле на транспорт наоружаних муџахедина из Техерана преко Загреба у средњу Босну.

Сада је Бакир мобилисао добро организовану дијаспору, лобисте у Америчком конгресу, Нерминку у Дому лордова, Адиса у Бундестагу, велику већину Сарајлија који су још увијек више муслимани него Бошњаци, а против прозападних умишљених грађана, које предводе три Сенада (Хаџифејзовић, Авдић, Пећанин), те Злаја (Лагумџија) и остала „градска раја“.

Као што муџахедини нису преокренули ток рата 92-95, тако неће ни протести спријечити промјену изборног закона, али хоће изабрати Бакира за члана Предсједништва БиХ. Избори су, дакле, онај други и пречи разлог јер Бакир и СДА имају лошу предизборну прогнозу.

Тајип је Бакиру за изборе дошао „као бибер по пилаву“.

Он јесте у Предсједништву БиХ рекао да странци не треба да се петљају у босанске послове и да је то ствар договора локалних лидера, али је у наступу пред Ријасетом ИВЗ БиХ отишао даље.

„Поштована браћо, Запад постоји да би подијелио и исцијепао муслимане. Жели их подијелити, исцијепати, а потом и прогутати. Управо ви сте и ви ћете бити препрека томе.“

Џамија и данас пресудно утиче на исход избора у Бошњака и пријатељ породице Изетбеговић знао је гдје и шта треба да каже да Бакир побиједи.

Дан касније у Загребу, односно приликом отварања Исламског центра у Сиску, турски предсједник је од Зорана Милановића могао да чује оно што није имао прилике да му каже Драган Човић у Сарајеву.

Хрвати ни у матици ни у беиха дијаспори не одустају од изборне једнакоправности у БиХ.

А Хрватска је чланица ЕУ и НАТО, Шмит је локални представник колективног Запада, ма колико то данас значило.

Дан раније, у Србији, турски предсједник је био успјешнији. Бројна привредна делегација, инвестиције, радна мјеста, заједнички пројекти, кредити, раст трговинске размјене, нови уговори, те изјава да Београд и Приштина треба да се договарају без спољних притисака, било је све што годи Вучићу.

Ипак,опрезно!

Турска је признала Косово и чланица је НАТО. Алија му је оставио у аманет и Бошњаке и (цијелу) Босну. Постоји природна узајамна наклоност између Стамбола и туркофилних муслимана, како Бошњака у БиХ и Рашкој, тако и Шиптара на КиМ.

Ердоган је започео у исламистичкој партији Ербакана, коју је кемалистички генералштаб спријечио да дође на власт.

Неоосманистичку визију о „османској власти у БиХ као успјешној причи коју треба поновити“ својевремено је у Сарајеву промовисао његов бивши министар Ахмед Давутоглу, али Ердоган се није никад одрекао геополитике „стратешке дубине“.

Напротив, уз економску експанзију он диљем бивше империје обнавља џамије, медресе, текије, турбета.

У сукобу великих на Балкану Турска је нашла празан простор и Ердоган га за сада веома умјешно користи у БиХ и Србији, али и између Русије и Украјине, Шведске и НАТО, дуж руских гасовода и кинеског Пута свиле, чак и преко капацитета своје земље и подршке бирача.

То чини са реализмом и прагматизмом, али и са заокретима и асиметричним потезима који међу штићенике у БиХ доливају пометњу коју им је оставио Алија књигом „Муслимани између Истока и Запада“.