Кецмановић: Не зна се шта Додиковој побједи може више допринијети: Путинова подршка или санкције САД и Британије

• Кажу да смо мали Руси. Мали Американци или Енглези, не можемо да будемо све и да хоћемо. Сматрају нас недосраслим за ЕУ, а ми се сатрасмо доказујући да јесмо. Не преостаје нам ништа него да прихватимо да јесмо мали Руси, а и срцу нам је ближе
• Није ли дошло вријеме да Српска и Србија преиспитају своју политику према Западу? Да им кажемо да нећемо ни да разговарамо о признању Косова и о санкцијама Русији. Да хоћемо враћање ентитетских надлежности и повратак на слово изворног Дејтона. А о прилагођавању политици Брисела – тек када Србију и Српску евентуално примите у ЕУ
• Избори у Српској су мање занимљиви (него у Федерацији БиХ), јер је, чини се, исход унапријед познат. У свим сондажама Додиков СНСД и Цвијановићева имају значајну предност…
• Тешко је предвидјети да ли ће се све завршити новом Јалтом, у којој ће Србија и Српска заузети мјесто које заслужују, или ћемо се наћи на ватреној линији трећег свјетског рата који из дана у дан ескалира. Но није српски, а ни могуће, остати по страни

Ненад КЕЦМАНОВИЋ

ОДНОСИ у свијету су се крајње заоштрили па је и глобална слика о нашим пријатељима и непријатељима крајње изоштрила, иако ни до сада није била мутна.

У БиХ су стациониране безбројне дипломатске, политичке, медијске, невладине испоставе формално међународне заједнице, а стварно – агентуре колективног Запада које неће да оду иако им је одавно истекао дејтонски мандат.

Помоћ у имплементацији Дејтона за што су биле задужене, свела се на класични протекторат.

Арбитрарно се мијешају у правосуђе, привреду, безбједност, војску, политику, пријете и уцјењују власт те отворено помажу опозицију. Политику неутралности, коју Српска води слиједећи Србију, третирају као нелојалност и повлађивање малигном утицају Русије и Кине.

Праве од Српске полигон своје неоколонијалне политике, а није битно другачије ни са Србијом. Штавише, поводом Украјине се показало да до недавно једина суперсила водеће државе ЕУ и НАТО, попут Њемачке и Француске, држи у полуклонијалном статусу, са изузетком Мађарске и Турске које неће да раде на властиту штету.

У свега два дана, најприје је Додик отпутовао Москву, а потом Вучић у Њујорк. Између 20. и 22. септембра два српска лидера су у Кремљу односно у Палати нација, отвореније и директније него икада изразили позицију Српске и Србије. Да обје, као европске земље, себе виде у успореном возу за Брисел углавном се подразумијевало јер је већ хиљаду пута поновљено, а с обзиром на данашње стање ЕУ, било би и неумјесно. Док је Вучић на сцени ГС УН критиковао непријатељску политику колективног Запада према Србима, а Додик у Кремљу пријатељски разговарао са Путином, они шаљу оружје на Косово и јачају војни контингент у Босни, траже објашњења, позивају на одговорност, дијеле укоре и испричнице.

Неутралну политику Српске и Србије Русија и Кина поштују, а колективни Запад каже: „Ко није са нама, тај је против нас“. Дакле, не ми њих, него они нас сврставају у своје непријатеље и не хају за нашу неутралност.

Роберт Купер објашњава: „У цивилизованом свијету се понашамо цивилзовано, а у џунгли по законима џунгле“. Медлин Олбрајт: „Ми толико предњачимо да они тамо и не разумију значење наших потеза, а када их схвате ми смо већ потез даље“. Жак Ширак: „Срби су народ звјери без вјере и закона“. Питер Галбрајт: „Непослушност ове генерације Срба, трпјеће и ваша дјеца и дјеца ваше дјеце“.

Дакле, није да нам нису јасно рекли.

Кажу да смо мали Руси. Мали Американци или Енглези, не можемо да будемо све и да хоћемо. Сматрају нас недосраслим за ЕУ, а ми се сатрасмо доказујући да јесмо. Не преостаје нам ништа него да прихватимо да јесмо мали Руси, а и срцу нам је ближе.

Није ли дошло вријеме да Српска и Србија преиспитају своју политику према Западу? Да им кажемо да нећемо ни да разговарамо о признању Косова и о санкцијама Русији. Да хоћемо враћање ентитетских надлежности и повратак на слово изворног Дејтона. А о прилагођавању политици Брисела – тек када Србију и Српску евентуално примите у ЕУ.

За почетак је довољно да у име неутралности успоставимо еквидистанцу између Запада и Истока. Ако може Бондстил, онда може и бар руска база за ванредне ситуације у Нишу. Ако могу Н1 и Ал Џазира онда може и Раша тудеј.

Послије шест в.п., на законски упражњено мјесто треба да дође Рус, у Уставни суд умјесто Швајцарца и Албанца – Кинез и Мађар, да се у ПИК уведе вето… У супротном, ми ћемо да замрзнемо наш бесконачни и неизвјесни пут у Брисел. Звучи нереално, али дијелом и зато што смо деценијама навикли да се правдамо и објашњавамо.

На страну негативна пристрасност Западњака према Србима, ваља узети у обзир реалну промјену односа снага у свијету.

У вријеме грађанског рата у БиХ и Дејтона, САД су биле једина суперсила на врхунцу моћи којој се остатак свијета невољко покоравао. Три деценије касније, САД су у опадању моћи, а Русија и Кина су се моћно вратиле на свјетску сцену.

Ако Запад сматра да су 1244 и Дејтон превазиђени и анахрони, онда се ваља поново договарати, али у новом мултиполарном формату.

Објективно гледајући, избори у Федерацији су много неизвјеснији и утолико занимљивији него у Српској. Напетост у бошњачко-хрватским односима биће хронична јер Вашингтон и Берлин више немају ауторитет да их измире и стрпају у један ентитет. Требало би то да растерети Српску, али неће.

Федерација четири године нема владу, Мостар је подијељен Берлинским зидом, али за протекторат ће Српска остати дежурни проблем. Бошњаци и даље хоће да бирају хрватског представника јер, кажу у Сарајеву, Хрвата је остала шака јада и ионако су надпредстављени. Србима су предвидјели статус неконститутивне националне мањине у покрајини „еРеС“.

Не праве разлику између статистичког и политичког значења бројева, као ни између пропорционалног и паритетног представљања.

Било би комично да нема спољних суфлера који ће их поново навући на белај.

И њих су одвратили од Лисабонског споразума баш као и Украјинце од Минских споразума. Слали су им оружје али, исто као и Украјинцима, само колико је потребно да наставе да гину.

Изетбеговић се пребројава и спрема за друго полувријеме и побиједиће на изборима.

Избори у Српској су мање занимљиви, јер је, чини се, исход унапријед познат. У свим сондажама Додиков СНСД и Цвијановићева имају значајну предност. Нико Јелени Тривић не може да оспори квалитет да је ново освјежавајуће лице, али уз то иде и неискуство, као ни Шаровићу да је искусан, али тешка времена траже не само искусне него и енергичне и одважне политичке борце.

Не зна се шта Додиковој побједи може више допринијети: да ли Путинова подршка или санкције САД и Британије. Народ у Српској, као и у Србији, неће у НАТО, већина ни у ЕУ, а воли Русију и њеног предсједника. Можда гријеше, али демократски је тако.

Још има наслијеђеног страха!

Вучићу су и амбасадори неких великих земаља честитали, али иза сцене, а не са говорнице.

На Додиков потез да оде у Москву док сви наши протектори иду у Кијев, занијемјели од бијеса. Ипак, нижу се повлачења признања Косова, а одустали су од робусне интервенције у изборе у Српској.

Но, неће то ићи ни брзо ни лако ни у Украјини, гдје се ломи глобални резултат. Поготово не у сфери културе, система вриједности, идентитета јер Запад је током минулих деценија остварио културну хегемонију. Холивуд је постао пријестоница европске културе. Наши имућни слојеви тешко ће се одвикавати од маркиране робе и крузера, млади од кока-коле, дјеца од Мекдоналдса.

Али, има охрабрења: русофилна ТВ емисија „Актуелности“ гледанија је него лиценцирана Фарма, домаће серије су гледаније од америчких.

Срби су 90-их, сами против свих, уз велике жртве стекли престиж првобораца против тоталитарног унилатерализма и, како данас кажу у Москви и Пекингу, упозорили их да су они сљедећи на реду.

Да ли бисмо данас, при много повољијим условима, требало да одржимо чврст корак или имамо право на предах док траје обрачуна великих?

ШОС, БРИКС и ОДКБ се убрзано шире и развијају, али Европа у којој живимо драматично преживљава мултиполаризацију свијета.

Тешко је предвидјети да ли ће се све завршити новом Јалтом, у којој ће Србија и Српска заузети мјесто које заслужују, или ћемо се наћи на ватреној линији трећег свјетског рата, који из дана у дан ескалира. Но није српски, а ни могуће, остати по страни.

(трибина је одржана 29. септембра у организацији инфо-портала Све о Српској и Факти – уз подршку Представништва РС у Србији)