- Кристијан Шмит је урадио што нико није: променио је изборни закон – на дан избора. Тога до сада било није ни у Папуа Новој Гвинеји, ни у Гамбији. Ни у Монголији 1945. године. А баш због Високог представника и Бонских овлашћења, БиХ је означавана и као протекторат, полупротекторат, колонијални посед…
- Шмитова несрећа је и што се само пар дана пред изборе у БиХ одиграло торпедовање Северног тока. Тај акт је показао да је Немачка, из наше балканске перспективе – велика, силна и јака, за САД само вазална структура. Вазалима није дозвољено да самостално успостављају директне енергетске односе са другима, без одобрења надређеног господара
- Први генерални секретар НАТО лорд Лајонел Исмеј једноставно је описао улогу тада формираног војног савеза: држати Русе напољу, Американце унутра, а Немце доле. По том принципу оцртавала се и Шмитова улога у БиХ везана за функционисање главног политичког тока: држати Србе напољу, Хрвате унутра, а Бошњаке доле. Задатак остварити на изборима. На изборима, међутим, то остварено није
- Покушај дестабилизације Републике Српске остаје недосањани сан, а после свих саплитања којима је био изложен, Милорад Додик нема ама баш ни један разлог да поштује решења из Шмитове канцеларије
Извор: Спутњик
Аутор: Душан ПРОРОКОВИЋ
БРОЈНИ су куриозитети везани за гласања на изборима или референдумима. На Папуа Новој Гвинеји су, због немогућности другачијег организовања, својевремено повлачили линију посред ливаде, па ко је за стаје са једне, ко је против – са друге стране линије.
Потом се преброје и то је то.
Народна Република Монголија је „задржала независност“ 1945. године на основу референдума на ком је излазност износила 98,5% пунолетних грађана и сви су гласали „за“. Без иједног гласа против у целој земљи.
Гласало се јавно, на 13 хиљада скупова одржаних широм државе.
У Гамбији се на изборима убацује кликер у бубањ са сликом кандидата. Унутар сваког бубња је звоно, па ако зазвони једанпут зна се да је убачен један кликер. Ако зазвони двапут, зна се да је то покушај преваре и обично настаје лом на бирачком месту.
Заиста, свашта се могло видети у пракси, али да се мења изборни закон на дан избора – е, тога до сада било није. Ни на Папуа Новој Гвинеји, ни у Гамбији. Ни у Монголији 1945. године.
За то се побринуо Кристијан Шмит. И тако уписао Босну и Херцеговину на листу ових куриозитета везаних за гласања на изборима и референдумима.
Наравно, тешко је да ће се ово што је урадио свидети икоме у Босни и Херцеговини. Доста им је да са њима терају шегу и схватају их неозбиљно. Баш због Високог представника и Бонских овлашћења, БиХ је означавана и као протекторат, полупротекторат, колонијални посед, зависно од аутора који су описивали ситуацију.
Последњих година, може се, чешће него раније, у разним анализама „натрчати“ и на придев вазални приликом описивања појединих феномена. Вазални статус, вазална економија, вазална држава, вазална војска…
Несрећа за Шмита је и што се само пар дана пред изборе у БиХ одиграло торпедовање Северног тока.
О овом случају још ће бити доста речи, неколико крупних ствари ће се због тога дешавати, али за ову причу важно је да се тим чином упутила недвосмислена порука Немачкој. Чак и просечни конзументи политичких вести на Балкану разумели су која.
Немачка, из наше балканске перспективе – велика, силна и јака, за САД је само вазална структура.
Вазалима није дозвољено да самостално успостављају директне енергетске односе са другима, без одобрења надређеног господара.
Кристијан Шмит, дакле, није неки велики, силни и јаки међународни представник, он је само изасланик једне вазалне структуре из Берлина изабране од стране надређеног господара из Вашингтона који је толико окупиран другим темама да се овом не стиже бавити. Што онда значи да актерима у БиХ није намењена ни улога вазала, већ сиротих кметова.
Кметови, познато је, одрађују посао, без утицаја на одлуке. У случају да се међусобно потуку, ту је вазални феудалац да им суди. У случају да се побуне, ту је надређени господар да их дисциплинује.
Неуспех нико неће признати, ма колико постајало очигледно да оваква хијерархија не функционише. Први генерални секретар НАТО лорд Лајонел Исмеј једноставно је описао улогу тада формираног војног савеза: држати Русе напољу, Американце унутра, а Немце доле.
По том принципу оцртавала се и Шмитова улога у БиХ везана за функционисање главног политичког тока: држати Србе напољу, Хрвате унутра, а Бошњаке доле. Задатак остварити на изборима. На изборима, међутим, то остварено није.
Покушај дестабилизације Републике Српске остаје недосањани сан, а после свих саплитања којима је био изложен, Милорад Додик нема ама баш ни један разлог да поштује решења из Шмитове канцеларије.
Уједињени и са жестоким ветром у леђа Хрвати предвођени Драганом Човићем јесу направили одличан резултат, али су опет остали без свог представника у тројном Председништву.
Посматрајући резултате из „хрватских“ општина потпуно је јасно да су они убедљивом већином подржали Борјану Кришто. Ипак, у Председништву је поново Жељко Комшић. На први поглед, чини се да Бошњаци јесу доле, али та слика не треба да заварава било кога.
Пораз Бакира Изетбеговића не значи и пораз његове СДА.
СДА ће се питати, без ове партије немогуће је конституисати извршне органе власти, а истовремено – у каквој ће корелацији ти органи бити са Денисом Бећировићем – бошњачким чланом Председништва, остаје да се види.
Један од потенцијалних сценарија јесте и да дође до континуалног пораста тензија који ће обе групације одвести ка радикализацији ставова. По систему спојених судова, онда треба очекивати и радикализацију ставова партија из српског и хрватског корпуса. И поред тога што ће у оба корпуса бити оних који ће сеирити над „бошњачким поразом“ и понављати како су „говорили Бакиру“ да не прихвата међународне изасланике и њихову политику претварања БиХ у кметлук, разлога за то нема.
Политичка „разгледница“ из БиХ која је добијена током и након избора онеспокојава.
БиХ постаје немогућа држава, у значењу које је тој одредници својевремено дао Ненад Кецмановић. Истовремено, критичне масе у међународној заједници за разматрање тезе о мирној дисолуцији нема, илузорно је очекивати да је буде у новим међународним околностима.
Наметање нових одлука у изборној ноћи, којима се суштински спречавају блокаде унутар представничких тела, засноване на позивању на виталне интересе, ову слику неће улепшати. Чак напротив, то је још једна кардинална грешка.
Незадовољство остаје, једнако као и раније, само овога пута са тотално делегитимизованим међународним представником који неће бити кадар да контролише тензије. А и какав легитимитет да има када су га нове међународне околности представиле као вазала који се према балканским поданицима односи као према кметовима? А и какав легитимитет да има када од Срба неће бити признат, Хрватима није донео обећано, а Бошњаке је успео да међусобно антагонизује и доведе их до статуса највећих губитника?
Идеја Шмита да оваквим интервенцијама вероватно и убудуће намеће решења, уз жељу да имплементацијом одређених судских пресуда мења дејтонски оквир још је кардиналнија грешка.
Кажу, не говори о рату да се не би збио! Свођењем БиХ на кметлук, језивим односом према домаћим политичарима и гласачима, настављањем пропале политике интервенционизма, Шмит може изазвати нови рат.
Узимајући у обзир претпостављена кретања у светском политичком систему, нити ће вазални феудалац у таквом расплету бити способан да суди завађенима, нити ће надређени господар моћи да их дисциплинује. Чак и када би тај могући рат био неупоредив по интензитету и карактеру са оним виђеним деведесетих година, он се не би брзо завршио.
За БиХ је било решења, за БиХ и даље има решења. На пример, ако се желело са регулисањем изборног процеса, требало је кренути од броја неважећих листића. Од гласања до гласања то се понавља, на последњим изборима било је укупно више од 222 хиљаде неважећих листића! Само на гласању за избор чланова Председништва више од 100 хиљада! Је ли то нормално? Што се Шмит није дохватио тога, регулисао процедуру, гласање учинио једноставнијим!?
Озбиљност ситуације домаће актере тера на опрезност и упућује ка неминовним договорима.
Договор је и како се слажу да се око нечега не слажу. Ако се не може постићи више, на томе се почиње. Само, овога пута је велико питање: колико су западни актери свесни озбиљности ситуације!?
Код њих се уопште не види жеља за преиспитивањем наметнуте хијерархије. Пита се Блинкен, спроводи Шмит, а кметови су ту да прихвате. Прве држати напољу, друге убацити унутра, а треће притиснути доле, на под. Босна и Херцеговина, то им је исто као Папуа Нова Гвинеја или Гамбија. Исто је данас наметати одлуке у Сарајеву, као и признати резултате референдума из Улан Батора 1945. године. Њихова политичка и историјска перспектива сасма је другачија од наше, домаће, изворне, унутрашње.
Невероватан потез самопроглашеног међународног представника, који је у изборној ноћи мењао изборни закон, прилика је и да се многа питања отворе, ставе на дневни ред и да се о њима кроз институције разговара.
Најважније је свакако – место и улога међународне заједнице! Или тачније – оног западног дела међународне заједнице. За стање које тренутно постоји они су најодговорнији. Ту им више не може помоћи ни пребацивање одговорности на домаће политичаре – које итекако има, нити приче о корупцији – које такође има.
Јер, ако они, међународни представници и изасланици овако наставе, БиХ ће дотерати само на корак од новог рата. Изгледа претерано? Дај Боже да је претерано! Само, чинило се и 1989. године да су слична упозорења претерана. Ко је уопште мислио да може уследити трагедија таквих размера. И да се пар деценија потом може завршити у овој ситуацији. У позицији кметлука, за који је и вазални статус предалеко.
Додај коментар