- Аутор текста тврди да му је бивши предсједник СК БиХ, оснивач СДП и ратни члан Предсједништва РБиХ, рахметли проф. др Нијаз ДУРАКОВИЋ нешто прије смрти о тајном сусрету Милошевићча и туђмана у Карађорђеву рекао: „Произлази да су се Милошевић и Туђман договарали о прекрајају карте Југославије и подјели Босне као да СФРЈ не постоји и да су се њене републике већ разишле. Дакле, великосрпски и великохрватски планови разрађивали су се 13 мјесеци и прије него што ће бити извршена агресија на БиХ!“
- Наводи да је др Душан БИЛАНЏИЋ у својим „Мемоарима“ изнио увјерење да су Туђман и Милошевић управо у Карађорђеву постигли начелан договор о подјели БиХ: „… Могао сам закључити да би Туђман желио границе Бановине Хрватске из 1939. Знам да је Туђман већ 1964. похвално писао о Споразуму Мачека и Цветковића. О истој идеји Туђман ми је говорио 1988., дакле, четири године прије Карађорђева“
- Цитира и Ворена Цимермана, посљедњег америчког амбасадора у Југославији: „Ни Милошевић ни Туђман нису се трудили да од мене сакрију своје намјере према Босни. Она је представљала изазов за ове класичне хегемонисте. На крају мог другог састанка са њима, Туђман је изнио бујицу погрда на рачун Изетбеговића и муслимана. Говорио је да су они опасни фундаменталисти и да Босну користе као полигон за ширење своје идеологије по читавој Европи, па чак и до Америке“
ИДЕЈА о коначној подјели Босне несумњиво је сазрела 25. марта 1991. године, дакле, прије 27 година када су на тајном састанку у Титовом ловишту Карађорђево предсједници Србије и Хрватске, данас покојници Слободан Милошевић и Фрањо Туђман, договорили да јој за свагда забију глогов колац у срце.
Карађорђево је зато, несумњиво, парадигма сталних сусједских настојања да рашчерече нашу домовину!
Босански усуд
Туђман и Милошевић су формирали тзв. експертне тимове за конкретизацију својих идеја.
Са хрватске стране преговарачку групу сачињавали су савјетници предсједника Туђмана: Јосип Шентија и Душан Биланџић, професор загребачког универзитета Звонко Леротић и Смиљко Сокол.
Српску групу сачињавали су савјетници предсједника Милошевића: академик Коста Михајловић и Владан Кутлешић, те професори београдског универзитета Ратко Марковић и Смиља Аврамов. Први њихов састанак је одржан у ловачком дворцу близу Осијека, 10. априла 1991. године, други на Дедињу 13. априла 1991. године, а трећи у Загребу седмицу касније.
Покојни Хрвоје Шаринић, некадашњи предсједник Владе Хрватске и шеф уреда Фрање Туђмана, казао је својевремено аутору ових редака да је договор у Карађорђеву „није мит и да је он постојао“.
Супротно томе, да је Карађорђево мит годинама доказује у својим научним писанијама др Иво Лучић, ратни шеф злогласног СИС-а.
Разговоре двојице лидера Шаринић је особно договорио с Милошевићевим шефом кабинета Гораном Милиновићем. Истина, постоји дилема да ли је састанак одржан 25. или 26. марта, али је Шаринић на становишту да је ријеч о потоњем датуму.
„Туђман и Милошевић су разговарали два и пол сата шетајући у шуми Карађорђева. Вјероватно да је подјела Босне била једна тема разговора на том сусрету. То је готово неупитно! Али, мислим да је пуно садржајније разговарано и о тој теми у Тиквешу код Осијека (15. априла 1991. године, оп. а.) када су Милошевић и Туђман провели пуно више времена сами. Но, Тиквеш као да није постојао. А он је више садржајнији од самог Карађорђева. Неупитно је да је садржај тог састанак било и питање подјеле Босне. На сусрету у Тиквешу, Милошевић је био много директнији. Он је на један грубијански начин хтио подијелити Босну“, казивао је Шаринић.
Он је о овом и другим разговорима челника Србије и Хрватске свједочио и 2004. године у поступку против Милошевића пред Хашким трибуналом.
Шаринић се, иначе, чак 13 пута тајно сусретао са србијанским предсједником између 1993. и 1995., о чему је написао и књигу „Сви моји тајни сусрети са Слободаном Милошевићем”.
Судјеловао је на свим важним састанцима на којима су се цртале карте разграничења између Србије, Хрватске и БиХ…
Професор Душан Биланџић био је један од чланова хрватске групе стручњака коју је у прољеће 1991. године основао Туђман да би с групом српских колега преговарали о подјели наше земље.
У својим „Мемоарима“ он је, такођер изнио увјерење да су Туђман и Милошевић управо у Карађорђеву постигли начелан договор о подјели БиХ.
„Без потпуније елаборације тога споразума, могао сам закључити да би Туђман желио границе Бановине Хрватске из 1939. Знам да је Туђман већ 1964. похвално писао о Споразуму Мачека и Цветковића. О истој идеји Туђман ми је говорио 1988., дакле, четири године прије Карађорђева“, говорио је Биланџић.
Попут Биланџића, који је и упозоравао да је БиХ немогуће подијелити, многи у Хрватској сматрају да је Туђман у Карађорђеву наишао на Милошевићеву „политичку мину“.
По њима, Карађорђево је његова животна грешка која ће га у хисторији засигурно забиљежити као злочинца.
Договор агресије
Један од водећих бх. интелектуалаца, бивши предсједник СК БиХ, оснивач СДП-а и ратни члан Предсједништва РБиХ, рахметли проф. др Нијаз Дураковић ми је, такођер, говорио нешто прије смрти о Карађорђеву.
„Произлази да су се Милошевић и Туђман договарали о прекрајају карте Југославије и подјели Босне као да СФРЈ не постоји и да су се њене републике већ разишле. Дакле, великосрпски и великохрватски планови разрађивали су се 13 мјесеци и прије него што ће бити извршена агресија на БиХ! Друга битна значајка тих договора јесте да су Милошевић и Туђман тајно прекрајали још постојећу савезну државу, односно федералну БиХ. Сакривали су своје намјере најприје од осталих република, а чак и од највећег дијела водстава у својим републикама. То значи да су они не само највећим дјелом одговорни за распад Југославије, већ и за ратове у Хрватској и БиХ. Посебно за страдање Бошњака“, говорио је рахметли Дураковић.
Све ове чињенице, наставља професор Дураковић, доказују како се рат у БиХ водио за стварање нових граница такозване „велике Србије”, па и „велике Хрватске”.
Присјетио се тада и чувене салвете на којој је Туђман Педију Ешдауну нацртао подијељену Босну.
„Иако тај споразум није до краја реализиран, јесте инсталирана једна сателитска творевина која је настала геноцидом, то јесте Република Српска (РС). Али, БиХ је остала цјеловита. Нажалост, дух тог споразума, дух тих подјела, и даље живи и имплементира се на разне начине. Видимо да поново оживљава идеја о хрватској самоуправи, Херцег-Босна се глорифицира и помпезно се прослављају њене годишњице. Чују се разне пријетње! Истовремено, изјаве Додика се не разликују од оних Милошевића и Караџића. Кокетирање на релацији Човић-Додик помало мирише на споразум Бобана и Караџића. Нажалост, дух тог споразума, идеје о нестанку и подјели БиХ су мало када биле живо присутне као данас. То је оно што нас треба забрињавати. За то треба разоткрити све те завјере“, говорио је Дураковић 2011. године.
Дураковић говорио да се „зло већ породило“.
„Подигле су главу сепаратистичке и деструктивне снаге! Пласирају се тезе које не виде опстанак БиХ као јединствене државе. Дакле, позива се на сецесију РС или поновно стварање треће федералне јединице, односно хрватске федерације у БиХ како је то звао Туђман. Мислим да ће ситуација негативно ескалирати”, бојао се угледни професор прије седам година.
Бивши хрватски предсједник Стјепан Месић који је, по властитом свједочењу, у разговору са бившим предсједником Предсједништва СФРЈ Бориславом Јовићем и договорио први сусрет у Туђмана и Милошевића, истицао је у своме исказу пред Хашким трибуналом да се скривена Туђманова политика према БиХ почела примјењивати тек након Карађорђева.
Туђман је, наиме, вјеровао да ће Милошевић свакако разбити БиХ, те да ће то и њему одговарати.
„Мислим да је тај сусрет у Карађорђеву био нека врст прекретнице кад се политика промијенила. У почетку се сматрало да нема Босне без Хрватске и обрнуто“, говорио је Месић у Хагу.
Хрвоје, дај карте
Надаље, посвједочио је да се Туђман са састанка с Милошевићем вратио сав озарен и црвен у лицу и са врата рекао:
„Ево, што Туђман ради, Туђман гради Хрватску за тисућу година. Хрвоје, дај карте.”
Месић се тада присјетио да је Шаринић извадио карте и да су оне разастрте на стол.
„Туђман је рекао: „Договорио сам се са Милошевићем. Хрватска је добила бановинску Хрватску. Милошевић ми је рекао и ово – узми, ти, Фрањо, и Цазин, Кладушу и Бихаћ, то је такозвана „турска Хрватска”, то мени не треба.” Тиме је тај састанак практично био завршен. Ја сам једини поставио питање: „Како је могуће мијењати границе без рата?”, јер је Туђман напоменуо како ће се све то остварити без испаљеног метка. Ја сам рекао да се границе обично не могу мијењати без испаљеног метка и да ми ту нема логике. Туђман ми је рекао: „Слушај, Стипе, ти не знаш повијесне силнице, овдје се ради о договору, а оно што се Србија и Хрватска договоре, то ће други поштивати.” Ја сам рекао: „Можда не знам повијесне силнице, али имам логику”, испричао је Месић.
Знаковито је да се Хрватска од жртве србијанске агресије управо на крилима договора у Карађорђеву претворила у агресора и то већ послије првих преговора о прекиду ватре са Србијом.
Некако у исто вријеме започело је и формирање такозване Хрватске заједнице „Херцег-Босне“ која се прије или касније требала прикључити Хрватској. Такођер, Туђман је направио значајне уступке Милошевићу у Посавини…
„Земљица Босна око Сарајева тампон између Србије и Хрватске“
Занимљиво је да се у Туђмановим стенограмима, нешто више од два мјесеца након Карађорђева, да ишчитати јасна намјера да се БиХ подијели. Тако „предсједник свих Хрвата“ на састанку Врховног државног вијећа Хрватске 8. јуна 1991. године, дакле, у разговору са најближим сарадницима, наглашава да су „садашње границе Хрватске апсолутно неодрживе, посебно у погледу обране“.
„И, према томе, и са нашега гледишта, не мање, него ли са српског, постоји проблем, постоји потреба да се питање ријеши у својој бити, је ли, јер је успостављање Босне, граница БиХ послије Другог свјетског рата јесте повијесни апсурд враћања једне колонијалне творбе настале од 15. до 18. стољећа. И Изетбеговић, као предсједник БиХ, је свјестан да је беспомоћан у односу на тај српски покрет разграђивања БиХ. А исто тако зна и о хрватском, херцеговачком немирењу са том и таквом ситуацијом“, казао је Туђман.
Већ концем исте године Туђман је отишао корак даље и констатирао да сувереност БиХ нема никаквих изгледа. Он вјерује да би осим „Херцег-Босне“ и Посавине хрватској припала и цазинска и бихаћка крајина, како му је обећао управо Милошевић.
„То би било готово оптимално за задовољење хрватских националних интереса, не само сада него за будућност. Из преосталог дијела би Муслимани и један дио Хрвата католика, могли створити око Сарајева једну државицу која би подсјећала на ону повијесну земљицу Босну. Она би била тампон између Србије и Хрватске, а која би се нужно у таквим увјетима у већој мјери ослањала на Хрватску“, говорио је Туђман.
Малколм: Милошевић и Туђман су дијелили Босну
По угледном британском хисторичару Ноелу Малколму, српским политичарима су биле преостале двије могућности. Или да раскомадају БиХ војним средствима или да је раскомадају политичким средствима уз пријетњу оружаном слом.
„Ова је друга метода је још била могућа до посљедњег тједна у ожујку, а највише је овисила од босанских Хрвата. Дуго се већ могла пратити становита симетрија у српским и хрватским ставовима према БиХ. У ожујку 1991. године састали су се предсједници Милошевић и Туђман да расправе на који начин би могли подијелити Југославију, па је на дневном реду била и подјела БиХ“, истиче Малком у својој „Повијести Босне“.
Туђман и Милошевић нису крили своје планове
Можда је најаутентичније свједочење оно Ворена Цимермана, посљедњег америчког амбасадора у Југославији. Он сматра да се на несрећу тадашња пасивност САД-а подударила са све већим притисцима на Босну.
„Ни Милошевић ни Туђман нису се трудили да од мене сакрију своје намјере према Босни. Она је представљала изазов за ове класичне хегемонисте. На крају мог другог састанка са њима, Туђман је изнио бујицу погрда на рачун Изетбеговића и муслимана. Говорио је да су они опасни фундаменталисти и да Босну користе као полигон за ширење своје идеологије по читавој Европи, па чак и до Америке. Цивилизиране земље, казао је, требају се уједине да би уклониле ову пријетњу. Босна, сматра, никада стварно није постојала као држава и она треба да буде подијељена између Србије и Хрватске“, писао је Цимерман.
Он је жестоко узвратио Туђману питањем како може да очекује од Запада да му помогне вратити дијелове Хрватске када и сам износи непрекривене претензије према сусједној држави.
Питао га је како може да од Милошевића очекује да испоштује договор о подјели Босне, иако он жели да анектира дијелове Хрватске, Туђман је одговорио да може да вјерује Милошевићу!
„Европа би поздравила наш удар на Муслимане“
Према Биланџићевим „Мемоарима“, србијанска експертица Смиља Аврамов је главну опасност за Србију и Хрватску видјела у Бошњацима „који су се већ повезали са свјетским исламом, и тако пријете и Србима и Хрватима“.
„Муслимани се простиру на големом територију – у БиХ, у Санџаку, на Косову, у Албанији… Исламску опасност од балканских муслимана идентифицирала је и једна студијска група НАТО-а, која у њима види мостобране продора Азије у Европу. Зато би Европа поздравила наш удар на Муслимане. Муслимани су деколонизацијом у Африци и Азији створили независне државе богате нафтом и сада продиру на Балкан. Окривљује Диздаревића (Раифа, бившег предсједника Предсједништва СФРЈ) да је прекинуо улазак Југославије у ЕФТ-у, како би Југославију везивао за исламске земље. У том циљу је ишао и на конференцију министара вањских послова балканских земаља. БиХ треба разорити”, преноси Биланџић ставове Аврамове.
Надаље, „експерт“ Михајловић је упозоравао да Бошњаци истискују и Србе и Хрвате из Босне у њихове матичне земље, тако да се БиХ развија на штету и Србије и Хрватске.
Напомиње да чак евентуално сужавање БиХ, а да она остане република, не долази у обзир, те да њу треба дијелити, и то одмах!
„Леротић је говорио да је Запад свјестан опасности од Муслимана, што показује и то да сада, у отвореној Албанији, форсирају православље и католицизам – забиљежио је Биланџић, додајући како су Срби у свим разговорима о подјели територија истицали да се „Муслимани не рачунају“.
Фарук Веле (ИНС)
Додај коментар