- Повлачење америчке помоћи Украјини, макар и делимично, због начина на који је Бајденова администрација руководила кризом и учествовала у хибридном рату (против Русије), постаје „темпирана бомба“ у темељима америчке спољне политике. Овакво и оволико „додавање гаса“ у Украјини узроковало је да једина излазна опција постане пораз Русије. И сада – како даље? И убудуће – како даље?
- Било какав амерички „корак назад“ биће схваћен као „стратешко повлачење“, „издаја савезника“, „несолидно партнерство“. Било какав амерички „корак напред“ може водити ка још горој конфронтацији, сукобљавању НАТО са Русијом, што би значило стављање свега на коцку
- Упркос томе што се о Балкану директно не говори у главном току америчке политике, а није ни у предизборној кампањи, што то остаје некако испод радара и на периферији, отварање дебате о односима са Русијом и Кином у америчкој политичкој јавности након одржаних избора много се тиче Балкана. Толико, да је ту ствар неопходно детаљно пратити
Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ
ПАРАЛЕЛНО са врло живом и чини се, у последњим деценијама – никада интересантнијом кампањом у САД за изборе у два дома представничких тела, повела се дискусија и како ће то утицати на Балкан.
Упркос и апсолутном и поготово – релативном паду америчке моћи у укупним међународним односима, САД остају појединачно најзначајнији екстерни актер балканске регионалне безбедности. Просто, они су иницијатори усаглашавања свих важних политичких договора постигнутих од почетка деведесетих година до данас, у том контексту су и гарантна сила која прати њихово спровођење и примену; они користе чланство у НАТО за транспоновање сопствених интереса и одржавање успостављене регионалне хијерархије; преко утицаја на владајуће структуре, политичке системе, невладин сектор и медијски простор имају могућност да поједине процесе усмеравају, успоравају или их саботирају.
Ескалација Украјинске кризе показала је да није другачије ни у другим деловима Европе.
САД осигуравају европску безбедност, плус (зло)употребљавају средства и механизме изграђене још за времена једнополарности и сувереног господарења светском политиком, те тако врше притисак да се доносе одлуке у њиховом интересу. Зато је ЕУ постала тек пуки привезак САД, често радећи у корист своје штете.
И када су ствари очигледне, а тичу се, на пример, диверзије на цевоводу Северни ток, тешко ће се наћи политичар високог ранга у европским земљама спреман да „оголи истину“ и назове све правим именом. Замерати се Вашингтону, америчкој обавештајној заједници и дугорочним пројекцијама њихових мултинационалних корпорација најчешће значи и завршетак политичке каријере.
Због тога, амерички избори, како председнички тако и ови за Конгрес и Сенат, имају утицаја на регионалне прилике. Макар и посредно, и те како се тичу Балкана.
Иако је у самој кампањи о балканским темама расправљано тек успут, на маргинама, током догађаја које су превасходно организовале лобистичке групе, уз фразе и формулације које је циљана публика желела да чује.
Суштински, Балкан није тема за америчке изборе, генерално – то никоме ништа не доноси, изузимајући можда неколико кандидата за позиције у Конгресу у изборним јединицама у којима живи незанемарљив број балканских имиграната и њиховох потомака са правом гласа.
Стога, на прву лопту, рекло би се да, када говоримо о резултатима последњих избора и њиховом утицају на Балкан, остаје – иста мета исто одстојање!
Амерички приступ према региону неће се мењати, циљеви остају исти, стратегија њиховог досезања такође, чак и ако се примене неке нове тактике због деловања разних лобија – ту великих заокрета нити ће бити, нити их може бити. Рекло би се, у свим оним дискусијама које су на ту тему вођене у готово свим утицајнијим медијима, то би био и закључак, опште место око ког се све врти.
Колико је то тачно?
По свој прилици, само донекле.
Јер, америчке изборе, како ове сада, тако и оне председничке изборе, за две године за које је кампања практично већ почела, обележава жестоко сукобљавање око неколико тема које се што директно, што индиректно тичу Балкана.
Прво, на унутрашњем плану, приметна је даља поларизација. Као и другде, последице глобалних турбуленција су огромне. А одрживог решења, одговора на изазове и даље нема. Из једноставног разлога: није све у америчким рукама.
Ту се треба вратити на тезу о апсолутном и релативном паду америчке моћи.
Колико стабилност у другим деловима света зависи од спољне политике САД, толико и америчка стабилност зависи од међународних односа и светске политике. Ефективна равнотежа снага која се успоставља у глобалним односима производи све више проблема по америчке интересе, а то се најпре одражава на покушаје убрзане дедоларизације светске економије. Какав ће епилог тих покушаја бити – то је друга тема, тек, у овом тренутку, и то је један од узрока смањивања реалне вредности долара услед чега је данас за исту суму могуће купити далеко мање него пре смо годину или две.
Уз то, отворено је и питање наметања вредности, процеса који је текао пунe две деценије уз смишљено гушење критика и промовисање политичке коректности као јединог обрасца.
Прогресивна поларизација утиче на то да ће се унутар америчког политичког система све оштрије борбе водити на интерном плану, спутавајући тако и политичаре и институционални апарат да се више посвете спољној политици. Односно, у спољнополитичкој арени фокус ће бити на „крупним темама“ и великим кризама, док ће мање значајне ствари остајати „испод радара“ или на периферији.
На спољном плану, међу „најкрупнијим темама“ су свакако односи са Русијом и Кином. Са Русијом, то се тиче Украјинске кризе и даљег тока хибридног рата против Москве. Републикански кандидати су подсетили на дотације Кијеву, десетине милијарди долара помоћи које се троше иако их је можда паметније користити за решавање проблема унутар САД. Међутим, кључно у свему је што су ова подсећања иницирала значајнију ствар која се тиче питања: шта заправо Бајденова администрација жели у Украјини?
Последице рата већ су довољно велике, постепено су ушле у зону непредвидивих, самим тим и неконтролисаних. Десетине милијарди дотација имају смисла ако се њима жели осигуравање војне победе Кијева. Али: шта ако те војне победе нема?
Шта је политичко решење за Украјину?
Уз америчку помоћ и подразумевајућу подршку ЕУ, сукоб у Украјини може се још неко време продужавати. Но, остаје отворено – шта се напослетку очекује од тог продужавања!?
Да Руси врате Крим? Да повуку одлуку о ширењу територије на четири украјинске области? Да се индукује вишедеценијски замрзнути конфликт?
Превише времена и простора у америчкој јавности потрошено је на дебате о томе колико још Русија може издржати и шта су циљеви Москве у Украјини?
Дошло је време и за отварање дебата – колико још САД могу издржати и шта су циљеви Вашингтона у Украјини?
Повлачење америчке помоћи Украјини, макар и делимично, због начина на који је Бајденова администрација руководила кризом и учествовала у хибридном рату, постаје „темпирана бомба“ у темељима америчке спољне политике. Овакво и оволико „додавање гаса“ у Украјини узроковало је да једина излазна опција постане пораз Русије. И сада – како даље? И убудуће – како даље?
Било какав амерички „корак назад“ биће схваћен као „стратешко повлачење“, „издаја савезника“, „несолидно партнерство“. Било какав амерички „корак напред“ може водити ка још горој конфронтацији, сукобљавању НАТО са Русијом и последицама које су још непредвидивије и неконтролисаније. Тако се све ставља на коцку.
Паралелно са погрошавањем америчко – руских односа уочава се идентичан тренд у америчко – кинеским релацијама.
Након обелодањивања последње верзије америчке одбрамбене стратегије чини се како је Кина на месту на ком се налазила Русија 2014. године.
Шта САД желе постићи у својим односима са Кином?
Ограничавање Кине ипак није могуће. Са једне стране, кинеска економија је толико велика да од ње зависи и динамика развоја или стагнације светске привреде. Са друге стране, Кинези су стрпљиво и темељно ширили свој утицај по свим светским макрорегионима, они су способни да адекватно одговоре на амерички притисак. Дакле, ако се жели било какав договор са Кином, онда се мора мењати приступ.
Ако се жели ескалација односа и отварање новог хибридног рата, онда ће се наставити овим путем. И шта након тога? И да ли су САД уопште способне да истовремено воде два хибридна рата против два моћна супарника?
И поред тога што јасног одговора нема, ово је важно јер од тога зависи много и у Европи и на Балкану.
Према томе, какав убудуће буде однос САД према Русији и Кини обликоваће се и регионална безбедност Балкана. Директно или индиректно, то ће се одразити на наше прилике, без обзира што се начелно, однос Вашингтона према Балкану не мења, нити се посвећује значајнија пажња нашем региону. Јер, САД и даље јесу најзначајнији екстерни актер балканске регионалне безбедности, али нити су једини, нити је однос снага екстерних актера непроменљив. Уосталом, то се већ може видети на низу конкретних догађаја, од Косова, преко БиХ до Црне Горе.
Упркос томе што се о Балкану директно не говори у главном току америчке политике, а није ни у предизборној кампањи, што то остаје некако испод радара и на периферији, отварање дебате о односима са Русијом и Кином у америчкој политичкој јавности након одржаних избора много се тиче Балкана. Толико, да је ту ствар неопходно детаљно пратити.
Без обзира на непредвидивост даљих исхода и високу вероватноћу уласка у „зону неконтролисаног“, даље постављање САД и у Украјини и према Пекингу може изазвати „нове тектонске поремећаје“ за регионалну безбедност.
Било да се ради о евентуалним разговорима о тражењу политичког решења за деескалацију Украјинске кризе (а чега тренутно нема ни у назнакама), било да се ради о „додавању гаса“ и даљем подизању тензија.
Додај коментар