Кецмановић: Бошњаци и западњаци би да Херцеговину уклоне из назива БиХ

• На бошњачком протесту пред зградом ОХР у Сарајеву, Ајнур (на турском – Свјетлост мјесеца) Мехичевић рекао је: „Босна и Херцеговина треба да промијени име у Босна! Херцеговина је само покрајина, као и Далмација. Не каже се Хрватска и Далмација, него само Хрватска. И Турска је промијенила име, тако ћемо и ми у Босни“
• Шта је Свјетлост мјесеца хтио да каже? Пошто од рата у западној Херцеговини већином живе Хрвати, у Источној – махом Срби, а Бошњаци у малом проценту, Ајнур сматра да Херцеговини више и није мјесто у имену државе. Елем, Херцеговина, која чини мању половину БиХ, била би сведена на статус југа Босне у којој живе двије националне мањине
• Зашто су се муслимани одрекли херцеговства? Зато да би своје поријекло могли да вежу за средњовјековно предисламско хришћанско Краљевство босанско или Краљевину Босну. Херцеговина је пак знатно касније пала под Турке, и то као Немањићка земља Рашка, односно Зета
• Књига британског историчара Ноела Малколма, коју је, наводно, написао као предтекст за акцију брачног пара Клинтон, носи наслов „Босна – кратка историја“. Истина, Ноел, као ни Ајнур, не спомиње „јужну Босну“, али – само се каже 

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

ДА ЛИ вам пара уши или сте се већ навикли да функционери западног протектората, када говоре о Босни и Херцеговини, кажу само Босна, и зачудо готово никад не користе пуно име ове међународо признате државе, каква год да је?

То је утолико чудније што Англосаксонци иначе воле да користе акрониме и друге практичне скраћенице па, рецимо, три бар званично посебна језика (српски, хрватски и босански) у Хашком трибуналу трпају у једну скраћеницу бхс односно бе-ха-ес.

Они чак не кажу ни БиХ (бе-и-ха), што је често и у домаћој употреби.

Најчудније што им Бошњаци, иначе преосјетљиви на све што је везано за несигурну нацију и недовршену државу, никад због тога не приговарају. Штавише, и муслимани Бошњаци су прихватили да своју земљу називају по њеној већој, босанској половини, као да су отписали њену херцеговачку мању половину, која у званичном називу фигурира равноправно и по абецедном и по азбучном редослиједу.

Елем, испада да протекторат и његови локални фаворити, по прећутном договору, фалсификују службено име међународно признате земље, док Срби и Хрвати ту нимало безазлену антиуставну редукцију потцјењују па и не реагују.

Тако је пропуштен и најновији септембарски повод.

„Босна и Херцеговина треба да промијени име у Босна! Херцеговина је само покрајина, као и Далмација. Не каже се Хрватска и Далмација, него само Хрватска. И Турска је промијенила име, тако ћемо и ми у Босни“.

Цитирана порука изван контекста и без имена аутора може да дјелује збуњујуће нејасна. А контекст који је објашњава био је масовни протест, који су Бошњаци још прије два мјесеца организовали пред зградом ОХР-а у Сарајеву, поводом Шмитове тек само најаве да ће наметнути промјену изборног закона у ФБиХ у корист Хрвата.

А да би било јасније, анонимни говорник који се, међу осталим, попео на бину, зове се именом Ајнур, на турском Свјетлост мјесеца, и презименом Мехичевић.

Најзад, они његови „ми у Босни“ који ће промијенити име државе су, нема дилеме, Бошњаци.

Сарајевска штампа је у извјештајима са протеста Ајнуров апел издвојила у поднаслове, антрфилее, акценте, а српски и хрватски медији је готово нису ни регистровали, а поготово је нису анаизирали и коментарисали.

Шта је Свјетлост мјесеца хтио да каже?

Пошто од рата у западној Херцеговини већином живе Хрвати, у Источној – махом Срби, а Бошњаци у малом проценту, Ајнур сматра да Херцеговини више и није мјесто у имену државе. Елем, Херцеговина, која чини мању половину БиХ, била би сведена на статус југа Босне у којој живе двије националне мањине.

По Ајнуру и онима „ми у Босни“, Херцеговину, у којој бројчано и политички не доминирају Бошњаци, не треба ни спомињати?! А шта о томе мисле Срби и Хрвати у Херцеговини, не треба их ни питати.

Али, ако по њему и по њима, Херцеговина треба да нестане из имена државе, шта је са њеним житељима – Херцеговцима који су без обзира на вјеру и нацију, до рата представљали толико снажан регионални идентитет да би се сваки од њих увриједио ако би му се рекло да је Босанац.

Разлике у историји, поднебљу, менталитету, говору итд. заиста постоје, али се на томе прије рата инсистирало и зато што је истицање националних и вјерских посебности било пригушено од комунистичке власти. Посткомунистичка демократија је учинила да се Срби, Хрвати и Бошњаци из Херцеговине више осјећају и декларишу национално него регионално. Једни су постали Срби из Српске, други Херцег-Босанци и тако сачували траг херцеговства, а трећи – Бошњаци, чиме би хтјели да кажу да су једини домицилни становници Босне.

Када су Муслимани на Првом бошњачком сабору ’93. одлучили да се преименују у Бошњаке, медији су затражили неку врсту неформалног изјашањавања десетак муслиманских интелектуалаца поријеклом из Херцеговине.

Својим ауторитативним изјавама да више нису (национално) Муслимани ни (завичајно) Херцеговци, него Бошњаци у јединственој Босни.

Зашто су се одрекли херцеговства?

Зато да би своје поријекло могли да вежу за средњовјековно предисламско хришћанско Краљевство босанско или Краљевину Босну. Херцеговина је пак знатно касније пала под Турке, и то као Немањићка земља Рашка, односно Зета.

Операцијом ампутације Херцеговине из имена Босне и Херцеговине српски језик остаје без завичаја.

Српски језик, из кога је политичком одлуком изведен лингвистички артифицијелни босански језик, Вук Караџић је засновао на језику којим су говорили Срби у Херцеговини.

Према Ајнуровој новој номенклатури, основ српског језика лежи у „Јужној Босни“. Елем није босански настао од српског него српски од јужнобосанског.

Потпуно аналогно Калајевој причи да Бошњаци нису настали османском исламизацијом хришћана у БиХ, него Срби и Хрвати србизацијом односмо кроатизацијом средњовјековне јединствене босанске нације.

Као што је познато, масовни протест пред зградом ОХР 7. септембра у Сарајеву, на коме је Ајнур Мехичевић изашао у јавност, имао је краткорочан ефекат.

Шмит је само одложио рок да се Бошњаци и Хрвати сами договоре, што према очекивању није дало резултат. А онда је током избора, између гласања и бројања, наметнуо промјену изборног закона у корист Хрвата, а бошњачка јавност, заокупљена резултатима избора, више предсједничких у РС него у својој авлији, није стигла да реагује. Камо ли да БиХ преименује у Босну и отпише Херцеговину.

Али, идеја Ајнура Мехичевића, која сигурно није само његова, дочекана је са одобравањем и остаће у тврдим босанским главама.

Ни по јада да се те лудорије, у којима има система, не гурају у координацији са западним протекторатом.

У Сарајеву су тако улице са именима знаменитих Срба замијењена именима муслиманских функционера и активиста НДХ. Скинут је српски атрибут у називима више градова у Републици Српској.

Није ли логично да је сљедећа на реду промјена историјског и уставног имена Босне и Херцеговине?

Доминација англосаксонског фактора у Европи, која је данас потпуно огољена, не заснива се само на ракетама, долару, плаћеницима и кртицама него и на мекој моћи језика. Преко језика се освајају појмови и њихова значења, те цртају координате мишљења, осјећања и понашања.

Књига британског историчара Ноела Малколма, коју је, наводно, написао као предтекст за акцију брачног пара Клинтон, носи наслов „Босна – кратка историја“.

Истина, Ноел, као ни Ајнур, не спомиње „јужну Босну“, али – само се каже.