Кецмановић: У БиХ се гинуло за нацију, вјеру и земљу – нико то неће утопити у ЕУ и НАТО, а Срби ни у БиХ

• Данас се спектар разлика унутар БиХ проширио, те три народа дијеле и језик, и писмо, и научно, умјетничко и лаичко вредновање догађаја из пошлости и садашњости, и празници, и начин одијевања, и исхрана, и пиће, и лична имена, и избор брачних партнера и начин поздрављања, а практиковање вјере добило је прворазредни јавни значај
• Поздрав селам алејкум или, скраћено, селам, при сусрету, и поселами кући, на растанку, постали су ствар бошњачког бонтона, док се хваљен Исус и помаже бог или бог ти помогао задржало углавном у кругу вјерских службеника
• Мирис масла, или свињетина на ражњу, „блатина“ или „кисељак“, „У Стамболу на Босфору“ или „Војводо Синђелићу“, или „Устани бане“ у кафанама поред пута „које народни живот значе“, незадрживо подебљавају ентитетске и кантоналне границе
• Нашим просторима су продефиловали империјализам, монархизам, фашизам, бољшевизам, демократија, протекторат, али се  једино национализам показао неуништивом константом
• Сјетимо се, када су у јесен 90-те први пут слободно бирали, листом су изабрали да буду Муслимани, Срби и Хрвати. Зашто их не пустити да у скупо плаћеном миру развијају три политичке културе над којим ће се временом надградити сигурне куће националних држава. Самосталних, конфедералних или као дијелова уније, свеједно

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

ИЗА леђа политичара који у БиХ већ 25 година воде међусобну битку за цјеловиту и јединствену БиХ, односно за већу самосталност Републике Српске и обнову Херцег-Босне, три народа се у свакодневном животу све више удаљавају.

У сјени политике, права и дипломатије, култура тихо ради на разликама, и више и дубље и трајније.

И у социјалистичкој републици БиХ Срби, Хрвати и Муслимани били су три нације и три религије. Они, који се данас вајкају да се тада није знало ко је које нације, обмањују се и самообмањују.

Већ сама чињеница да се поштовао национални кључ при избору политичких функционера, директора, декана, шефова клиника, управника позоришта, главних уредника итд. свједочи да је национални идентитет био институционално и те како респектован. Вјерска опредјељења била су симетрична националним и већина је приватно обиљежавала славе, божиће, бајраме, без обзира на то што је религија, као опијум за народ, током полувјековне комунистичке власти углавном била практично потиснута и занемарена у урбаним срединама.

Спектар разлика незадрживо се шири

Данас, међутим, спектар разлика се проширио, те три народа дијели и језик, и писмо, и научно, умјетничко и лаичко вредновање догађаја из пошлости и садашњостии, и празници, и начин одијевања, и исхрана, и пиће, и лична имена, и избор брачних партнера и начин поздрављања, а практиковање вјере добило је прворазредни јавни значај. У чему се све то огледа?

До рата су се сви служили једним, српскохрватским језиком, с тим да га је мањина легално називала хрватскосрпски. Послије рата С-Х, како су га скраћено звали ђаци, раздвојио се у српски и хрватски, а појавио се и бошњачки језик, под називом босански. Најзад, однедавно се јавила идеја да се, када већ име језика не одговара имену народа, природан склад успостави тако што ће Бошњаци преименовати у Босанце.

У Хашком трибуналу су открили да се оптужени добро разумију иако говоре три језика, па су због уштеде у превођењу све спојили у акроним бе-ха-ес. Нису знали да је све то, у ствари, један те исти Вуков српски језик, који се користио у источној и западној варијанти, с тим што су до рата Муслимани користили источну, послије рата западну, а са турцизмима и „кахвом лахко“ прогласили својим засебним језиком.

Признање да, у ствари, говоре Вуковим језиком и тако лигвистички подрже реинтеграције БиХ, Бошњаци би доживјели као национални харикири. Какав би то био народ којим нема свој језик?! Западни мировњаци током рата у БиХ нису никако могли да схвате како агресор може да буде народ који говори језиком жртве, па су Бошњаци одлучили да искористе слободу да свој матерњи језик назову како хоће.

Министрица Семиха са фереџом у трофртаљкама

Средином марта о.г. бошњачка министарка за људска права БиХ Семиха Боровац оптужила је Драгана Човића, хрватског члана Предсједништва БиХ, да опструише потписивање споразума са Исламском вјерском заједницом који је Савјет министара доставио још прије седам година, а какви су одавно потписани са СПЦ и КЦ. На страну што је све те године у том истом Предсједништву сједио и Бакир Изетбеговић и што је Драган Човић, баш као већ одавно Додик, постао крив за све што Бошњацима није по вољи.

Током ове бошњачко-хрватске препирке процурило је у ком грму лежи зец. Исламска заједница испоставила је захтјеве који су све о све непропорционални ономе што су тражили православци и католици.

Муслимани траже радну поштеду за вријеме два бајрама, ифтара и сехуре, затим у вријеме џума-намаза сваког петка у подне, те сваке године за вријема пута и боравка на хаџу у Меки. Уз све то ИЗ тражи да се муслимани на радном мјесту хране, облаче и изгледају „у складу са њиховим вјерским увјерењима“, што значи да се озакони ношење зара и фереџе у јавним установама, а вјероватно укључује и вехабијске трофртаљке, капице, брадице.

Бошњачки дио Босне премрежиле су џамије из донација Малезије, Пакистана, Ирана, Емирата и др . које архитектуром одударају од традиционалних босанских, над Мостаром се надвио гигантски католички крст, у Бањалуци се гради руска црква са специфичним шареним кубетима.

Што се тиче празника, национално удаљавање прешло је чак у сукобљавање. Само је она једна година између првих слободних избора и рата протекла у заједничком мултикултурном обиљежавању националних и вјерских празника са све три стране. На славља које су приређивале националне странке били су гости оне друге и треће, али и представници осталих странака, а по још важећем затеченом комунистичком уставу, свечано су обиљежавани и тзв. државни празници.

Послије тога, сви нови датуми поноса за једне били су понижење за друге, весеља за једне туге за друге, те се славе или само у једном ентитету или тек у пет кантона. Рецимо, Српска слави дан потписивања Дејтонског споразума, који Бошњаци, иако су га потписали Изетбеговић и Силајџић, сматрају легализацијом геноцида. Они, опет, славе 1. Март, који је датум референдума о самосталности БиХ, а пошто је одржан против воље српског народа, Срби га сматрају даном колективне увреде и понижења.

Ономад се испоставило да двије бошњачке општине славе
турски празник побједе на Галипољу у којој су страдале десетина хиљада босанских муслимана за интересе бившег османског окупатора. А о великом симболичком капацитету празника за интегритет политичке заједнице писали су још антички мислиоци политике (Агис ИИ, Нума Помпилие, и др.).

Гдје се дедоше Зорани и Драгане

Наратив о рекордном броју национално мијешаних бракова у предратној БиХ представља мистификацију јер је их је било знатно више у другим дијеловима СФРЈ, попут Војводине. А чињеница да су се многи драматично распали током грађанског рата на национаној основи, није довољно објашњење да су такве породица данас изузетак. Супружници из комшијских „агресорских“ нација који су хтјели да „подијеле Босну и униште муслимане“ логично је да су постали стигматизовани.

Досљедно томе и дјеца из муслиманских бракова добијају до рата непозната имена турског, арапског и персијског поријекла, само да више не буде Зорана и Драгана, које су раније давали сви. Поздрав селам алејкум или, скраћено, селам, при сусрету, и поселами кући, на растанку, постали су ствар бошњачког бонтона, док се хваљен Исус и помаже бог или бог ти помогао задржало углавном у кругу вјерских службеника.

Као примјер издвајамо Бошњаке, јер су увећању идентитетских разлика Срби и Хрвати дали неупоредиво мањи допринос.

„Реисламизација и турчење“ (Сенад Пећанин) може се објаснити несигурним идентитетом у хришћанском окружењу и тражењу ослонца у „матици Турској“ (Мустафа Церић) и глобалном успону ислама. Збуњује, међутим, да се Бошњаци, који се културом свакодневног живота највише отуђују од оне БиХ каква је била од ’45 до ’92, истовремено политички залажу за јединствену БиХ.

Не мање збуњује њихова мазохистичка жеља да живе без ентитетских граница тијесно повезани са геноцидном творевином и у њој „својим“ агресорима и џелатима.

Ову енигму рјешава пажљиво читање Исламске декларације. Алија је написао да „муслимани, када постану већина у земљи, треба да наметну шеријат“, а у разговору са Абдулахом Сидраном, како наводи пјесник, рекао је да је довољна и релативна већина. Елем, јединствена БиХ би у верзији бошњачког лидера значила исламска држава БиХ. Исламска држава? – Зашто да не, али никако у цијелој БиХ, но само у пет кантона са муслиманском већином у ФБиХ.

Грађанисти са исламистима за унитарну БиХ

У борби за јединствену БиХ из субјективно сасвим другачијих мотива, исламистима се придружују и бошњчки социјалдемократи (СДП). Југоносталгичари, трансформисани у боснољубе, носталгични за позитивним аспектима социјализма идеализују стара добра времена диригованог заједништва, релативне социјалне једнакости, веће сигурности и стабилности у једнопартијској БиХ.

Ова „дјеца комунизма“ (реформисани комунисти), окупљена у тзв. грађанским партијама и невладиним организацијама, олако заборављају да развојно златно доба СРБиХ није била демократија него комунистичка диктатура, почев од одозго селекционисаног састава ЗАВНОБиХ-а па до присилних самодоприноса у висини мјесечне плате годишње за Зимску олимпијаду, гасификацију, путеве и школе. О ограниченим правима на вјерске и националне слободе, стваралачке слободе, слободе говора и политичког окупљања и да не говоримо.

Упркос свему, ови надобудни, искључиви и агресивни интернационалисти/космополити/глобалисти, инспирисани неолибералном идеологијом и спонзорисани од наши евроатлантских интегратора, гадљиви су и на вјеру, и на нацију, и на границе и на подјеле у БиХ као израз примитивизма и трибализма.

Национализам већинске нације

Једино им бошњачки унитаризам, који се другачије зове „национализам већинске нације“, не смета. Напротив! Без обзира на то што јединствена БиХ у верзији муслиманског Сарајева значи исламска држава.

Напросто, САД су муслимане у БиХ још почетком 90-их номиновали као „добре момке“ за утјеху Палестинцима, на радост арапских нафташа, ради изазивања рата у БиХ да би НАТО остао у Европи. Велике силе никада не признају грешке, а њихови клијенти у цивилном сектору, странкама и медијима нису надлежни да постављају питања, него да реализују инструкције, макар то на терену објективно значило обнову грађанског рата.

Насупрот тим резидентима у властитој земљи који цинично лажу и себе и око себе, траје сизифовска политичка борба између присталица изворног Дејтона, његове ревидиране верзије, Дејтона 2, за промјену изборног закона и трећи ентитет.

Бакир мијења савезника чешће него што се мијења име народа који представља, дио његове СДА у тузланском кантону отказао му је послушност, а ту је и хипотека повратника са ратишта ИСИЛ-а.

Човићу ни Колинда ни католичка ЕУ нису успјели да обезбиједе да хрватског представника поново не изаберу Бошњаци.

Додик је под санкцијама САД усред антируске хистерије проглашен за лидера „малих Руса“ на Балкану. Али, и Вучић је коначно изгубио стрпљење око КиМ, и сада Срби играју у истом ритму, а Путин је добио 77 процентну изборну подршку, што уз изјаву Лаврова да ће РСФР бранити савезнике као сама себе и није тако лоше.

А шта је са културом?

„Није проговорио трибализам него прекинута историја”

Мека суперсила културне диференцијације три народа у БиХ, корак по корак, еволуира ка три паралелна начина живота који дивергирају као подземне воде које се капиларно шире.

Мирис масла, или свињетина на ражњу, „блатина“ или „кисељак“, „У Стамболу на Босфору“ или „Војводо Синђелићу“, или „Устани бане“ у кафанама поред пута „које народни живот значе“, незадрживо подебљавају ентитетске и кантоналне границе.

Српски национализам ослања се на патриотизам према Српској, хрватски је везан за Херцег Босну, бошњачки унитаризам тражи упориште у „беиха“ патриотизму, који осјећају безмало само муслимани.

Покушаји травничких везира, Бењамина Калаја, Бранка и Хамдије, те седам високих представника да створе босанску нацију из које би израстао Хабермасов уставни патриотизам, напросто не пије воду. Политичка надградња на дивергентну културну базу доћи ће прије или касније, и само треба довољно дуго издржати.

Како је поводом грађанског рата још ’93. написала Елен Карер д’Анкос: „Није то проговорио трибализам, него је прекинута историја поново освојила своја права. Историја народа који, тражећи себе, покушавају да успоставе континуитет са прошлим временима, често кроз крваве сукобе.“

Током минулих четврт вијека промијенило се на десетине предсједника САД, ЕУ, Британије, Француске, а њихова политика према БиХ се није промијенила. Али и реисламизација, туркизација и арабизација бошњачке Босне напредује.

Хрвати су, упркос усташким злочинима, болећиви према НДХ као остварењу тисућљетног сна о националној држави, масовно се буне против Истанбулске декларације која негира католичке породичне вриједности.

Декларација о опстанку српског народа, подсјећање на Јасеновац, комеморација у Алексинцу, прослава српских устанака против Османлија, слављење „Младе Босне“ и Гаврила Принципа, само су природна и неопходна реакција.

БиХ није више изузетак него правило

Од земље са три националне поткултуре под заједничким кровом, БиХ све више постаје земља са три не само упоредне него и антагонистичке националне политичке културе које коегзистирају у тијесном стану, захваљујући међународном обуздавању. Подземни или отворени, легални или илегални отпор том обуздавању само их ојачава баш као што је било и у прошлости са покушајима Калаја да створи „босанску нацију“, Микулића да развије босански наднационални патриотизам.

Политичка надградња на дивергентну културну базу, упркос унитаристичком волунтаризму Изетбеговића и високопредставничкој игноранцији Инцка и претходника, доћи ће прије или касније и само треба довољно дуго издржати залудне унутрашње и спољне. Али, докле и зашто?

Не ради се о локалном ексцесу ратоборних балканских племена, него о планетарном тренду.

Како пише Патрик Бјукенен, и „Американци су почели да схватају да слободна трговина разара националну производну базу, а да отворене границе значе губљење земље у којој су одрасли. А у овом свету нема већег губитка… Отпор досадашњој агенди сада се манифестује свуда… Видимо га у енглеском проглашењу независности од ЕУ (Брегзиту). Видимо га у политичким тријумфима пољских, мађарских и чешких националиста, у анти-ЕУ партијама широм Европе, у сецесионистичким покретима Шкотске и Каталоније и Украјине, у дивљењу према руском националисти Владимиру Путину. Европљани су почели да сагледавају себе као домородно становништво чији Стари континент смртно угрожавају стотине милиона освајача који долазе преко Медитерана и очајнички настоје да окупирају њихове домовине.“

Невоља грађанистичких интернационалиста и бошњачких социјалдемократа је у томе што је њихов пројекат, скројен у канцаларијама ОХР-а, далеко од „беиха“ реалности.

Људи у БиХ су током три и по године грађанског рата гинули за нацију, вјеру и земљу, али не за мултикултурализам и глобализам да би тешко освојени идентитет и суверенитет утопили у ЕУ и НАТО.

На овим просторима су продефиловали империјализам, монархизам, фашизам, бољшевизам, демократија, протекторат, али једино се национализам показао неуништива константа.

Сјетимо се, када су у јесен 90-те први пут слободно бирали, Муслимани, Срби и Хрвати су листом су гласали за СДА, СДС и ХДЗ па су избори личили на национални попис. Зашто их не пустити да у скупо плаћеном миру развијају три политичке културе и сигурној кући националних држава?

Самосталних, конфедералних или као дијелова уније, свеједно.