Анђелковић: Опозиција губи јер покушава да се преко странаца дочепа власти у Српској

• Већина чланова и симпатизера опозиционих странака не подржава да се ради са странцима, односно не жели да се странцима плаћа цех за потпору страначким руководствима. Пошто су челници доживели неуспех, сигурно ће у чланству и средњем нивоу функционера доћи до већег испољавања незадовољства. Чак и у ПДП очекујем да буде побуне против ненационалне политике
• СДС има крајње патриотску базу и огроман број симпатизера и чланство на националној линији. Ово би могло да буде почетак одбацивања оних на врху који су странку повели ван те линије, ван корена. Сарадња СДС и Додика била би могућа на националним позицијама
• Опозиција је у двоструком проблему. Сама је искоришћена за туђе политичке игре, а са друге стране, користе је као маљ за рушење своје државе. Трагедија тих људи је што буду искоришћени, па остављени и одбачени. А још се суоче судом историје који је крајње неповољан

ПОСТИЗБОРНИ период у Републици Српској обележавају формирање власти и освртање опозиције која, после узастопног губљења избора, већ почиње да тражи и кључ за сопствено самоодржање.

Прва опција јој је Запад, са којим је свих последњих година тикве садила. Али, он јој није испоручио обећану власт, а вероватно ни све обећане паре, што не чуди будући да се о многим западним бирократама у страним медијима говори као о махерима за корупцију.

Друга опција је промена политике, пошто је народ показао да ће казнити све што није суверенистички курс без обзира на порекло странке или политичара.

Која опозициона партија има капацитета за такав заокрет и да ли је Додикова позиција закована све док функционише невидљиви троугао између муслиманског Сарајева, страних амбасада и бањалучке прозападне опозиције?

У том контексту, хоће ли се западне амбасаде саме одрећи некога од Додикових противника, или су им потребни проверени људи за разне шеме извлачења западног новца за далеко личније потребе?

Корупција и криминал, који су покушали да припишу Додику и да га тим оружјем као главним (до)туку, може им се вратити као бумеранг. Међу последњим примерима прљања биографије био је и брачни пар Менути (Дебора је заменик америчког амбасадора Марфија, а Џонатан – заменик Кристијана Шмита и супервизор за Брчко) који је сумњичен за марифетлуке од Турске до Сарајева.

Такви, Додику, очито не могу ништа!

Он је кључ нашао у народу!

А шта даље са опозицијом – о томе своја виђења за Факте износе угледни аналитичари из Србије и Српске.

Ево оцена, указивања, упозорења и прогноза Драгомира Анђелковића:

Опозиција је поражена теже него на прошлим изборима, деморалисана и у расулу јер су њени лидери имали огромна очекивања да уз помоћ странаца преузму власт.

Већина чланова и симпатизера опозиционих странака не подржава да се ради са странцима, односно не жели да се странцима плаћа цех за потпору страначким руководствима. Пошто су челници доживели неуспех, сигурно ће у чланству и средњем нивоу функционера доћи до већег испољавања незадовољства.

Неко им је обећао успех, а на крају се испоставља да су дошли до неуспеха у сарадњи са странцима који раде против интереса Републике Српске. Чак и у ПДП очекујем да буде побуне против ненационалне политике.

СДС има крајње патриотску базу и огроман број симпатизера и чланство на националној линији. Ово би могло да буде почетак одбацивања оних на врху који су странку повели ван те линије, ван корена.

Сарадња СДС и Додика била би могућа на националним позицијама, а чак и ако су конкуренција у циљу јачања РС, то није проблем, јер је у парламентарном систему нормално да постоји опозиција.

Није лоше ни да СДС буде права опозиција, која би се вратила коренима и указивала на недостатке система, а сваки систем их има. Али, треба бити опозиција власти, а не држави. На жалост, многи у опозицији су због странаца радили против своје земље.

И у земљама које немају проблем са Западом, које нису у интересном сукобу са њим, увек је проблем кад се неко ослања на подршку странаца. Странци пружају подршку искључиво ради себе, а не због опозиције.

Странци само искористе домаће политичаре, и то вишеструко: политички и финансијски.

Политички тако што себи обезбеђују агенте утицаја, а финансијски за такозвану „вртешку“ – то је систем да странци одређена средства дају, а онда добар део узимају назад од оних којима су их дали.

У развијенијим западним земљама је много тешко спровести корупцију. Она се зато реализује или тако што се опозицији и медијима пружа подршка кроз донације и помаже се неко, а заправо се велики део тога новца дели са тим људима и не испоручи се онима који треба да раде посао. То важи и за земље које немају проблеме са Западом.

Ствари су знатно горе у земљама које Запад руши, као, на пример, са Србијом, а нарочито Републиком Српском.

Опозиција је ту у двоструком проблему. Сама је искоришћена за туђе политичке игре, а са друге стране, користе је као маљ за рушење своје државе.

Трагедија тих људи је што на крају буду искоришћени,остављени и одбачени. Суоче се са судом историје који је крајње неповољан. А последице су често много горе. Јер, исти ти западњаци, који их данас подржавају, у неком моменту их оптуже за исту ту корупцију иза које стоје западњаци-манипулатори новцем.

(Александар РАКОВИЋ: Шаровић је сам отпао, а биће…)