Раковић: Логично је да Србија, Република Српска и Црна Гора буду једна држава

• Србија и Република Српска су, и једна и друга, Србија – по свом карактеру и идентитету – јер имају елементе, критеријуме и симболе државности које и једна и друга црпе из државности Краљевине Србије
• Дакле, обе су Србије и обе Србије и треба да буду једна Србија. И Црна Гора је историјски српска држава. Простор од Апатина до Бара, и од Тимочке крајине до Босанске крајине – то су српске земље и то би требала да буде „сва Србија од Дунава до мора“ о којој је говорио Његош
• Косовско-метохијско питање је наше јерусалимско питање за чије је позитивно решење потребно стрпљење. То је питање које ће се решавати за живота целих генерација
• „Не смемо да дозволимо да останемо без фундамента нашег идентитета, а то је Kосово и Меотхија, као што су Грци напустили и остали без Цариграда, и као што су Руси остали без Kијева па се сада боре да га врате“

Aлександар РАКОВИЋ

МОЈА тема везана је за оно о чему говорим јавно и пишем од 2013. године, а то је – ново српско уједињење.

То је легитимна и легална тема и нико нема право да нам забрани да о томе говоримо, да о томе мислимо, да о томе пишемо и да на томе радимо. Док год користимо демократска средства, која користимо, то нико не може да доведе у питање као идеју.

Логично је да Србија, Република Српска и Црна Гора буду једна држава. Сва друга решења су нелогична и неправедна.

Дакле, српско уједињење је праведна идеја и праведно решење.

Поставља се питање: како је то Немцима могло да буде дозвољено да реинтегришу Немачку из два дела, да се ДДР присаједини Западној Немачкој, а да се не може направити аналогија између Србије и Републике Српске?

Па онда ти западни емисари који долазе они дају неке увредљиве аргументе зашто се то не може направити ни као паралела, а у ствари Србија и Република Српска су и једна и друга су Србија – по свом карактеру и идентитету – јер имају елементе, критеријуме и симболе државности које и једна и друга црпу из државности Краљевине Србије.

Дакле, и једна и друга, обе су Србије и с тим у вези обе Србије и треба да буду једна Србија.

Црна Гора је историјска држава српског народа. Она такође има српску државност. Она је нарушена у оном моменту кад је Ђукановић кренуо странпутицом да од српске Спарте направи нову Независну државу Хрватску.

Тако је створена парадоксална ситуација да Црна Гора Петровића и Црна Гора Ђукановића немају ни један једини истоветан елемент, критеријум и симбол државности.

Ни један једини, само име, али то је парадокс јер то су у ствари две потпуно различите државе које се исто зову.

Немају ништа заједничко и надамо се сада и видимо прогресе у том смислу да се Црна Гора враћа свом српском идентитету и својој српској државности.

Ја сам о томе говорио и на скуповима које су Представништво Републике Српске, господин Цицовић са председником Додиком, организовали у Београду. На једном од тих скупова сам изнео своје мишљење, свој став.

Дакле, имам право као професионални историчар и научник да говорим потпуно слободно о својим ставовима.

Чини ми се да је Његошева идеја из „Горског вијенца“ – то је на страни три у издању из Беча, првом из 1847. године – о Србији од Дунава до мора, да је то нешто чему треба да тежимо. То је простор од Апатина до Бара, и од Тимочке крајине до Босанске крајине. То су српске земље и то би требала да буде та „сва Србија од Дунава до мора“ о којој је говорио Његош.

Није само он о томе говорио. Наравно, говорили су многи други али сам посебно због оних који ће ово гледати нпр. у Црној Гори а уколико не желе да се врате свом српском идентитету да им просто извучем и избијем сваку аргументацију зашто би говорили против нечега о чему је говорио митрополит црногорски, српски идеолог, Петар Други Петровић Његош. И не само он него и остали Петровићи који су сви били за стварање јединствене српске државе.

Исто као Обреновићи и Карађорђевићи у Србији.

Где смо били 1995-те или 1999-те или 2006-те или 2008-е, када нам је разбијана држава?

Република Српска морала је да прихвати да уђе у Босну и Херцеговину иако је била формирана као независна држава, прво као република у бившој Југославији а онда као независна држава.

Многи су сматрали да се догодио слом српске идеје, али видимо да су се, срећом, преварили, да није дошло до слома српске националне идеје него да су се Срби поново подигли и да легитимно говоре о својим тежњама и захтевима.

Са самопоуздањем и свешћу да је то потпуно нормално.

Зато је добро што и председник Милорад Додок говори да ће 21. век бити век српског уједињења.

Двадесети век је био век српског страдања, како је рекао, а 21. век треба да буде век српског уједињења. И добро је што су председник Вучић и председник Додик установили наш заједнички празник – Дан српског јединства, слободе и националне заставе који прослављамо сви заједно. И у Србији и у Републици Српској, и у Црној Гори, у нашем окружењу и у дијаспори, где год да Срби живе.

То је врло важно да се подвуче наше јединство.

Када је реч о питању Косова и Метохије, то је веома болна тачка, веома тешка тачка и маневарски простор који Србија има на Косову и Метохији много је мањи од маневарског просотра који имамо и у Републици Српској и у Црној Гори. Дакле, данас на Косову и Метохији Србија игра једну партију, жаргонски речено, стоног фудбала на простору који нам је дат.

Дакле, то је мали стони фудбал чак не ни онај већи који се игра у неким забавним центрима, него онај кућни стони фудбал. То је микро простор на коме Србија игра утакмицу против много бројнијег и јачег непријатеља.

У таквој ситуацији, логично решење је раширити што је више могуће тај процес, продужити га што је више могуће, разводнити тај процес што је више могуће разноразном документацијом, оваквом или онаквом, и добијати на времену.

И, чекати, наравно ,да видимо шта ће се догодити у Украјини.

Сви чекамо шта ће се догодити у Украјини и хоће ли Руси доћи до Измаила и изаћи на Дунав, где је очекивано да би требало да дођу након реинтеграције простора од Харкова до Одесе који је сигурно очекиван. Ја претпостављам да ће и Кијев бити реинтегрисан у Русију јер Кијев је мајка руских градова и без Кијева и Чернигова Русија није комплетна.

Има, наравно, пуно бојазни у нашем друштву шта ће бити са Косовом и Метохијом, хоће ли наше власти пристати на ултиматум или на делове ултиматума?

Ја сам у том смислу оптимиста морам да признам и мислим да наше власти, Вучић конкретно, неће пристати на ултиматум који је испостављен и да му треба растеретити мало ту ситуацију коју он има код нас. Мало тај терет треба да падне са његових леђа, не и притисак јавности који није усмерен, наравно, само ка њему, него и ка Западу, што је врло важно, али да помогнемо и допринесемо да Република Србија донесе компетентне одлуке у овој ситуацији у каквој је сада након испостављања ултиматума.

Има, наравно, мишљења да Запад не може да уведе санкције Републици Србији и то је тачно.

Не могу да уведу санкције Републици Србији које би биле налик онима из деведесетих година, а трајале су до почетка двехиљадитих година, чак и нешто после 5. октобра.

Тада смо имали десет година ратног стања и санкција. Таквих санкција сигурно неће бити, али могуће је, наравно, да неке западне земље предузму кораке који би наштетили економији Републике Србије. То би значило и социјални проблем и то би значило дестабилизацију нашег простора.

Да закључим, сви као друштво треба да допринесемо, када говорим „сви“ – мислим на нас Србе, ми смо један и недељив народ, говорим и о Србији, Републици Српској, Србима у Црној Гори, окружењу и дијаспори, дакле – сви треба да допринесемо растерећењу ситуације, да допринесемо томе да не буде међусобних озбиљних оптужби каквих има са обе стране у овом моменту. И са стране власти и са стране опозиције у Србији.

Мислим да нема потребе за тим и да лакше можемо да дођемо до најбољег решења ако баш у овој ситуацији покажемо да нам је потребно јединство и да јесмо јединствени око питања Косова и Метохије.

Дакле, нама поделе Косова и Метохије, односно разграничења, нема ни признавања тзв. Косова. Нема ничега што би могло да се тумачи као успостављање потпуних елемената државности тзв. Косова.

Морамо да се фокусирамо на оно што можемо да урадимо, да се не фокусирамо на оно што не можемо да урадимо. И да, када је реч о Косову и Метохији, имамо у свести да је то питање свих генерација Срба, да се оно оставља и другим генерацијама да се то решава.

То су утакмице које се играју током читавог живота људи и живота генерација људи.

То су тако дуге утакмице.

И косовскометохијско питање је јерусалимско питање Европе, нема сличног питања, сличнијег питања од косовскометохијског и јерусалимског.

Јевреји су у позитивном смислу по себе решили јерусалимско питање и ми треба да будемо стрпљиви да решимо косовскометохијско питање на тај начин, а не да га решавамо као што су Грци решили цариградско питање које је постојало као аналогија, али су га решили потпуним поразом и напуштањем своје праве престонице Цариграда.

Цариград је права историјска престоница хришћанске Грчке а Атина, када је била одабрана да буде престоница имала је 3.000 становника. А одабрана је баш због тога што је била паганско седиште некадашње античке Грчке, насупрот овом које је реално требало да буде, да то буде Цариград.

Дакле ми не смемо да дозволимо да останемо без фундамента нашег идентитета, а то је Косово и Метохија, као што су наша браћа и суседи Грци остали без Цариграда и као што су Руси остали без Кијева па се сада боре да га врате.