Цицовић: НАТО агресија била је израз највулгарније мржње према српском народу

• И сада се рат води отворено и само против Срба, додуше, углавном политичким и економским притисцима и уцјенама уз отворене пријетње ратом – ако не испунимо оно што траже, а траже сваки пут све више: у БиХ угрожавају уставну позицију Републике Српске, не поштујући Дејтонски споразум, а у Србији отимају јужну српску покрајину, не поштујући Резолуцију 1244
• Моје најдубље увјерење је да само човјек који у свом бићу има и чврсто брани ове своје народне вриједности може бити одлучан бранилац и наших граница, и наших права на своју имовину, и нашег права на савезништво са себи сличнима
• Република Српска је ове године закорачила у четврту деценију и сигурно је да никад неће одустати од жеље за свесрпским уједињењем, за једну одбрану свих српских историјских, територијалних, културних и моралних вриједности

ШЕФ Представништва Републике Српске у Србији, Млађен Цицовић, говорио је на округлом столу „Агресија НАТО – 24 године после“, одржаном 23. 03. 2023-ће у великој сала Дома Војске Србије.

Све о Српској преноси његово излагање у цјелини:

„Овај дан, као дан сјећања на бестијално бомбардовање Србије, бомбама са осиромашеним уранијумом, од стране Америке и њених сателита из Европске унује сабраних у НАТО, истовремено је и дан који Србе из Републике Српске подсјећа на исто такве бомбе, под којим су бранили и одбранили своју Републику Српску.

Увјерен сам да у оваквим приликама, не само сјећања на жртве бестијалног бомбардовања Срба, Републике Српске и Србије него и аналитичног промишљања разлога, трајања и ужасних посљедица тог бомбардовања, ваља нагласити да је то бомбардовање – као израз највулгарније мржње према српском народу у трећој Југославији – имало своје дубоке коријене у прошлости.

Разбијање Југославије, за којом као туђим пројектом и не треба жалити иако су сви Срби на својим вјековним историјским стаништима тек у њој били у истој држави, што би се, уз све друго, могло схватити и као битан разлог тог разбијачког чина, било је преломни тренутак од којег су све западне оштрице отворено окренуте само у Србе.

Срби су постали ратни циљ и у Словенији (историчари су га забиљежили као „Мали прљави рат“), и у Хрватској (протјерано више од 200.000 Срба са вјековних огњишта и тамо смо сада од конститутивног народа постали национална мањина) и у БиХ, гдје су муслиманско-хрватској ратној коалицији обилато помагали са истока муџахедини, а са запада НАТО.

Како су тада маске пале, тако се и сада рат овдје води отворено и само против Срба, додуше, углавном политичким и економским притисцима и уцјенама уз отворене пријетње ратом – ако не испунимо оно што траже, а траже сваки пут све више: у БиХ угрожавају уставну позицију Републике Српске, не поштујући Дејтонски споразум, а у Србији отимају јужну српску покрајину, не поштујући Резолуцију 1244.

Страшна разарања Србије, цивилне и војне жртве, па неизљечиве болести код оних које су бомбе промашиле, али их је и у Српској, и у Србији погодио осиромашени уранијум па умиру полако и болно, једна су страна страшне мржње и монструозног рата колективноиг Запада против Срба, што се никад и никако не може опростити, а друга страна је печат срама на свим земљама Европске уније чији су војници учествовали у рату против старог европског народа, а то значи и против свог континента, против Европе.

Ова друга чињеница нас скоро свакодневно подсјећа, па и данас, да Европска унија и Европа нису исто.

Та економско-политичка дружина само станује у Европи и никако се не може рећи да дијели њене историјске, културне и моралне вриједности.

Велики, рекао бих пресудан значај историјских, културних и моралних вриједности једног народа јесте, прије и изнад свега, оно што га чини таквим у сваком опредјељењу, и у народном и државном послу, а колико су они код словенских народа били и јесу изражени говори, поред осталог, и чувена „Доктрина америчке борбе против Истока“, америчке а то истовремено значи и свезападне доктрине против словенских народа.

У тој доктрини, базираној на свесловенској мржњи непојамних размјера, први на удару су историјско памћење, па култура и културан начин вредновања оног што се пружа народу као истинско стваралаштво, те морални кодекси понашања – од кућних послова до државних одлука и стремљења, у којима је православна вјера и узор и опомена.

Имајући све то у виду, увијек посебно наглашавам, па и сада: значај српског једниства, јединства свих Срба у његовању културе сјећања, очувања наше вјере православне, нашег језика и писма, као и јединствености културног и информативног простора са двије стране Дрине и посебно брижног његовања историјских вриједности из којих је израсла вертикала свесрпског постојања и трајања.

Ово говорим и понаваљам у најдубљем увјерењу да само човјек који у свом бићу има и чврсто брани ове своје народне вриједности може бити одлучан бранилац и наших граница, и наших права на своју имовину, и нашег права на савезништво са себи сличнима.

Република Српска је ове године закорачила у четврту деценију и сигурно је да никад неће одустати од жеље за свесрпским уједињењем, за једну одбрану свих српских историјских, територијалних, културних и моралних вриједности.

Живјела Србија.

Живјела Република Српска.