- За деколонизацију српског простора, потребна је деколонизација свести и ума. То је са колонизованом ”елитом” немогуће. Та елита само представља последњи талас ”турчења” на овим просторима, односно поистовећивања и саживљавања са тренутним окупатором или хегемоном зарад привилегија и пењања на друштвеној лествици
- То је та ”елита” која је, како подсећа Синиша Љепојевић, била спремна да сатима чека у реду на врелом јулском сунцу у Ужичкој улици у Београду само да би заслужила ”част” да стисне руку свом ”божанству”, свом ”великом белом оцу” – америчком амбасадору – на дан америчке независности
- Наша данашња борба за деколонизацију представља нешто више од борбе за слободу. То је практично и борба за опстанак. Говорећи у интервјуу „Политици“ о Американцима, Додик је истакао: „Они губе свет и боре се за зоне утицаја. На нас су ставили шапу и рекли да смо њихова зона утицаја. Не желимо да будемо њихова зона утицаја, јер то значи да ће Британија и Немачка овде спроводити антисрпске политике”
- Огромна је разлика између оваквог приступа и оног који се најчешће може чути из Београда, у стилу – ”Русија је далеко”, ”ми смо део Европе и од тога не можемо да побегнемо”, итд. Ако Република Српска има снагу, а најпре вољу да се одупре погубном усисавању у нову антисрпску сферу утицаја, онда и Србија (а коначно и Црна Гора) мора да је нађе
- На речи Кристофера Хила да нам је ”пут на Исток затворен на дуже време”, српски деколонизаторски одговор, уз демарш за мешање у наше унутрашње ствари, треба да буде – а ко си ти да нам држиш предавање о томе на који пут треба да заборавимо?
Пише: Александар ПАВИЋ
У НЕДАВНОМ, може се слободно рећи -програмском интервјуу за београдску Политику, Милорад Додик је изговорио кључну реч – ”деколонизација”:
„Ми овде водимо антиколонијалну борбу. Ја сам вођа антиколонијалне побуне. Босну нико не може да изгради и поправи. Ово је на штету свих. Зар Бошњацима не би било боље да се усмере на оно чиме могу да управљају, јер Бањалуком сигурно не могу, нити ће моћи. Позивам и њих да буду део покрета антиколонијалне борбе, деколонизације, у том случају сам спреман да с њима разговарам и будем део договора.”
Оно што Додик говори у контексту БиХ може се комотно проширити на цео српски простор. Неопходна нам је бескомпромисна антиколонијална борба, неопходна нам је деколонизација.
Највише је та деколонизација потребна народу а најмање такозваној, односно самозваној елити. Оној ”елити” којој је најважније мишљење чак и најбезначајнијег странца, прецизније – западњака, јер нико други у свету осим западњака није опседнут наметањем својих ”вредности”, ставова и рецепата другима.
Оној ”елити” која се поистовећује са западним колонизаторима како би са што веће висине привидне друштвене моћи и материјалног богатства могла да гледа на ”обичан” народ. Оној ”елити” коју је срамота што припада народу који се бар неким делом још увек није претворио у ”цивилизовану” безличну потрошачку масу.
Да би се постигла деколонизација простора, потребна је деколонизација свести и ума. То је са колонизованом ”елитом” немогуће. Та елита само представља последњи талас ”турчења” на овим просторима, односно поистовећивања и саживљавања са тренутним окупатором или хегемоном зарад привилегија и пењања на друштвеној лествици.
”Потурчи се плахо и лакомо,” како рече бесмртни владика Раде.
И то ”плахо и лакомо” се онда претвори у горег колонизатора од самог колонизатора. Охоло са домаћом ”рајом”, а понизно према правом господару. То је та ”елита” која је, како подсећа Синиша Љепојевић, била спремна да сатима чека у реду на врелом јулском сунцу у Ужичкој улици само да би заслужила ”част” да стисне руку свом ”божанству”, свом ”великом белом оцу” – америчком амбасадору – на дан америчке независности.
Нормалном ”обичном” човеку је то тешко да поравна у сопственој глави – самопонижавање ради честитања туђој слободи! Честитка за шта? Успех у подухвату за који сами немају храброст? Или ипак само обично љубљење руке газди…
У сваком случају, све то је најмање везе имало и има са независношћу или слободом.
Срби никад нису били колонизатори. Модерни Запад је колонизаторска цивилизација, и они другачије очигледно не умеју и неће. Помало је зато трагикомично слушати домаће ”западњаке” како се упињу да се, у име некакве ”демократије”, интегришу у колонизаторски Запад. Они заправо желе да се укључе у поделу мрвица од колонијалног плена, од којег данашњи Запад дан-данас живи, па да онда умирују своју савест причицама о људским правима.
Желе да буду макар и коров у Борељовој ”башти”, да и они (са)учествују у новом лову на домороце и дивље звериње у ”џунгли” изван САД и ЕУ. Укључујући и у сопственој земљи.
Наравно, Додик је на првом месту мислио на БиХ, која је прворазредни пример колонијалног пројекта, све са страним ”високим представником” који (мисли да) може да намеће законе, смењује демократски изабране политичаре, да се дере на локалну боранију која је свој колонизовани статус пригрлила и не жели по било коју цену да га се одрекне, јер је без тога ништа.
Али ту су и страни, односно западни амбасадори који се и даље понашају као колонијални намесници – док су им уста пуна ЕУ интеграција – због чега је Република Српска направила конкретне кораке ка деколонизацији и прекинула контакте са америчким и британским дипломатама. Но, чак и пре тога, Додик није пропуштао прилику да јавно негодује на сваки покушај западних амбасадора да се мешају у унутрашње ствари Српске, односно коментаришу ствари које не треба да их се тичу.
Значи, чак и пре формалне деколонизаторске одлуке, понашање власти Републике Српске је већ било антиколонијално.
Данашња борба за деколонизацију српског простора представља нешто више од борбе за слободу. То је практично и борба за опстанак.
Говорећи у свом интервјуу о Американцима, Додик је истакао:
„Они губе свет и боре се за зоне утицаја. На нас су ставили шапу и рекли да смо њихова зона утицаја. Не желимо да будемо њихова зона утицаја, јер то значи да ће Британија и Немачка овде спроводити антисрпске политике.”
На првом месту се мора констатовати огромна разлика између оваквог приступа и оног који се најчешће може чути из Београда, у стилу – ”Русија је далеко”, ”ми смо део Европе и од тога не можемо да побегнемо”, итд.
Ако Република Српска има снагу, а најпре вољу да се одупре погубном усисавању у нову антисрпску сферу утицаја, онда и Србија (а коначно и Црна Гора) мора да је нађе.
На речи Кристофера Хила да нам је ”пут на Исток затворен на дуже време”, српски деколонизаторски одговор, уз демарш за мешање у наше унутрашње ствари, треба да буде – а ко си ти да нам држиш предавање о томе на који пут треба да заборавимо?
Друго, и можда још важније је да се, зарад српског опстанка и будућности, по сваку цену потрудимо да не ”будемо њихова зона утицаја”. Јер, у тој антисрпској зони утицаја, ми не бисмо имали чему да се надамо. У тој зони утицаја, док не дође до неког општег преврата, главну реч водиће они који би да нам трајно отму Косово и Метохију, укину Републику Српску, трајно расрбе Црну Гору и униште Српску Православну Цркву. Ми бисмо као народ у тој њиховој зони утицаја били осуђени на тихо умирање и нестанак.
Треће, кроз борбу за деколонизацију нашег простора ми се прикључујемо глобалној борби за равноправнији, мултиполарни свет у којем наши национални интереси једино могу да се не само одбране већ и да се додатно промовишу и унапреде.
Четврто, мултиполарни свет представља тренутно најсолидније упориште за борбу против агресивног ширења најгорих аспеката западне декаденције – промовисања хомосекусализма, терора политичке коректности и самоцензуре, трансџендеризма и трансхуманизма, еколошког фундаментализма у чије име се управо уништавају темељи западних привреда и друштава, фанатичног секуларизма и све отворенијег богоборства, односно сатанизма.
Због свега тога, није више ЕУ та која ”нема алтернативу”, већ је то управо деколонизација, која је заправо само најновији израз неугасиве српске тежње и борбе за слободу и независност, утемељене у истинским духовним и људским вредностима.
Додај коментар