Љепојевић: БиХ је колонија губитника – Срби имају право да не буду у колонији

• Посјета предсједника РС Русији и његов сусрет, трећи по реду за мање од годину и по дана, са Владимиром Путином је прије свега свједочанство дефинисаног стратешког опредијељења у процјенама процеса нових односа у свијету. И зато је та посјета у овом времену ломова и рушења мостова разумијевања и сарадње изузетно важна, ако може да се каже, важнија од преходних
• Стратешко опредијељење Српске у основи није усмјерено против било кога – то је једноставно стратешка процјена РС која истовремено у суштини симболизује и цијели српски национални корпус. То није дневна политика. Српски национални корпус јесте у неколико државних јединица али он је ипак јединствен, недјељив етнички идентитет
• Република Српска у ствари поред стратешких опредијељења води и антиколонијалну и борбу за ослобођење од страних, тачније западних, колонизатора. Јер Босна и Херцеговина јесте западна колонија у покушају и тај њен статус је један од највећих политичких гријехова и пораза Европске уније (ЕУ) и Америке
• Западна политика према Србима је, у ствари, одувијек била колонизаторска и деструктивна, али је ту политику до краја разголитио рат у Украјини. Разголитио у оном дијелу да је Запад за Србе прије свега заинтересован у његовом вјековном рату против Русије. У том смислу је посебно деликатан садашњи положај Србије у којој, вјерује се у Вашингтону, Америка има довољно велику мрежу такозваних агената утицаја да би се испунили амерички захтјеви
• Додик у Москви и није био само као предсједник Републике Српске него и као представник цијелог српског народа. То се тако и доживљава. И није то никакав инат Западу него природни процес и јасна процјена политичке и економске будућности савременог свијета

Пише: Синиша ЉЕПОЈЕВИЋ

ЖИВИМО у времену веома нестабилних међународних односа и несигурних савезништава. То је амбијент савремених глобалних тектонских промјена које се дешавају сваких стотину до стотину и педесет година.

Још наравно није све сасвим извјесно, али се ипак већ сада могу наслутити основне контуре новог свјетског поретка у настајању. И зато је кључно питање за сваку друштвену заједницу да процијени у којем формату новог поретка може да оствари највећи дио својих интереса и будућности. То је стратешки изазов и за Републику Српску, али и цијели српски национални корпус.

Оводневна посјета предсједника Републике Српске Русији и његов сусрет, трећи по реду за мање од годину и по дана, са руским предсједником Владимиром Путином је прије свега свједочанство дефинисаног стратешког опредијељења у процјенама процеса нових односа у свијету. И зато је та посјета у овом времену ломова и рушења мостова разумијевања и сарадње изузетно важна, ако може да се каже, важнија од преходних.

Предсједник Додик је био и почасни гост на годишњој Међународној безбједносној конрференцији у Москви гдје је било и 90 делегација из 80 земаља.

Стратешко опредијељење Републике Српске у основи није усмјерено против било кога – то је једноставно стратешка процјена Републике Српске која истовремено у суштини симболизује и цијели српски национални корпус. То није дневна политика. Српски национални корпус јесте у неколико државних јединица али он је ипак јединствен, недјељив етнички идентитет.

Ту је ријеч и о историјском процесу, и обавези, слободе за српски народ. Република Српска у ствари поред стратешких опредијељења води и антиколонијалну и борбу за ослобођење од страних, тачније западних, колонизатора. Јер Босна и Херцеговина јесте западна колонија у покушају и тај њен статус је један од највећих политичких гријехова и пораза Европске уније (ЕУ) и Америке.

Босна и Херцеговина је најнеобичнија колонија у историји. То је колонија губитника, оних који су и војно и политички изгубили. Срби једноставно не желе да живе у таквом колонијалном амбијенту и имају право на то.

Али, колонизаторима се то не допада. Па је тако Америчка амбасада саопштењем протестовала против Додиковог сусрета са предсједником Путином и посјете Москви, оцењујући да ће то угрозити европске интеграције Босне и Херцеговине. Мора се, међутим, примјетити неталентованост америчке дипломатије у Сарајеву када као главни аргумент повлачи угрожавање процеса европске интеграције који у ствари и не постоји. Наравно, скоро по наређењу одмах се огласила и Делегација Европске уније у Сарајеву са идентичним протестом и пријетњом угрожавања европског пута.

Невероватно је колико западни колонизатори не уважавају не само интересе српског народа него и свих у Босни и Херцеговини. Јер, посјета и разговори предсједника Додика у Русији, прије свега о енергетским аранжманима, као што је нова веза гасовода, донијеће користи не само Републици Српској него и цијелој Босни и Херцеговини. Понашање колонизатора БиХ у многоме подсјећа на оно шта су радиле британске колонијалне управе у часу када су губиле колоније.

Посебно је апсурдно понашање ЕУ. Недавни Самит Групе 7, у Јапану, још једно је свједочанство даље и политичке и економске ерозије Европске уније и ЕУ је у актуелним кретањима глобалне кризе у највећем проблему, превише је била приморана или је тако хтјела да инвестира у рат у Украјини и практично на дугорочне прекиде веза са Русијом.

Русији је, међутим, имала процјене о томе и наравно све јој је јасно и она више уопште не рачуна на Европу, ни у политичком ни у економском смислу.

Западна политика према Србима је, у ствари, одувијек била колонизаторска и деструктивна, али је ту политику до краја разголитио рат у Украјини. Разголитио у оном дијелу да је Запад за Србе прије свега заинтересован у његовом вјековном рату против Русије. У том смислу је посебно деликатан садашњи положај Србије у којој, вјерује се у Вашингтону, Америка има довољно велику мрежу такозваних агената утицаја да би се испунили амерички захтјеви.

Председница владе Србије Ана Брнабић је недавно изјавила да Србија у рату у Украјини, да није неутрална и да је осудила Русију али није увела санкције. Она је такође америчким бирократама обећала да ће Србија спријечавати друге да заобилазе санкције Русији преко Србије. То би могло да значи да је на индиректан начин Србија ипак увела санкције. При том треба подсјетити да те санкције нису увеле Уједињене нације него само Америка и ЕУ.

У том свјетлу би требало гледати на протесте незадовољства грађана који је предводио дио про-западне опозиције. За сада је мало вјероватно да ће од тих протеста бити неки резултат јер је исти газда и онима који преводе протесте и онима против којих се протестује, али народно незадовољство је стварно и оно неће нестати.

Основно је питање ко ће то незадовољство на крају искористити.

Ту је, вриједи подсјетити, и на један апсурд. Велики дио народа је незадовољан због стања у Србији, због Косова и укупне политике актуелне власти и зато је изашао на улице. А то су проблеми изазвани вишегодишњим захтјевима Америке и ЕУ, створени такозваним европским путем, због свега онога што траже Америка и ЕУ. А они који наводно предводе протесте управо траже све то – и Америку и ЕУ и то још више. Али, дио опозиције која наводно предводи протесте нема капацитет да оваплоти незадовољство народа па ће вјероватно и јавно затражити западну помоћ.

Запад вјерује да би дестабилизацијом Србије и промјеном власти са довођењем своје опозиције, могао да одвоји Србију и Србе од Русије и Кине и тако запечати њихов колонијални статус.

У том смислу је занимљиво да је амерички предсједник Џозеф Бајден тражио од Конгреса 108 милиона долара за борбу против наводног малигног руског утицаја на Западном Балкану, наводи се у извјештају помоћнице шефа америчке Агенције за међународни развој (USAID) за Европу и Евроазију Ерин Маки.

Према њеним наводима, Русија жели да искористи локалне несугласице на Западном Балкану како би нарушила мир и стабилност. Она је, како је објављено, такође критиковала предсједника Републике Српске Милорада Додика због посјете Москви. Она указује да је од тога новца 31 милион долара намијењен за ублажавање руског утицаја у БиХ и реформу гасног сектора.

Треба подсјетити да је USAID прва организација коју је основала Америчка обавештајна агенција (ЦИА) по свом формирању 1947. године.

У Америци кажу да сада USAID ради јавно оно што је ЦИА радила тајно.

Занимљиво је да је недавно, прије захтјева америчког предсједника, директорка USAID-a Саманта Пауер била у Србији и примљена је на највишем државном нивоу.

Очигледно је да се Вашингтон спрема за још агресивнију политичку акцију против српског корпуса а на то сугерише и именовање Џејмса Обрајена за новог подсекретара за Европу.

Обрајен ја стари познаник Срба и човјек из екипе Мадлен Олбрајт.

Поред Америке интересантан је и политички ангажман Њемачке чију је политику ових дана новинарима објашњавао њен изасланик за Западни Балкан Мануел Сарацин. Он је посебно указао на стратешки интерес Кине. Он тврди да је „уверен да Кина није заинтересована за тај регион због Западног Балкана, већ због његовог стратешког положаја и његових изгледа за чланство у Унији. Зато ми коначно морамо да покренемо дебату о томе како да те земље, чим испуне услове, што брже уђу у Европску унију.“

Сарацин оцјењује да њега „пријатељство Срба и Немачке на економском плану не брине. Сви у Србији знају гдје ће земљи бити боље у будућности. Али, од расположења становништва и спољне политике земље ме боли глава. Тамо има толико проруске пропаганде која Србију све више удаљава од Европе.“

Али, Њемачка сада само претендује на неки значај јер она више није одлучујућа у међународној политици.

Има нешто патолошко у политици Запада, а посебно Њемачке. Како се може очекивати да се води антисрпска политика а да Срби буду на њиховој страни?

Ако су се западњаци разбољели – Срби ипак још нису.

Утисак је, и поред свега, да Запад ипак никако да разумије о чему се ради. Није ријеч само о историјском сентименту српског народа према Русији него о томе да је Русија земља која има разумијевања за српске интересе и патње српског народа. Срби, па и Република Српска, су отворени и вољни за сарадњу па чак и пријатељство, али не могу да буду пријатељи са својим непријатељима. Уз то, Русија и Кина предводе политичко-економски концепт који је будућност свијета и тај стратешки инстинкт слиједе и Република Српска и српски народ.

И Додик у Москви и није био само као предсједник Републике Српске него и као представник цијелог српског народа. То се тако и доживљава. И није то никакав инат Западу него природни процес и јасна процјена политичке и економске будућности савременог свијета.

Наравно, тај стратешки правац ће наилазити на многе проблеме, почев од економских блокада до политичких уцјена, а тренутно, због рата у Украјини, Запад своју колонијалну политику према Републици Српској храни западном политиком против Русије. Али, сада је ту и Кина са којом Српска такође његује добре односе и предсједник Владе Радован Вишковић је недавно био у посјети Пекингу.

Уз то, треба имати у виду, цивилизацијске разлике између Истока и Запада. Ма колико међународни односи били цинични и савезништва постала нестабилна и промјенљива, Исток има другачију културу, савезништва се цијене, поштују и када се стекне повјерење онда постоји перспектива.

Посјета предсједника Додика Русији је и симбол те културе.