Ћеранић: Све у свему, добро је, баш добро што је Ердоган побиједио

• Бакир Изетбеговић је свако мало звецкао оружјем, наговјештавао да би се политичка неслагања у БиХ могла ријешити војним путем, ратни генерали такозване Армије БиХ, окупљени око његове странке, иза затворених врата говорили су о неминовности „другог полувремена“. Зато је добро што су Бакир и његова странка сишли са политичке сцене
• И сукоб у Украјини снажније би се одразио на БиХ у смислу политичких подјела и подизања међуетничких тензија да је СДА још у власти. Овако, чињеница да је цио исламски свијет уз Русију, и Иран и Саудијска Арабија, и Турска и Сирија, дјелује отрежњујуће по Сарајево
• Слање турских додатних снага на КиМ планирано је за 4. и 5. јуни, а биће стациониране у бази Султан Мурад на Косову. Без обзира на неминовни историјски контекст, долазак турских војника у циљу смиривања сукоба на сјеверу у политичком смислу може допринијети стабилизацији прилика. Боље Турци него Пољаци који се према Србима који протестују односе као да су Руси у питању

Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

ИЗБОРНА побједа турског предсједника Ердогана ријешила је многе политичке дилеме које се односе на шири регион, али и на Босну и Херцеговину.

Однос према украјинском ратишту, односно према Русији, неће бити промијењен, неће се мијењати ни став према пријему нових чланица у НАТО, остаје пријатељски однос према Србији.

На Ердоганову инаугурацију дошла су сва три члан Предсједништва БиХ, упркос међусобним политичким размирицама. На инаугурацији је био и предсједник Српске Додик.

Из Бања Луке је у неколико наврата поручено да Ердоган разумије ситуацију у БиХ, да доприноси њеном бољем функционисању и смањивању тензија.

Истина, турском лидеру сигурно би било драже да Бошњаке представља лидер СДА Бакир Изетбеговић а не Денис Бећировић, али прагматичан какав јесте, Ердоган је прихватио „нову реалност“.

Како му је Алија „Босну оставио у аманет“ Ердогану су добро познате њене слабости и бољке, као и ко на њих игра, односно ко стогодишњу босанску спиралу мржње користи ради остваривања својих циљева.

Међутим, управо одлазак СДА са власти може бити кључни допринос релаксирању политичких и међунационалних односа у БиХ.

У настојању да у Бошњака не буде упамћен као мали син великог оца, Бакир Изетбеговић је настојао наћи оправдање за свако нарушавање безбједносне архитектуре у БиХ, па је и за терористе који су извели напад на полицијску станицу у Бугојну 2010. године, у којем је погинуо полицајац Тарик Љубушкић, а тешко провријеђена његова колегиница Едина Хиндић, нашао разумијевање, назвавши Османа Чаушевића Окса рокером.

Чаушевића је за тај терористички чин Суд БиХ осудио на 35 година робије.

Зашто Изетбеговић овај напад није осудио и оквалификовао као тероризам, због чега су из његове странке и за напад на полицијску станицу у Зворнику избјегавали да употријебе ту квалификацију?

Зато што бисмо се након сваког терористичког напада присјетили чувене реченице Јасмина Мердана, аутора књиге Вехабизам/селефизам: „Није сваки вехабија терориста, али је сваки терориста вехабија“. А управо је Алија Изетбеговић заслужан за ратни увоз вехабизма у БиХ.

Јавно је говорио да су вехабије „нови муслимани“ на које сви други треба да се угледају.

У војном смислу, помоћ арапских ратника, окупљених у одреду Ел Муџахид није значила пуно, јер се сваки њихов напад разбијао као талас пред 1. Крајишким корпусом ВРС. Ратници џихада остаће упамћени само по никад пресуђеном ратном злочину над заробљеним припадницима ВРС у Возући, али су у вјерском смислу донијели новине у БиХ – вехабизам, интерпретацију ислама познату по својој милитантној црти.

Вехабијским пара-џематима, енклавама у којима се одвија живот мимо закона БиХ, и даље је премрежена ова држава.

Бакир Изетбеговић је свако мало звецкао оружјем, наговјештавао да би се политичка неслагања у БиХ могла ријешити војним путем, ратни генерали такозване Армије БиХ, окупљени око његове странке, иза затворених врата говорили су о неминовности „другог полувремена“. Зато је добро што су Бакир и његова странка сишли са политичке сцене, без обзира на кукавичије вапаје према ЕУ Дениса Бећировића да се предсједнику Додику изрекну оштрије санкције.

И добро је што је на изборима у Турској Ердоган побиједио.

Та побједа има повезницу са руском побједом у Артјомовску.

Треба се присјетити јавно изречених ријечи Зеленског да су Руси „ако побиједе у Бахмуту добили рат“. Да, Руси стратешки јесу добили рат, који истина и даље називају специјалном војном операцијом, јер су у украјинску драму упрегнути само ограничени војни капацитети руске државе.

Зеленски обилази европске савезнике грозничаво тражећи помоћ док на унутрашњем плану његова политичка моћ пуца. Сукоб са градоначелником Кијева, Кличком, више се и не труди да прикрије.

И сукоб у Украјини снажније би се одразио на БиХ у смислу политичких подјела и подизања међуетничких тензија да је СДА још у власти. Овако, чињеница да је цио исламски свијет уз Русију, и Иран и Саудијска Арабија, и Турска и Сирија, дјелује отрежњујуће по Сарајево.

За самит 27 чланица ЕУ и 20 њених не-чланица у Кишињеву, главном граду Молдавије, у медијима је наглашено да означава подршку Украјини јер се одржава тек 20 километара од украјинске територије, вриједи истаћи да би се, како се ствари одвијају, Кишињев ускоро могао налазити 20 километара од руске територије.

Из Министарства одбране Турске саопштено је да турске специјалне снаге крећу на Косово и Метохију, као одговор на захтјев НАТО. Слање турских додатних снага планирано је за 4. и 5. јуни, а биће стациониране у бази Султан Мурад на Косову.

Без обзира на неминовни историјски контекст, долазак турских војника у циљу смиривања сукоба на сјеверу у политичком смислу може допринијети стабилизацији прилика. Боље Турци него Пољаци који се према Србима који протестују односе као да су Руси у питању.

Све у свему, добро је, баш добро што је Ердоган побиједио, иако су против њега били седам политичких партија, земљотрес и велика, велика Америка. Али, ништа није помогло.

Ни политички га нису могли убити.

Кажу да су Ердогану опет Руси помогли.